Toranj za kontrolu letenja na novom aerodromu, vazdušnoj luci koja se presijava u tri boje – jedna za more, druga za pustinju, treća za planine – sa svojih 97 metara ubedljivo je najviša zgrada u Maskatu, glavnom gradu Omana.

Već po toj usputnoj informaciji jasno je da zemlja od četiri i po miliona stanovnika, na ćošku Arabijskog poluostrva, nije obična zalivska petrodolarska monarhija. U prestonici koja se lenjo proteže kilometrima i kilometrima duž mora, drevnoj naseobini moreplovaca odakle su srednjovekovni Sindbadi osvajali Afriku, Aziju i doplovljavali čak do Amerike – na šta će vam zorno skrenuti pažnju svaki Omanac – nema tma staklenih karakondžula, beskrajnih šoping molova i domaćina koji se prema radnoj snazi ponašaju kao robovlasnici.

Oman, od komšija zeleniji i prirodnim bogatstvima obilniji, ima taman toliko nafte da može da ulaže u izgradnju, vojsku i naoružanje, ali ne dovoljno da na širokim bulevarima vidite crvene “ferarije”, žute “lamborginije” i metalik “jaguare”. Ovde se živi skromnije, automobili na ulici su obični i beli, boje tih niskih, tradicionalnih kuća sa visokim tavanicama i mirisom tamjana, koji se ovde uzgaja i bere, što se uvlači u nozdrve i ostaje tu čak i kada ste hiljadama kilometara daleko od Arabije.

“Ljudi su ovde prizemniji, pošteniji, vredniji”, kaže mi Abdulaziz el Rašdi, jedan od direktora u Oman Aviation Group, državnom konglomeratu koji nadzire i razvija avijaciju, turizam i razvoj Omana, dok jedemo dobro začinjenu jagnjetinu ispod sača, umotanu u veliki list banane. “Ne moraš baš to da iskušavaš, ali da znaš da mi uglavnom ne zaključavamo svoje automobile, a često ni kuće.”

U njegovoj kompaniji više od 90 odsto zaposlenih su Omanci, a “omanizacija” se podstrekuje i podržava; kod taksista je, recimo, kao zaštićene profesije, taj procenat stopostotan. Oni se obrazuju i rade – žene jednako kao muškarci, a jednako brzo i voze i jednako brzo kuckaju po svojim ajfonima i opaljuju selfije – mada je tu “tek” oko milion stranaca, mahom iz Indije, Pakistana, Bangladeša…

Fotografija: Dušan Atlagić

Učtivost o kojoj priča nasmejani Abdulaziz, gotovo neprirodna, a maltene svuda zaboravljena, i gostoljubivost kojom će, u narednim godinama, nadaju se ovde, privući milione turista iz čitavog sveta, taman koliko i tamjan i mošusni parfemi devojaka sakrivenih ispod marama, odzvanjaju Maskatom, od brda oko njega koja izgledaju kao sa površine Marsa, pa do glavne pijace, tradicionalnog suka isprepletenih uličica i vitraža, odakle se pogled pruža na dve usidrene luksuzne jahte u luci.

Makar jedna pripada sultanu Kabusu ibn Saidu el Saidu, mada verovatno to nije on na palubi kada zagasito plovilo, i ono u tonu čitave zemlje, krene ka pučini. Kabus, koji je preuzeo tron 1970. godine, svrgnuvši svog oca – taj dan se slavi kao nacionalni praznik, a govor koji je tada održao mladi sultan predstavlja nacionalnu strategiju – retko se pojavljuje u javnosti, ako ne računamo kominikee objavljene u njegovo ime u dnevnim listovima na engleskom jeziku. Sultan je bolestan već duže vreme, lečio se i u Parizu, a kako nema direktne potomke nit se ženio, to mnogi u regionu strahuju da bi borba za presto i simpatičnu šarenu palatu po njegovoj smrti mogla da uzdrma poluvekovnu stabilnost sultanata.

