Udo Kir, nemački glumac ledeno plavih očiju, koga su proslavile uloge negativaca i zlikovaca, bio je gost 51. FEST-a kao počasni dobitnik Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Sa svojevremeno najlepšom osobom na svetu (kako su ga mediji prozvali na početku karijere), razgovarali smo o slavnim rediteljima, nepostojanju malih uloga  i srećnoj zvezdi koja ga prati još od porodilišta.

Vaša životna priča je poput filmske, sreća vas prati od trenutka kada ste se rodili?

– Srećan sam od prvog sata svog života! Majka me je rodila u Kelnu, oktobra 1944, krajem Drugog svetskog rata. Rekla mi je da je, kada se porodila, sestra došla da uzme svu novorođenčad od majki, da ih nosi na kupanje, a moja je zamolila da me drži još malo. Začuo se alarm, krenulo je bombardovanje i srušio se zid bolnice. Majčin krevet bio je u ćošku i uspela je da preživi. U mraku me je držala jednom rukom a drugom je uklanjala ruševine. Oslobodili su na Britanci ili Amerikanci, ne sećam se tačno ko, ali obema zemljama sam zahvalan. Eto, tako su izgledala prva tri sata mog života.

Kada bi se snimao film o vama, koga biste voleli da vas glumi?

– Mene niko ne može da igra! Zbog mog silnog životnog iskustva i putovanja širom sveta. Prvo sam se našao u Londonu, kao 18-godišnjak, gde sam otišao da učim engleski…

Zamišljali ste jedan običan život, sa običnom karijerom?

– Moj san je bio da radim za farmaceutsku kuću „Bajer“, da im budem korespondent po svetu, da idem u Meksiko i Brazil… Ali, u Engleskoj mi je, dok sam sedeo u kafiću, prišao jedan muškarac. Dobar dan, ja sam Majk Sarn i hoću da snimim film sa tobom. Rekao sam mu da ne znam da glumim, a on će, Ne brini, prepusti to nama. Otišli smo u Francusku, snimili polučasovni film „Put za Sen Trope“. Igrao sam žigola. Ja jedva da sam i video kameru, jer su me snimali sinemaskopom. Nisam imao pojma da će mi se videti celo lice preko ekrana! U novinama su napisali, „Novo lice filma“. Dobio sam ugovor sa „Vilijamom Morisom“, najvećom agencijom na svetu. Imao sam 18 i po godina.

Kako ste se privikli na svu tu pažnju i slavu preko noći?

– Obožavao sam to, naravno, pa ko to ne voli?!

Neki poznati kažu da im ne prija…

– Lažu! Kažu to samo da bi privukli još više pažnje!

Šta je bilo posle „Sen Tropea“?

– Snimio sam crno-beli film u kojem igram svodnika, a onda svoj prvi komercijalni film u boji, „Znak đavola“, sa Oliverom Katarinom, pre tačno 50 godina. Ona je bila veštica, a ja lovac na veštice i između nas se rodila romansa. Oliveru i dan danas pamtim.

Da li ste snimali nekada na prostoru bivše Jugoslavije?

– Pre tri godine sam snimio „The Barefoot Emperor“ o belgijskom kralju na Titovom ostrvu, Brionima. Tamo je sve prelepo, vile, kuće, životnjie… čak su mi pokazali i otisak dinsaurusa?!

Snimali ste sa mnogim čuvenim i uglednim rediteljma: Fasbinderom, Fon Trirom, Van Santom,  Akinom, Pejnom… Glumu zvanično nikada niste studirali, ali, ko vam je od njih dao najbolji savet ili lekciju?

– To je bio Lars fon Trir. Igrao sam u skoro svim njegovim filmovima. Na setu „Dogvila“ svi glumci su imali apsolutno iste uslove, iste garderobe, jeli smo svi u zajedničkoj kantini. Bili su tu Lorin Bekol, Nikol Kidman, Ben Gazara, Džejms Kan, Kloi Sevinji, Stelan Skarsgard. I, prilikom jednog obroka, Lars nam je prišao, pogledao nas sve kao da nešto nije u redu i rekao: „I, ne zaboravite – Nemojte da glumite!“

Snimao sam sa Fon Trirom 30 godina i nikada ga nisam pitao, „Kako bi želeo da odglumim ovu senu?“ Ako nije zadovoljan, on će zaustaviti snimanje i reći će mi to i sam.

Fasbinder, Venders, Gas van Sant, svako je imao neki svoj stil. Srećan sam čovek, jer sam radio sa nekima od najboljih na svetu.

Da li vam je neki reditelj ostao neostvarena želja?

– Jedan od omiljenih mi je Ejbel Ferara, ali, radiću i sa njim. Pre par meseci mi je ponudio ulogu Satane u filmu sa Šajom Lebafom, ali sam odbio. Šaja nije glumac po mom ukusu. Temeljno se priprema, a ja ne verujem u tu metod glumu gde morate da postanete osoba koju igrate. Pa, to je samo gluma! Ali, rekao sam Ejbelu da svakako želim da snimim film sa njim gde bih igrao Satanu.

Nisu vam dosadile te „đavolske“ uloge?

– Ne, jer ljudi zaborave da je satana bio anđeo i ja želim da ga tako i prikažem. Siguran sam da ću ga bar još jednom igrati.

Kako pamtite Rivera Finiksa?

– Kada sam upoznao Gasa van Santa u Berlinu na festivalu, rekao mi je da želi da snima film sa mnom, Kijanuom Rivsom i Riverom Finiksom. River je bio briljantan, predivan glumac. Zvao me je Hanc (po imenu mog lika) od početka, a pošto mu u filmu igram „sponzora“, stalno bi mi govorio, i van seta, Hanc, ti plati. Sprijateljio sam se sa celom njegovom porodicom, bili su pravi hipici. „Moj privatni Ajdaho“ je moj prvi američki film u SAD. Od tada živim u Americi. Sada sam u Palm Sprinsgu, u biblioteci koju sam preuredio u kuću, jer mi treba veliki prostor za umetničku kolekciju. Divan je osećaj kada se probudim ujturu, skuvam kafu i gledam u slike sa potpisima: Udu s ljubavlju, Endi Vorhol. Rejmond Petibon. Dejvid Hokni. Svuda samo ljubav, ljubav, ljubav. Kit Hering mi je oslikao jaknu. Ja sam srećan čovek, kažem vam.

Prema vašoj zvaničnoj filmografiji, nemate nameru da da idete u penziju?

– Već prekosutra idem u Čikago, na snimanje novog filma. Ako već nije glavna uloga, biram one projekte koji mi pružaju priliku da odglumim nešto što ljudi neće nikada zaboraviti. Zato, čak i kada imam samo jednu rečenicu, ja je kažem tako da se ona i godinama kasnije prepričava.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.