Najveći nemački list Špigel oprostio se od Angele Merkel podvlačeći njen najveći problem: ona je naučnica koja ima veliki intelekt, a slab temperament.
Ova fenomenalna analiza kreće čuvenom rečenicom o Ruzveltu: „Intelekt druge klase, prvoklasni temperament“, što je od njega napravilo jednog od najvećih lidera sveta. Zaustavio je Veliku recesiju, pobedio Hitlera i uspostavio liberalni svet. Amerikanci su ga birali četiri puta, posle čega su morali da ograniče mandat, baš kao što danas razmišljaju Nemci, posle četiri mandata Merkelove.
Ali Angela nije Ruzvelt. Ona nije pobedila finansijsku krizu, već ju je prelila u Evropu, na čelo najmoćnije evropske zemlje došla je 2005. kada se pričalo kada će EU da pobedi Ameriku, dok se danas trese pred Kinom i Rusijom.
Jirgen Habermas, najveći nemački filozof, zato za nju kaže „ona se ne meša u svoj posao, već gleda kako da anestezira probleme“.
Kriza evra, tehnološko zaostajanje, novi etatizam, bankrot Grčke, ekspanzija Putinove Rusije i anti-EU snaga, podrška autokratama, izbeglička kriza, skok desničara u Nemačkoj i širom EU. Svuda je samo anestezirala probleme.
Trampov ulazak u Belu kuću bio je njena prilika da postane lider Zapadnog sveta, ali ju je prokockala.
Merkelova je pošten političar koji je dobro reagovao na krize, ali bez „velike strategije“, piše Špigel.
I ekološke teme gurala je pod tepih, dobro je krenula sa koronom, ali se iznova i iznova dodvoravala javnom mnjenju, čak i kad nije morala.
Smenila je ministra zbog sitnog plagijata, postala simbol normalnosti u naletu kleptokratskih snaga.
„Ja sam državni službenik, a ne model“, objasnila je zašto ne menja garderobu. Nije prešla u državne vile, zapošljavala rođake. Čak nikad nije imala ni domaćicu da joj pomaže u kući.
„Ko pere veš, vi ili vaš suprug?“, bilo je novinarsko pitanje na koje je odgovorila: „Ja popravljam odeću, a moj je muž taj koji upravlja veš-mašinom.“
Sad, pitanje je da li biste vi svoju firmu, klub, ili zemlju dali poštenoj i normalnoj osobi, ili onoj koja može da vam donese rezultate.
Univerzitetski profesori nisu bili dobri u poslovima u kojima se traži temperament – politici ili biznisu – zbog čega se najbolji na kraju studija i odlučuju da li će u akademsku ili poslovnu karijeru. I Čomski bi bio loš političar, jer to nije uspelo ni kod Platona.
Inteligentni ljudi skloni su proračunima, a u politici oni dovode do onoga šta obezbeđuje glasove. Merkelova je to radila sve vreme.
Brutalno je uništavala političke protivnike. I u zemlji (Merc), i u drugim zemljama, iako tu ne mislim na famoznu priču o Tadiću, pošto njega niko nije oborio s vlasti osim Tome i njegovih finansijera… i pomalo Mikija Rakića.
U Vikiliksu smo čitali kako Hilari zbunjeno pita „Šta ćemo sad?“, a i taj toliko pominjani susret napravio je njemu lično neprijateljstvo sa Hojzgenom – kome je Papandreuov savetnik rekao da je spreman da prizna Kosovo – ali nikako sa Merkelovom. Tadićev i Ružičin prijatelj Marko Čadež više je otvorio vrata u Nemačkoj nego Merkelova. A i Tadić je s aviona za Berlin gde je trebalo da se dogovori o velikoj koaliciji vratio Mikija Rakića, a ne ona.
Njena zaostavština je Evropa koja nikada u istoriji nije bila ovako slaba. Kina i Rusija bi danas mogle za nedelju dana da dođu do Madrida, zbog čega i ovakav ton. Jer Evropa je svoju bezbednost poklonila NATO-u, kao u doba Hladnog rata, a koliko je to pametno videli smo s Trampom koji umalo da sruši savez, zbog svog mozga ili snimka iz moskovskog hotela, videćemo kada se otvore arhivi.
Ali i Tramp je bio lider brutalne energije, i nedostatka intelekta. To je snaga Amerike. Jedni podignu ekonomiju, pa drugi društvo. Jedina dvojica koji su imali i intelekt i temperament bili su JFK i Obama, ali su oni samo podigli nade. A politika je praktična stvar.
Da li je Evropa onda sama pristala da bude Stari kontinent? Gde je nestala strast ka slobodi i lideri koji će da brane evropske vrednosti po svaku cenu?
Zašto Poljska nije izbačena iz EU čim je ugrozila prava žena stečena pre 50 godina, ili Mađarska medija stečenih pre jednog veka? Suština demokratije je u raspravi. I vrednostima. Evropi treba Nju dil. I njega može da pronađe u centru poslednje industrijske revolucije. U Mančesteru. I tome kako se ponovo postaje Junajted.
Kako se posle godina poraza podigneš, reorganizuješ, i onda na kraju uzmeš najboljeg ili ga vratiš kući, makar bio i bludni sin.
Super je, dakle, Merkelova za povratak u normalnost, ali za pobedu mora da dođe neko ko je i prek, i samoživ, i ambiciozan, i predator… Ali ko ima pobednički mentalitet. I prvoklasni temperament. Na kraju, da bude i patriota, što mnogi zaboravljaju kod Ronalda, a što u ovom multipolarnom svetu velikih blokova znači samo jedno – da navija za svoj kontinent!
*Kolumna Veljka Lalića, originalno objavljena u Nedeljniku br. 505 od 16. septembra
Tagovi
