“Tvrda ekipa”, “lud golman”, ili “onaj ludi, ludi stadion”: Kako je stvorena evropska Zvezda

U težini poraza od Totenhema u Londonu, suština je fenomena evropske Zvezde. Tima koji u jednom trenutku izgleda kao da je kola na nizbrdici nemoguće zaustaviti, a već u sledećem oporavljeno, sveže i rumeno, u pobedi i novoj eliminaciji favorita. Ekipi Nedeljnika otvorena su vrata treninga crveno-belih uoči "revanša" sa londonskim timom, ali i "rokovnici" članova stručnog štaba...

0
Foto: Igor Pavićević

Žamor različitih jezika i govor tela koji svi razumeju. U hladu iza gola, podno ograđenog gradilišta, jednog tenka i severne tribine stadiona „Rajko Mitić“, fudbaleri Crvene zvezde ispraćaju miholjsko leto sa praga novembra.

Za njima su tri puna meseca takmičenja, a pred njima možda i najvažniji period u sezoni. Dok se zagrevaju, čuje se ćaskanje na španskom koji govore i Borjan i Marin, i Zvezdini Argentinci, Portugalci i naravno Španci.

Iz žamora se, uz osmehe, prolama zvonko – „Felicidades“. Izgleda da je nekome uspela fora, ili je bilo baš suprotno.

Za to vreme „ljudi u plavim trenerkama“, stručni štab Crvene zvezde predvođen Vladanom Milojevićem, raspoređuju čunjeve, kapice, prepone, štapove i prepreke po iscrtanom pomoćnom terenu.

Domunđavaju se nešto na centru. Govore možda o taktici ili primećuju i oni, kao i ekipa Nedeljnika kojoj su otvorena vrata treninga crveno-belih, da igrači izgledaju kao da su se potpuno oporavili od teškog poraza u Londonu.

Nije u pitanju pet golova u mreži – a svakako je i do toga. Londonski je poraz težak zbog govora tela igrača nakon trećeg gola. Son je u nezadrživom jurišu za sobom ostavio Kanjasa, čitavu odbranu i dobru igru Crvene zvezde kada se oslobodila od šoka. Oboreni pogledi i klonula ramena, u taj govor tela smestila se nemoć svih onih koji su te večeri navijali za crveno-bele.

Godinama sam se pitao šta znači rečenica – to je naš gubitnički mentalitet?! Pa odakle su Dušan Kecman, Sale Ðorđević, Dača Ikodinović? Odakle su vaterpolisti, odbojkašice – iz Bangladeša? Svi su oni osvajali titule, ostvarili tolike pobede u poslednjim trenucima. Toga u fudbalu nije bilo, osim možda u slučaju Radanovića i Mihajlovića. Stvar je zapravo oduvek samo u kvalitetu i veri igrača da su dovoljno dobri.“ Milan Kosanović

Baš u toj težini poraza suština je fenomena evropske Zvezde. Tima koji u jednom trenutku izgleda kao da je nizbrdica toliko strma da je kola nemoguće zaustaviti, a već u sledećem oporavljeno, sveže i rumeno, u pobedi i novoj eliminaciji favorita.

Kako bi oporavak od jednog poraza mogao da bude težak za one koji su oporavili Zvezdu od svih onih ispadanja u sezoni kupanja, svih teških poraza i propuštenih šansi?

„Igrače je pre svega potrebno oporaviti od spoljnih uticaja, jer kada meni crkne kuglbocna, ja verujem majstoru, a o fudbalu, njihovom i našem poslu, svi imaju mišljenje i to često ume da bude bolno“, kaže za Nedeljnik Milan Kosanović, pomoćni trener Vladana Milojevića i jedan od ključnih šrafova Zvezdinog stručnog štaba.

„Dvostruki aršini su nešto što povređuje igrače. Kada pobeđuješ – imao si sreće. Kada gubiš – nemaš pojma. I to traje već više od dve sezone. Kada mi kažu da smo u Salcburgu imali sreće, ja pitam čija je sreća Benov autogol protiv Jang bojsa. Kad mi kažu da je Olimpijakos imao crveni karton skoro celo drugo poluvreme, ja ih podsetim na utakmicu u Kopenhagenu gde smo mi igrali sa igračem manje skoro celo drugo poluvreme i još dva produžetka. Kada se Zvezda povuče, kažu da igra previše defanzivno i svi žele da napadnemo. Kada napadnemo i to se ne završi dobro po nas, onda se to karakteriše kao brukanje…“

Pre nepune tri godine, kontekst je bio potpuno drugačiji.

Zvezda se, što ju je vreme više vuklo od Barija, sve više povlačila u svoju senku. Nije pobeđivala sa stilom, ali je zato gubila bez stila – bez mentaliteta svetskog prvaka.

