Tupčo. Moj divan prijatelj, pa i više: duša koja čedno dodiruje najtananiji deo bića u meni. Bili smo kao porodica, iako krvlju nismo vezani. Za mene Tupčo. Za sav ostali svet Žarko Laušević. Isti daroviti rukopis, gde je najsnažnija priča rečena tišinom i razmenom iskrenosti dodirujući tako istinite dubine publike. Naše scene u „Staklenoj menažeriji“ su zapamćene i voljene do dana današnjih. Premijera je bila u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno: i matine i uveče, kao da je film u bioskopu. Publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u jedno isto biće. Mnoge kolege takođe. Neki drugi ljudi su počeli da nas pogrešno doživljavaju kao ljubavnike. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir ne pripada toj priči. Naš odnos je bio susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikad ukaljan. Imali smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici da smo to hteli, tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije priroda našeg odnosa.
Moj Vladica je razumeo. Moj muž Vladica koji je bio i ostao moj čovek, moj romantični muškarac koga sam najviše volela. I sada kada ga više nema. Vladica je znao da je priroda odnosa Tupča i Tupča bespolna. Dan posle kobne noći, kada se desila tragedija u kojoj je Žarko Laušević pucnjem nehotice ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica mi je to javio. Došao je u pozorište. „Lepi“, tako me je zvao, „desilo se nešto strašno. Jesi li čula?“ Odvezao me je odmah na aerodrom i odletela sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je doveden u sobu sa dugačkim stolom za kojim sedimo njegov drug Ljuba Dapčević i ja okruženi tmurnim stražarima.
„Žarko Laušević“, rekoše pri otvaranju vrata. Tupčo sede, drhteći i lomeći prste ruku u beznađu. Oči su mu bile krvave jer su se, prilikom tog nesretnog napada mladića na njega sočiva naglo usekla u oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije ni mogao jasno videti jer je nosio dioptriju sočiva -6. Čuo je moj glas: „Moj Tupčo, to sam ja.“ Ponavljao je: „Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam… ja sam možda ubio… Ja sam možda ubio… Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio…“
Vratila sam se u Beograd u suzama. Ispričala sam Vladici kako sam videla Tupča slomljenog, shrvanog bolom i strahom. Strahom ne šta će biti sa njim, već strahom da je možda usmrtio dva mladića. Tada se još nije znalo. Javljeno je da su u bolnici u kritičnom stanju. Posle sam i sa mojim malenim sinom Midom posetila Tupča u Spužu. U tom trenutku Žarko je imao podršku svoje napaćene porodice, i skoro da nije imao drugih prijatelja. Samo Ljuba Dapčević, koga nisam poznavala, i ja. Prešao je potom u požarevački zatvor. Vladica me je posavetovao šta može biti od pomoći nekome ko je u zatvoru, pa sam nabavljala vunene potkošulje i vojničke termalne gaće dugih nogavica iz Londona i nosila ih Tupču.
Sećam se da je te zimske večeri izašao u laganoj zatvorskoj uniformi…
Potresna ispovest Merime Isaković, kao i cela njena životna priča i anegdote o prijateljstvu sa Žarkom Lauševićem, Radetom Šerbedžijom, Draganom Nikolićem i njenim prijateljima sa klase na FDU – među kojima su i Mirjana Karanović i Ljiljana Blagojević – objavljeni su u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka, 8. aprila.
Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs
Tagovi
