Ulajev poslednji performans: Odlazak gurua Marine Abramović – Čitajte u Nedeljniku

5
*EXCLUSIVE* Marina Abramovic and Ulay at Marina Abramovic The Artist is Present at MoMA on March 9, 2010 in New York., Image: 283792626, License: Rights-managed, Restrictions: *** SONDERKONDITIONEN! *** EXCLUSIVE*** SPECIAL RATES APPLY***, Model Release: no, Credit line: NameFace / ddp USA / Profimedia

Ulaj je zaista bio faca, razbarušeni umetnik slobodnog duha, spreman da otvara kapije novih umetničkih svetova. Ali kada se pre neki dan preselio na onaj drugi svet, sa koga nema povratka, postao je svetska vest, uz ključni opis koji je označavao njegova dostignuća. Agencije su objavile da je preminuo dugogodišnji partner Marine Abramović. Kako Marina stalno nosi crninu, svakako će ga, ma šta sada mislila o svojoj najvećoj ljubavi, dostojno ožaliti.

Uve Lajsipen, tako se zvao, rođen u nacističkoj Nemačkoj 1943. godine, u svojoj 25. godini, kao omladinac siroče, počeo je da ispituje sopstveni identitet, ne tragajući kroz arhive i ispitujući porodično stablo. Postavši hipik pre hipika, i još nemački, shvatio je da njegov pobunjenički duh može da ga lansira u tadašnje umetničke galaksije ne tako što će mešati boje i krečiti platna svojim unutrašnjim demonima, već je počeo da snima samoga sebe polaroid kamerom u različitim stanjima: bio je tužan, loš, mrtav, potom se pretvarao u ženu ili transvestita, pa se okušao i kao hermafrodit. Onda se valjda setio da je Marks bio Nemac, pa se prerušio u heroja radničke klase.

Globalni svet umetnosti vapio je za takvim tipovima, mada, da se razumemo, burne performanse tradicionalni poredak klasične umetnosti opisivao je kao skup persona i egzibicionista koji šokantnim ludorijama pokušavaju da preuzmu najskuplje umetničke galerije. Ko bi, dakle, normalan, što bi rekli u selu, posmatrao Nemca koji samog sebe slika kao da je ispio litar šljivke i pozira ispred bircuza kao pola Marks – pola žena! Ali svet se menjao tokom Vijetnamskog rata, seksualne revolucije, mirovnih pokreta protiv establišmenta i pobune studenata 1968. godine, tako da se pojava tako otkačenog tipa koji je marširao dalje, radeći na sebi tetovirajući se, probadajući se i samopovređujući se različitim hladnim oružjima, tretirala kao senzacionalni umetnički izraz. Žestoka provokacija postala je estetska manifestacija pobune, a kako je uz to išlo i podosta kinte, Ulaj je shvatio da što otkačeniji on bude, to će više umetnički direktori i kritičari odlepiti za njim, tretirajući ga kao metaforu izgubljene posleratne generacije.

Na drugoj strani Evrope slične unutrašnje frustracije imala je neshvaćena zgodna beograđanka Marina. Daleke 1970. godine, ležala je u SKC-u, unutar zvezde petokrake, koju je sama naložila, kao roštilj. Kolege i publika jedva su je izvukli iz dima, a kako je poticala iz ugledne partizanske porodice, partijski komiteti za kulturu su, analizirajući njeno traganje za umetnošću kroz samospaljivanje u epicentru simbola komunizma, zvezde petokrake, očigledno skontali da je mnogo bolje da je pošalju na zapad, što dalje od napredne omladine, kako i ostali ne bi krenuli za njom u samospaljivanje. Manji je problem bio što bi se oprljili omladinci. Mnogo veći haos izazvala bi petokraka u plamenu!

Marina je imala poprilično sreće, jer je Ulaj tada bio Njujorku, gde je u Central parku fotografisao gej paradu, ali mu je pogled skrenuo ka prelepoj ženi egzotičnog izgleda. Zvala se Bjanka Moreno de Masijas. Rođena u Nikaragvi, živela je na relaciji Njujork–Pariz. Sprijateljili su se i proveli zajedno dve vrele nedelje. Planirali su da odu u Indiju i žive okruženi lotosovim cvećem. Krenuli su na aerodrom da kupe karte, a kada su ulazili kroz rotaciona staklena vrata, lepotica je prikleštila stopalo, a kako je uvek hodala bosa, u indijskoj odeći, počela je da vrišti. Ulaj, koji se do tada samopovređivao, očigledno nije bio spreman da ga povređuju još i rotaciona vrata. Verovatno je mislio da bi to bilo previše. Nije spasao svoju dragu, već je uhvatio maglu, što dalje od nje. Više je nije video. Odnosno, lepotica nije htela ni da čuje za performera koga su uplašila aerodromska vratanca, iako se do tada hvalisao kako se reže žiletom bez anestezije. Bežao je što dalje, a posle tri meseca, čuo je da se Bjanka udala za Mika Džegera.