Nije Krojf odredio kako će igrati Barselona. Prvo što vam kažu kada tamo dođete jeste postulat kojim se vode – način na koji igra Barselona određuje odeljenje za metodologiju.” Branislav Rajić

Najvažnije utakmice za klub koji je stajao pod zastavom „European royalty“ bile su one koje je igrao u evropskim takmičenjima, večiti derbiji, kao i finala Kupa. Takvih je utakmica od početka 20. veka do dolaska Vladana Milojevića na klupu bilo ukupno 144, i to 41 večiti derbi, 10 finala Kupa i 92 evropska meča.

Zvezda je izgubila 50 tih važnih mečeva, od čega 21 utakmicu u prvim ili poslednjim minutima, kada svi ostanu paralizovani, kada najviše boli – tačno onako kako se gubi pobednički duh i nema od njega više ni traga ni glasa.

„Sve je počelo protiv Kelna 1989. godine. Bila je to prva gubitnička utakmica Crvene zvezde u istoriji. Začetak nečega što će decenijama pratiti klub – gomile poraza koji su dobili uzvišeni epitet nesrećnih i istorijskih. U nedostatku velikih utakmica svaka druga je proglašavana istorijskom, a to je stvorilo parališući pritisak“, objašnjava Kosanović.

On ističe da rešavanju tog dugogodišnjeg problema nije pomoglo skrivanje iza floskula poput „gubitničkog mentaliteta“.

„Godinama sam se pitao šta znači rečenica – to je naš gubitnički mentalitet?! Pa odakle su Dušan Kecman, Sale Ðorđević, Dača Ikodinović? Odakle su vaterpolisti, odbojkašice – iz Bangladeša? Svi su oni osvajali titule, ostvarili tolike pobede u poslednjim trenucima. Toga u fudbalu nije bilo, osim možda u slučaju Radanovića i Mihajlovića. Stvar je zapravo oduvek samo u kvalitetu i veri igrača da su dovoljno dobri.“

Od kada je novi stručni štab postavljen, takvih je poraza sve manje. Uvek je napeto, na ivici noža koji igrači Zvezde ponekad drže u zubima, ali nema parališućeg bola koji nastaje kada u poslednjim trenucima svaka nada biva ubijena.

Ako znaš da si godinama u poslednjim minutima pravio gluposti, onda od igrača tražiš da tada biraju najjednostavnija rešenja, da ne filozofiraju i ne komplikuju. Da poštuju loptu, vreme i ono što su uložili do tada, objašnjavaju alhemičari koji su stvorili evropsku Zvezdu.

Zvuči jednostavno? I jeste.

Fudbalski pragmatizam proslavio je i ubio mnoge velike trenere. Neki su poput Murinja ismejani i označeni kao „provaljeni“, drugi poput Feliksa Magata prozvani „fabričkim trenerima“, treći su prokazani zbog „ružnog fudbala“.

Ipak, čini se da se fudbalski pragmatizam sa Vladanom Milojevićem i njegovim saradnicima uselio u Ljutice Bogdana 1A. Kada je došao u klub, Milojević je rekao da želi da „vrati Zvezdi mesto u evropskom fudbalu koje joj pripada“. Nije to bio prvi put da neki novopostavljeni trener priziva povratak slavnih dana na Marakanu. Milojević je tada, pre izlaska pred novinare, svojim saradnicima u poverenju rekao: „Uvešćemo Zvezdu u Ligu šampiona, zasada ne znam kako, ali hoćemo.“

Jedina razlika u odnosu na sušne godine i brojne trenere koji su dolazili i odlazili je to što je Milojević u međuvremenu očigledno „saznao“ i kako će svoj plan sprovesti u delo.

“Njegov stil branjenja je takav da i sebi i drugima diže samopouzdanje. Način na koji brani vazdušni prostor u svom šesnaestercu ne viđa se više u Evropi.” Dušan Gašić

Tek kada je i igračima i navijačima postalo jasno da nije zalud svaki trud kada će na kraju opet doći poraz, prepoznati su principi koji su implementirani u tim koji je nekoliko meseci pre toga bio na stolu za fudbalsku reanimaciju.

„Disciplina, strast i porodična atmosfera“, enzimi su bez kojih crveno-beli organizam ne bi mogao da funkcioniše. Poštovanje principa nametnutih od strane stručnog štaba, koji se pruža tačno koliko je dug u svim sferama igre, omogućili su da želja i ambicija postanu stvarnost.

