“Tek kada bunar presuši, onda vidiš koliko ti je voda vredela”: Kako je Balašević govorio “pod bombama” i otkud tetovaža miša na njegovom ramenu

0
Printscreen/YouTube/Dream House

Do Đorđa Balaševića sam došao skelom. U proleće 1999. godine to je bio jedini način da se pređe Dunav, tri novosadska mosta srušena su tokom NATO bombardovanja. Neki mirni, uplašeni i zbijeni ljudi na toj velikoj plutajućoj konstrukciji, uz pomoć vojske, prebacivali su se sa jedne na drugu stranu reke. Bio sam među njima.

Na Keju žrtava fašizma čekao me je moj domaćin, policajac u civilu, koji je bio “garant” da se ništa nepredviđeno neće desiti, osim ako nas ne pogodi neka bomba. Prespavao sam u njegovom stanu, a sutradan me je čekao odlazak kod Balaševića.

***

U dvorištu Balaševića, u Ulici Jovana Cvijića, osim svih članova porodice, dočekalo me je i sunce. Dok smo pili kafu, osećao se zadah rata i tresak detonacija, ali od svega toga je bila jača priča o neverovatnom oporavku Jelene Balašević posle teške saobraćajne nesreće. Povredila je drugi vratni pršljen, bila je u stanju kvadriplegičnosti i uprkos neveselim lekarskim prognozama, mlađa Đokina kći sa osmehom prilazi stolu da se upoznamo.

Đole je (nisam ga tako oslovljavao, samo sam ga u tom trenutku tako doživljavao) imao neki tužan pogled, izgledao je kao da je baš tih dana dobio neke nove bore, tek tu i tamo bi se pojavio poneki osmeh. Bio je ošišan do glave, a na levom ramenu drečala je tetovaža velikog plavo-crvenog miša.

Otkud miš na ramenu, pitao sam ga više pogledom nego rečima.

“To je bilo moje obećanje Jeleni dok je teško povređena ležala u bolnici. Po svim prognozama imala je male šanse da preživi, ali smo je, bukvalno, oteli od smrti. Spasavajući njen život, mi u porodici smo spasavali i svoje – jer bez nje nam ništa ne bi vredelo. Nas petoro smo ekipa. U toj nesreći koju je Jelena doživela i koja se po nas vrlo sretno završila, shvatili smo da se život u jednoj sekundi okrene i ode u drugom pravcu. Što bi Laloši rekli: ‘Tek kada bunar presuši, onda vidiš koliko ti je voda vredela’…”

NEDELJNIK U NOVOM BROJU OD ČETVRTKA 25. FEBRUARA KOJI JE POSVEĆEN ODLASKU ĐORĐA BALAŠEVIĆA DONOSI I SEĆANJE ALEKSANDRA ĐURIČIĆA NA “INTERVJU POD BOMBAMA” IZ 1999. GODINE. SPECIJAL O BALAŠEVIĆU ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU

Naslovna strana Nedeljnika br. 476