“U vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život…”: Iz poklon knjige o Danilu Kišu koja se dobija uz Nedeljnik

0
Danilo Kiš na terasi hotela "Argentina", u Dubrovniku, 1979. godine. Fotografija iz porodične arhive, zahvaljujući profesorki Mirjani Miočinović

Da mi je neko u tim predtinejdžerskim godinama dao čak i skraćenu biografiju Danila Kiša, siguran sam da bi mi stvari bile na samom početku mnogo jasnije. Možda bi neko rekao: “Dođavola s tim imenom i prezimenom i zgradama u kojima je živeo u Beogradu. Valjda su važna dela, ali vaša budalisanja su opravdana jer ste tada bili sasvim mali dečak.“

Međutim, neke od biografskih, tačnije porodičnih epizoda bitne su za rad i život Danila Kiša. A ta najskraćenija glasila bi ovako, i ona je mikroautobiografija samog Kiša koju preuzimam iz takođe brižljivo spremane zaostavštine Kišove supruge – Mirjane Miočinović.

“Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna ’amazonka’, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. ’Uznemirujuća različitost’, ono što Frojd naziva Heimlichkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani ’izmišljotina’ i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema ’pustim izmišljotinama’ prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović.

***

Iz knjige Branka Rosića “Danilo Kiš: Princ književnosti” koja se dobija na poklon uz Nedeljnik od četvrtka 24. juna.

Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.

U ovoj poklon ediciji očekuju vas novi podaci i novi pogledi na ličnosti koje su, svaka na svoj način, stvarale narativ o Srbiji.

Tajni projekat koji je spreman godinu i po dana donosi i nova istraživanja i nepoznata svedočanstva.

U narednim brojevima očekuju vas ekskluzivne knjige o Borislavu Pekiću, Milošu Crnjanskom, Isidori Sekulić, Zoranu Đinđiću, Dobrici Ćosiću…

U jubilarnom 500. broju Nedeljnika 12. avgusta očekuje vas i poklon knjiga o Nedeljniku.

Napravite svoju istorijsku kolekciju: Knjige o ličnostima novije srpske istorije koje su nas proslavile i odredile.