„Na osnovu postavljenih principa kreira se taktika i vrši se selekcija igrača, posebno stranaca. Od toga sve počinje i tu se završava. Selekcija je naravno ograničena novcem koji je u odnosu na evropske uslove mali, ali postoje stvari koje se izdvajaju kao posebno važne prilikom odabira. Na prvom mestu je pripadnost ekipi. Pre par sezona svlačionica je bila podeljena, a danas u Zvezdi igra, recimo, Ben koji se u petak vrati sa Komorskih ostrva a u subotu insistira da igra u Šapcu protiv Mačve. Druga važna karakteristika jeste strast. Mateo Garsija, na primer, nije visok i krupan, ali to je ona priča o veličini psa u borbi i veličini borbe u psu. Garsija je dečak iz Argentine kojeg je fudbalski razvijala i ulica i on je uvek najbliži lopti. Na kraju, tu su i fizički kvaliteti i motorika koji u domaćoj ligi kakva jeste ne mogu da se razvijaju u dovoljnoj meri…“

Domaći fudbal je kao gradska vožnja sa semaforima, a utakmice u Evropi poput vožnje autobanom. U utakmici protiv Bajerna, Zvezda je imala 68 minuta efektivne igre a na utakmici je svirano 16 prekršaja. Nekoliko dana nakon te utakmice, na „večitom derbiju“ igralo se efektivno nešto više od 50 minuta, uz isto toliko dosuđenih faulova.

Domaći igrači koji mogu da se prilagode i jednim i drugim zahtevima, odavno igraju u nekoj od najboljih liga na svetu, ističe Kosanović.

„Stalno slušamo priče o srpskoj školi fudbala i njenom zapostavljanju, a prava istina je da srpska škola fudbala ne postoji. Glavni princip u funkcionisanju fudbala u Srbiji je ubrzavanje razvoja igrača. Ubrzavanje njihovog sazrevanja. To se radi iz jednostavnog razloga – kako bismo ih prodali i uspeli da egzistiramo. I tako je naš ‘sistem’ u stvari kratkoročna proizvodnja poluproizvoda. Evropski klubovi ih uzimaju zbog uslova na tržištu i onda ih dorađuju i prepravljaju. Uspevaju i opstaju oni koji su takmičari, od malih nogu navikli da se bore, a propadaju upravo oni koji su bili označeni kao talenti kod nas. Da im razvoj nije skraćen i ubrzan, to se verovatno ne bi dogodilo, ali taj paradoks ne vide oni koji kritikuju to što se novac troši na strance a istovremeno traže igrača koji će se pobiti sa Sisokom, koji će da predribla Van Dajka, ili da zaustavi Levandovskog“, objašnjava Kosanović.

Kako to obično u fudbalu biva, prvo se zatvorio jedan veliki krug. Krug koji je u prečniku imao 28 godina, a izgledom podsećao na Danteov. Onaj Keln koji je na Marakani posadio gubitničko seme, na istom je stadionu poražen za drugo mesto u grupi Lige Evrope i prvo evropsko proleće posle decenija magle „u rupi“. Salcburg je zatim bio magičan za crveno-bele i još jedan krug, poluprečnika od dva minuta – ona kobna prva i poslednja – zatvorio se na gostovanju u Austriji. Tamo negde oko 65. Bili su to poslednji minuti meča za igrače Marka Rozea, iako se igralo celih 90.

Foto: Igor Pavićević

Usledila je onda prva Liga šampiona u istoriji, pa prvi bod, pa prva pobeda, a za njima su došla i prva velika očekivanja. Rezultatska, razume se. A onda i kritike i razočaranja i ono neizbežno „pre je bolje bilo“. Ako ne u dalekoj prošlosti, onda makar pre dve sezone.

„Voleo bih da mi neko objasni čuvenu rečenicu: eh, znaš kakvi su nekada bili treneri? Uvek pitam – kakvi su bili“, kaže Kosanović.

„Bili su vrhunski autoriteti i kad se pojave negde svi kažu – j…te, evo ga trener. Ali da li su oni znali nešto više nego današnji treneri? Nisam siguran. Danas je samo mnogo lakše suditi trenerima i to je u redu, samo kada bi se znalo koji je kriterijum po kojem se daju ocene. Jednom je to posed lopte. Drugi put je parametar broj šuteva. Treći put je procenat tačnosti pasova. Uvek je tu važan faktor i neka uzvišena lepota. A istina je da je jedini faktor broj golova koji piše na semaforu, sve dok nešto drugo ne počne da se boduje. I taj broj golova je jednako važan i kada tim gubi 5:0 i kada pobeđuje.“

I dok traju opravdana i neopravdana kritikovanja, očekivanja stručnog štaba odnose se na učenje od uspešnijih od sebe, ne nužno na rezultat. Svako ko je nekada kročio na fakultet naučio je makar dve stvari – da poštuje bolje od sebe i da otvori um za novo i logično. Ipak, sudar sa fakultetskim lekcijama koje je donela Liga šampiona, bolan je sudar sa realnošću.

Doktor Branislav Rajić, koji brine o oporavku i ishrani fudbalera Crvene zvezde, nedavno je bio u poseti Fudbalskom klubu Barselona. Ili „globalnoj kompaniji Barselona“, kako je naziva.

„Kada posetite taj centar, shvatite da mi svi živimo u zabludi. Nije Krojf odredio kako će igrati Barselona. Prvo što vam kažu kada tamo dođete jeste postulat kojim se vode – način na koji igra Barselona određuje odeljenje za metodologiju. To je sabirni centar svih mogućih informacija. Na to mesto posle jedne utakmice pristigne 3,5 miliona podataka. Na osnovu njih se određuju prednosti i mane određene postavke na terenu, ocenjuju se pojedinačne partije, bira se taktika za predstojeće mečeve. Od brzine do grafičkog prikaza sve je u skladu sa najnovijim trendovima. Na tri minuta od trening centra je najsavremenija magnetna rezonanca kojom se analiziraju efekti treninga na telo. Kada stignete tamo, osećate se kao Alisa u zemlji čuda“, objašnjava Rajić za Nedeljnik.

Rukovodstvo Crvene zvezde je počelo da ulaže novac u razvoj trening centra, izgradnju centra za oporavak, kao i nabavljanje najnovije opreme za rehabilitaciju, ali je u smislu infrastrukture to svetlosnim godinama udaljeno od centara koji su na raspolaganju Barseloni ili Ajaksu.

Nije to onaj jugoslovenski klub, gigant koji je odlazio na revije u Milano i šmekao po Parizu i Londonu, onda kada drugi nisu mogli ni do Trsta. To je novi identitet prilagođen realnim mogućnostima u kojem nema mesta za lamentiranje nad prošlim vremenima koja se neće vratiti.

I pored toga, mnoge fakultetske lekcije su već naučene.

„Kada sletite u svemir, morate da se adaptirate. Zvezda je u dugoročnom procesu učenja u Evropi i ako neko misli da je šest ili devet utakmica dovoljno za tako nešto, vara se“, tvrdi Kosanović.

„Uči se iz utakmice u utakmicu. Dobijaju se i upoređuju podaci, tehnički i trkački parametri i na osnovu tih podataka se donose odluke. Zvezda nije Jang bojs prošla tako što je Vukanović dao gol, nego tako što je igračima Jang bojsa ograničila kretanje. U Cirihu su istrčali 119 kilometara, od čega 2,4 kilometra u sprintu. U Beogradu su prešli 109 kilometara, od toga 1,1 kilometar sprinta. Zatvorili smo im prostor i to je bio ključ. Nagrađeni smo prolaskom dalje, za naučenu lekciju. Tako je u Evropi. Neke lekcije su nažalost bolnije od drugih“, objašnjava Kosanović.

Učeći lekcije na lakši ili teži način, Zvezda je uspela da izgradi identitet. cKada neko izvuče Crvenu zvezdu, u pretraživaču mu izađu ključne reči poput „tvrda ekipa“, „lud golman“ ili „onaj ludi, ludi stadion“.

I nikome gostovanje u Beogradu nije ekskurzija, a mnogima je poslednja.

Kada Borjan raširi ruke i odbrani prvih nekoliko šuteva, kao da nevidljive niti vežu noge protivnika.

„Njegov stil branjenja je takav da i sebi i drugima diže samopouzdanje. Način na koji brani vazdušni prostor u svom šesnaestercu ne viđa se više u Evropi. Da neko pravi parade na centaršuteve, da tako lako otklanja opasnost glavom. To čini tim čvršćim a bedem ispred gola izgleda neprolazno“, objašnjava trener golmana Crvene zvezde Dušan Gašić.

Kada se na to doda huk sa tribina, možda i nije tolika misterija zbog čega je tolika razlika u rezultatima srpskog šampiona na domaćem i gostujućem terenu.

„To što se događa na našem stadionu ponekad ne možemo da razumemo ni mi sami. Nije u pitanju buka, možda je lakše objasniti taj duh Marakane kroz njenu tišinu. To je kao kada biste uporedili tišinu na baletu i tišinu na koridi. Nije ni slično. Jedno je umetnost, a drugo stalna opasnost da neko prolije krv. To osećaju i naši protivnici“, objašnjava Kosanović.

Crvenu zvezdu do kraja Lige šampiona očekuju dva velika meča na svom terenu. Konce svoje budućnosti drži čvrsto u svojim rukama i bori se za svoju „fudbalsku i evropsku realnost“ – plasman u Ligu Evrope i novo evropsko proleće.

Prošle godine je usred jeseni koja je umarširala u Beograd, šestog novembra slava velike pobede ogrejala srpsku prestonicu.

Zvezda se po ko zna koji put oporavila i želi da produži miholjsko leto, osmehe i ćaskanje na španskom.

I jedno ne tako zvonko i srećno – „Felicidades“.

Jer i Poketino govori španski.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime