Ima nešto simbolično u tome što smo približavajući se Skupštini, razgovarali o tome da li ćemo ući na glavni ulaz ili ipak na ulaz iz Kosovske ulice, kako bismo izbegli radove i cirkus koji priređuju Sima Spasić i njemu slični (uz dozvolu režima, naravno). Nezavršeni radovi ispred Skupštine, kao da svakog dana premeštaju kocke i blokove sa jedne na drugu stranu, bez cilja, bez namere da se radovi završe i, čini se, bez ideje kako bi trebalo da izgleda zamišljena rekonstrukcija ulice i trga ispred Narodne skupštine. Odozgo nam se servira priča o hiljadama kranova koji grade društveni proizvod našeg društva i evo – fali nam još samo malo pa da se slije bogatstvo i do građana Srbije, a dok se približavam Narodnoj skupštini – gde treba da položim zakletvu kao narodni poslanik – ne mogu a da ne pomislim da ovde obična rekonstrukcija ulice traje kao da se radi o izgradnji auto-puta. Mada, možda je i tu simbolika, prizor prikladan kao metafora za naš parlamentarizam – porušen, uništen, navodno se rekonstruiše, a kada će biti obnovljen, ne zna se.

Prolazimo zaštitnu ogradu koja izgleda kao da nije postavljena da obeleži reon koji se rekonstruiše, nego kao da se radi o fizičkoj zaštiti od nekih budućih demonstracija (kao i da sama vlast predoseća to). Učinilo mi se kao da čujem komentare poput „ulica je jedini način da se rešimo ovih, a ne da u sakoima vodimo borbu u Skupštini“. Videćemo, verujem da svaku priliku moramo iskoristiti, kako na ulici, tako u institucijama.

Dakle, kao da je ta ograda postavljena tu, što se kaže, za svaki slučaj.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. avgusta

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.