Dotad, ipak, Oman je svetli primer (spoljnopolitičke) tolerancije i mirotvorstva. Iako na njegovim granicama, blizu Salale, grada koji zbog udara monsuna s Indijskog okeana doslovno procveta, već petu godinu besni građanski rat u Jemenu, zemlja je mirna. Otvorene su granice i bolnice za izbeglice iz Jemena, ali omanska vojska, uprkos vojnom budžetu koji je procentualno među najvišima u svetu, nikada nije učestvovala ni u jednoj oružanoj misiji. Ne samo to: Omanci su ponosni i što među pripadnicima Daeša i drugim islamskim fundamentalistima nije bilo njihovih državljana, a teroristički napadi zaobišli su, i nastaviće, tvrde, da zaobilaze ovo čudesno parče arapskog sveta.

Zbog svega toga i zbog politike trećeg, četvrtog puta, proklamovane još te 1970. godine, Oman je neutralno čudo, neka vrsta Švajcarske ili, ako tako hoćete, Jugoslavije vazda uzavrele geopolitičke pozornice. Oman je dobar sa Katarom i umnogome je odgovoran što je zemlja preživela blokadu drugih članica Saveta za saradnju zalivskih zemalja; u isto vreme je blizak sa Saudijskom Arabijom; Oman sarađuje sa Iranom i niko se ne buni zbog toga; pre dve godine dragi gost Maskata bio je Benjamin Netanjahu, a odnosi sa Izraelom su veoma prijatni… Tome doprinosi i vera: Omanci nisu ni suniti ni šiiti, već ibaditi – jedina su muslimanska zemlja u kojoj je ova škola većinska – a oni su tradicionalno umereni i tolerantni.

U ukusno uređenom, modernom, gedžetima opremljenom Nacionalnom muzeju Omana tek jedna prostorija, ne toliko velika, posvećena je islamu, dok mnogo više prostora zauzimaju priče o kontaktima sa Evropljanima i Amerikancima, o načinu života beduinskih plemena i istorijatu moreplovstva i ribolova.

Naravno, tolerancija seže samo donekle. Mediji su neslobodni, nevladine organizacije praktično nezakonite, a kritikovanje sultana – mada će ovde tvrditi da ga iskreno vole, i da ga niko i ne bi kritikovao – strogo zabranjeno.

Na istoriju se ovde mnogo polaže. Sultanat je nekada bio veliko pomorsko carstvo – kolonizator, ne kolonija – koje se protezalo od obala Mozambika i današnje Tanzanije i Somalije u Africi, pa do gradova na obali Persije i Irana. Pitoreskni Stoun Taun na Zanzibaru bio je dugo prestonica čitave imperije (koja je pala u ruke samo Portugalaca, dok se kasnije proširio britanski uticaj, zbog čega se engleski govori tečno), a i danas je stanovništvo Omana mešanog izgleda, od “klasičnih” Arapa, preko tamnih Afrikanaca, do skoro kosookih došljaka iz današnjeg Irana. Valjda su zbog tog melanža i lepši nego što bi vam predrasude dale da pomislite…

Ta šarenolika otvorenost ka svetu vidi se i po brendovima koji su odavno zaposeli Maskat: na svakom drugom-trećem ćošku su Starbaks, Mekdonalds, Baskin-Robbins, Arby’s ili Subway, ali i po želji da se privuku stranci, ponajviše kao turisti. U jednom rizortu nadomak prestonice, gde na prijatnih trideset stepeni sa povetarcem koji vas hladi ispod razgranatih palmi služe limunadu sa mentom i svakovrsne čajeve, skončao je prošle godine DJ Avicii. I to, iako na mračan način, govori o ponudi Omana. Zvanična valuta je rijal, vezan je za dolar i menja se za nešto više od dva evra, mada se zbog pridošlica sa ogromnih kruzera primaju i strane valute.