Nije Ulaj klonuo duhom, već je raširenih ruku dočekao mladu, neafirmisanu Beograđanku Marinu Abramović, proširivši s njom granice konceptualne umetnosti i bodi-arta. Postaju svetske umetničke zvezde, emotivni i umetnički par koji se dopunjuje. Nemac i Srp kinja ili Jugoslovenka, sasvim svejedno, sluđuju galeriste i kritičare. Kako i ne bi, kada su najpre sludeli sami sebe. U performansu „Prelazak noćnog mora“ izvođenom na pet kontinenata, devedeset dana s prekidima, od 1981. do 1987. godine, sedeli su jedno naspram drugog na dva kraja dugačkog stola, nepomični, u tišini. Iako su imali dobru pripremu, nekakvu „vipasana“ meditaciju, Ulaj je doživljavao pakao, jer je zbog brzog metabolizma gubio težinu.

Dakle, ideja je bila sledeća: dvoje sede za stolom i ni da zucnu, simbolično prikazujući neaktivnost, tišinu, nekomuniciranje kao najopsesivnije pojave u društvu koje se globalizuje. Ali ko bi ih, pobogu, gledao u galeriji, da su seli na trosed i buljili u televizor? Ovako su beskrajno dugo sedeli na suprotnim stranama stola i osmatrali se, bez ikakve mimike na licu. Čudno da Ulaj ranije nije odlepio od tolike količine metafora, ali jesu kritičari, koji su taj podvig ocenili kao Mont Everest savremene umetnosti. Zapravo je reč o kontekstu njihovog prikaza, jer da je nekakva kritičarska njujorška zamlata počela da ironično piše o kontaktu posetilaca galerije koji su dali ogromnu lovu za kartu kako bi gledali par koji sedi za stolom bez ikakvih grimasa i pokreta, šta su mogli novo da vide, kad takav prizor imaju kod kuće; potom, da su se kritičari zapitali, kad će, pobogu, taj ručak ili zašto konačno ne počne žestoka svađa, mada bi mogao i da preporuči bračnog savetnika, takav umetnički pokušaj bio bi podvrgnut podsmehu.

Međutim, kritičari su se napeli da opišu simboliku usamljenosti i nedostatka ljubavi, kao virusa novog doba, te su Marinine i Ulajeve umetničke akcije za stolom, skočile do neba.

Em su zajedno, em se gledaju, em se toliko umore, da su sigurni da jedno od njih ne švrlja sa strane, da je to bila prava divota! Svet im je bio pod nogama, sve dok Ulaj nije smislio hodanje po Kineskom zidu ili „Ljubavnike“, kao novu umetničku provokaciju. Gde mu je to palo na pamet? Valjda nije dobro izračunao koliko je zid dugačak, pa je Marina krenula sa jedne, a Ulaj sa druge strane, kako bi se posle tri meseca sreli na sredini i cmoknuli.

Bilo je to 1987. godine. Performans se pretvorio u vezu na daljinu. Možda su i zato raskinuli, mada se Ulaj, hodajući ka Marini, smuvao sa prevodiocem. Ili prevoditeljkom, što je manje bitno. Uglavnom, bila je žena. Ispustivši dušu od šetnje, Marina je shvatila da pred njom stoji novi Ulaj, hladan, odsutan i zagledan u zgodnu Kineskinju.

Susreli su se ponovo, mnogo kasnije, u okviru Marinine retrospektive i maratonskog performansa „Umetnik je prisutan“ u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, kada se Ulaj iznenada pojavio u galerijskom prostoru, došavši iz publike. Seo je za sto preko puta Marine. Taj susret, koji je oboje doveo na ivicu plača, zabeležen je i u istoimenom dokumentarnom filmu Metjua Ejkersa, ali nije se završio hepiendom. Ulaj nije uzeo Marinu za ruku i odveo je iz galerije kući, već je zbrisao, pošto su oboje pustili suzu.

Očekivalo se da se Ulaj pojavi i u Beogradu i poremeti konceptualnu apstrakciju izložbe „Čistač“ Marine Abramović, što bi zaista bilo svetska atrakcija, mada bi prosečan Srbin koji ne razume baš najbolje umetnost bola naše Marine, očekivao da Ulaj izvede Marinu napolje, gde bi, eventualno, popričali o životu. Nije se pojavio. U Ljubljani, gde je našao novu muzu, pronašla ga je i slomila bolest. Da li je najveća srpska umetnica u svetu, Marina Abramović, doživela fizičko, psihičko, emotivno i spiritualno pročišćenje, kako svoje lično, tako i svoje umetničke istorije, kako bi u sebi oslobodila prostor za nešto novo, posle Ulajevog odlaska?

Ko će ga znati? Čovek koji ju je uveo u svet konceptualne umetnosti, ispraćen je kao njen bivši dečko. I to je bilo dovoljno da njegova smrt postane svetska vest. Bio je to njegov poslednji performans.

Imao je 77 godina. I tako mator, bio je faca.

5 KOMENTARA

  1. Kada su se rastali sklopili su dogovor da dele zaradu od fotogradija sa njhovih zajednickih performansa na pola. Tokom godina kako sam Ulaj kaze Marina mu je davala po nekoliko hiljada dok jeona zaradjivala na stotine hiljada dolara (u jednom trenutku je zivela na Menhetnu u stanu od nekoliko miliona dolara). Kada je Ulaj trebalo da objavi svoju monografiju Marina je unajmila dobre advokate koju su Ulaju zabranili da objavi fotografije sa njihovh performansa. Sa druge strane Marina u svojim monografijama objavljuje (i prodaje) te iste fotografije u svojim monografijama.

Comments are closed.