Svi smo mi pomalo dete senke: “Ključ za rešavanje (skoro) svih problema”

0
Foto Epa/FRANCK ROBICHON

Neko se plaši vezivanja za druge. Neko pak po svaku cenu ima potrebu da se prilagodi, povuče. Drugi stalno sebi govori da nije dovoljno dobar. Ostali beže u posao. Ili možda izbegavaju konflikte. Odakle sva ta ponašanja?

Možda ste više puta pokušavali da se odreknete nekog poroka, makar on bio samo šećer, čak i pod pretnjom doktora, ali niste baš uspeli u tome. Moguće je da se i sami pitate šta nije u redu s vama. Možda vam se smučilo da stalno ulazite u neke neprikladne veze, ili se ponašate komplikovano, da je partneru teško da izdrži vezu s vama.

U profesionalnom smislu, možda stalno imate osećaj da ćete zakazati, ili odlažete važne zadatke. Ili zbog straha od neuspeha ostajete daleko ispod svojih stvarnih mogućnosti. A možda ste izuzetno samouvereni u nastupu, kojim sebi i drugima dočaravate da ste najveći. Poznajemo i one koji stalno imaju potrebu da imaju kontrolu i moć, do te mere da se plaše vezivanja za druge (da se ne bi prepustili i izgubili kontrolu). Neko pak po svaku cenu ima potrebu da se prilagodi, povuče. Drugi stalno sebi govori da nije dovoljno dobar. Ostali beže u posao. Ili možda izbegavaju konflikte.

Odakle sva ta ponašanja?

Sve su to na neki način takozvane zaštitne strategije deteta u nama, ako pitate psihološkinju Štefani Štal, autorku bestselera “Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj – Ključ za rešavanje (skoro) svih problema” (Laguna 2019).

Zapravo, takozvanog “deteta senke” i njegovih negativnih uverenja.

To je metafora. Da, u svima nama postoji dete, to smo već znali. Ali nekada je vrlo teško razumeti sopstvene osećaje, pa i tuđe postupke i osećanja, a problemi deluju zbrkano i teško rešivo. Kao da ne uspevamo da do kraja razumemo bilo sebe ili druge.

“Unutrašnjim detetom” Štalova naziva one nesvesne delove naše ličnosti koji su svoja karakteristična obeležja dobili u detinjstvu. To je zbir onoga što smo iskusili, od roditelja i svih važnih osoba od kojih smo zavisili, dobrog i lošeg. To unutrašnje dete ima dvojake emocije: radosti, sreće i ljubavi, ali i osećanja bola, straha, tuge, besa. Znači, postoje pozitivni i srećni delovi, ali i oni negativni i tužni.

Kako u nama postoje dečji delovi, tako postoje i odrasli delovi nas, a postoji i svesna i nesvesna ravan naše psihe. Ako poznajemo tu strukturu ličnosti, možemo s njom svesno da rešavamo mnoge probleme koji su nam ranije delovali nerešivo, tvrdi Štalova.

“Dete senke”, kako nam objašnjava, obuhvata naša negativna uverenja i osećanja koja nas opterećuju. “Sunčano dete”, nasuprot tome, predstavlja pozitivna iskustva koja su se utisnula u našu svest i dobra osećanja. “Odraslo ja” obuhvata naš racionalni i razumni um. U modu “odraslog ja” možemo da preuzmemo odgovornost, da planiramo, da prepoznajemo i razumemo kontekste i odmeravamo rizike, ali i da regulišemo ponašanje unutrašnjeg deteta. Sigmund Frojd je bio prvi koji je ličnost podelio na različite instance. Autorka objašnjava da ono što se u modernoj psihologiji označava kao unutrašnje dete ili „dečje ja“, kod Frojda se naziva id. „Odraslo ja“ Frojd je označio kao ja (ego). Pored toga je opisao i superego ili to „više ja“, koje se u savremenoj psihologiji označava i kao „roditeljsko ja“ ili “unutrašnji kritičar”. Ako je neko u modu unutrašnjeg kritičara, sebi otprilike ovako govori: “Nemoj da mi se praviš lud! Ništa ne umeš! Ne možeš ti to!” Noviji terapijski pristupi, kao recimo šema terapija, dele tri glavne instance na još podinstanci, ali Štefani Štal kaže da je želela da ostane na što jednostavnijem pristupu.

Naravno da nam uvek probleme pravi ono negativno što nas je obeležilo. Stvar je u tome da bez obzira koliko smo na svesnom nivou nezavisni odrasli ljudi, naše unutrašnje dete na nesvesnom nivou utiče na naše opažanje, osećanja, mišljenje i postupke

Naravno da nam uvek probleme pravi ono negativno što nas je obeležilo. Stvar je u tome da bez obzira koliko smo na svesnom nivou nezavisni odrasli ljudi, naše unutrašnje dete na nesvesnom nivou utiče na naše opažanje, osećanja, mišljenje i postupke. To utiče na naše reakcije, na to koliko smo osetljivi, na odnose s drugim ljudima, na uspehe i neuspehe, osećaj nesigurnosti, ispoljavanja niže ili više vrednosti, kao i na to kako ih percipiramo. Svi mi imamo one trenutke kada se s bliskom osobom posvađamo oko banalnih stvari, jer u tim situacijama nama upravlja ono unutrašnje dete. Tada reagujemo onom nezadovoljenom željom za sigurnošću i priznanjem koje u detinjstvu nije zadovoljeno, objašnjava autorka. I u mnogim drugim sukobima možemo da uočimo da tu nedostaje reakcija “odrasle” osobe s jakom samosvešću, i da su na delu “unutrašnja deca” koja se međusobno bore (što, priznaćete, može da bude ogroman problem kad je reč npr. o dva državnika koji vode dve zemlje).

Dete senke manje je izraženo kod onih koji su imali srećno detinjstvo, ali i oni imaju trenutaka ili životnih faza kada sumnjaju u sebe i veoma su nesigurni, ili, na primer, ne vole da donose krupne odluke, ili čak izbegavaju da se ističu – sve u svemu, onda kada je u njima dete senke aktivno. Iako brže prevazilaze te faze, sasvim sigurno im takve “dečje” reakcije otežavaju. 

Štalova tvrdi da tek kada upoznamo svoje unutrašnje dete i sprijateljimo se s njim, iskusićemo koliko su duboke čežnje i povrede koje u sebi nosimo. A taj povređeni deo svoje duše možemo da prihvatimo, pa čak i u izvesnoj meri da izlečimo. Osećaj da vredimo kroz to može da raste, a to dete u nama najzad će pronaći svoj zavičaj. To je preduslov da svoje veze i odnose s drugima ustrojimo tako da budu mirniji, prijateljskiji, ljubazniji i srećniji. To je i preduslov da se odvojimo od veza i odnosa koji nam ne prijaju ili čak štete, kaže psihološkinja i autorka Štefani Štal.

Kako prepoznati dete senke?

Štalova navodi da ljudi teže da potisnu dete senke, tako da ne osećaju njegova negativna principijelna uverenja. Razvijaju se takozvane strategije zaštite, koje treba da nas štite od negativnih osećanja i misli. Ali one nam zapravo škode. Možda se neko štiti tako što na poslu uvek udovoljava svemu, dok u vezi s partnerom biva ćudljiv i svadljiv. Neki, na primer, po pravilu u svemu teže savršenstvu, dok drugi na većinu problema reaguju povlačenjem i izbegavanjem. Ove strategije nekad budu baš izražene, pa često deluju kao neka vrsta karakteristika ličnosti. Ako se, recimo, neko (uvek ili bar najčešće) štiti povlačenjem i igranjem uloga, za njega kažemo da je zatvoren.

Na primer, neko u sebi nosi tajno principijelno uverenje “nisam dovoljno dobar”; ta osoba će nesvesno mnogo činiti ili da ovo uverenje obesnaži, ili će biti rezignirana i mnogo će činiti kako bi ga potvrdila. Tipična strategija u tom slučaju jeste recimo težnja za savršenstvom, a uglavnom se javlja iz podsvesnog straha da ćemo zakazati i biti odbačeni. Drugi se u istoj situaciji prepuštaju rezigniranosti i time potvrđuju svoje principijelno uverenje.

Kako prepoznati zaštitne strategije? Većina zaštitnih strategija odigrava se na nivou ponašanja. Štefani Štal analizira brojne zaštitne strategije i to kako se ponašamo, a ovde je nemoguće sažeti sve. Svakako ona kaže: da bi svoje najvažnije zaštitne strategije brzo prepoznao, možeš jednostavno da zamisliš dve ili tri situacije iz proteklih nedelja u kojima si se osećao neprijatno i pomislio da imaš problem. Bilo da je u pitanju sukob na poslu, situacija s partnerom koji te je iznervirao, naljutio ili izbacio iz takta i naterao te da reaguješ detinjasto – ako je to nešto tipično i neprestano izaziva teškoće. Kako reaguješ – da li prelaziš u napad, povlačiš se ili se prilagođavaš?