Alkohol se služi u hotelima, mada ne u svim, a za piće u kućnoj varijanti može da troši samo onaj ko ima posebnu dozvolu (količinu propisuje kompanija u kojoj radite), ali su u isto vreme vrlo relaksirani spram stranaca. Dok obigravamo oko najveće džamije u zemlji, po parku tumaraju Engleskinje obučene, pa, kao što Engleskinje u inostranstvu obično bivaju obučene; narednog dana oslanjujem gluteus u Arapskom moru, a na dugačkoj, vetrovitoj plaži – najviše podseća na ulcinjsku Veliku, mada je ovo tek trunka od 3.500 kilometara obale kojom se hvale – u more ulaze turistkinje u najoskudnijim mogućim bikinijima…

“Ovde zaista ima nešto da se vidi”, navodi, ne na moj šlagvort o razgolićenim damama, Anas Aluš, direktor komunikacija u OAG. Iako je Amerikanac po rođenju i Marokanac po poreklu, govori o sebi kao o Omancu, i diči se prirodnim lepotama, gradovima koji su pod zaštitom Uneska i onim što je na polju razvoja turizma dosad urađeno, mada prihvata da je ovo tek početak.

Oman, za razliku od nekih drugih zemalja koje takođe tvrde da obiluju prirodnim lepotama, ali ne umeju to da iskoriste – u tebe gledamo, Srbijo – ima veliki plan za diverzifikaciju privrede i rast turizma, koji zapoveda sinergiju između žitelja unutrašnjosti, turističkih organizacija, saobraćaja, luka, aerodroma. Prethodni, poznat kao “Vizija 2020”, umnogome je ispunjen, a već sada znaju šta će raditi do 2040. Godinu po godinu… Imaće, dotad, recimo, 80.000 hotelskih soba, a broj putnika koji pristižu na novi međunarodni aerodrom skočiće i na dvadeset miliona, sa sadašnjih dvanaest.

Mustafa Muhamed Zahir el Hinai je generalni direktor Oman Aviation Group, pod čijom ingerencijom su, recimo, i novosagrađeni aerodromi u Maskatu, Salali i ribolovačkoj prestonici Dukumu, nacionalna avio-kompanija Oman Air, ali i službe za ketering, fri-šop, teretne avione… El Hinai je obrazovan u Engleskoj i Indiji, ima važnost veću od ministara transporta i turizma zajedno, kažu i da je blizak vladarskoj porodici, ali koliko Oman ne izgleda kao “standardna” zalivska zemlja, toliko ni on ne deluje kao nabeđeni direktor.

Dok sedimo na večeri, nutka me domaćim specijalitetima, žali se na to da su ga tog dana baš driblali deputati u narodnoj skupštini Omana – ne postoje političke partije, već se glasa za kandidate – i da mu se žena ljuti što nikada nije kod kuće, a onda razgovaramo na miru u jednoj od prostorija uz kafu i tradicionalne slatkiše.

Omanci, veli, avijaciju i nacionalnu avio-kompaniju nemaju tek da bi je imali, yaani, već je koriste za razvoj čitave zemlje.

Govori o tome da je glavni cilj pomoći običnim ljudima: ribolovcima koji uz pomoć nacionalne avio-kompanije mogu brzo da plasiraju traženu i skupu ribu najpoznatijim pariskim restoranima, pčelarima koji prave med što se prodaje u Japanu, zanatlijama koji bi mogli da ponude rukotvorine u fri-šopovima u vazdušnoj luci. Ali, bez trunke megalomanije koju ponekad s pravom spočitavamo petromonarhijama.

“Ne može neko drugi da vam pomogne ako sami sebi ne pomognete. Ne može neko drugi da promoviše vašu tradiciju. Mogli smo da uradimo ono što je po čitavoj Evropi radio Etihad, što je radila vaša avio-kompanija, da otvaramo linije po svaku cenu, ne vodeći računa o tome da li su održive”, priča, tek da pokaže da je dobro upoznat sa mukama koje je imala – i ima – Er Srbija, ali i naše turističke organizacije. “Mi želimo da stvari radimo drugačije. Da očuvamo autentičnost i našu prirodu, da privučemo ljude, a da ne ugrozimo ekosistem čitave zemlje.”

Natrag na bazaru u centru Maskata, pre nego što ćemo se ponovo sresti sa šarenim aerodromom i onim tornjem, mačke nam se lenjo motaju oko nogu, jedan Arapin užurbano pali tamjan, drugi nudi suvenir, “originalnu” Aladinovu čarobnu lampu, a treći mi – ne napadno, više šarmantno – na glavu stavlja kumu, okruglu omansku kapu.

“Sad si pravi Omanac, maj frend”, kaže uz osmeh.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime