Ovih dana, kad od silne trke oko bebe, kučića, knjige i ništa ne mogu da stignem i postignem, jedna misao mi panično ne izbija iz glave. Ja toliko mnogo toga želim da budem! Ili ne da budem. To je pogrešan termin. Jer zapravo mi nije bitno da nešto jesam ili da imam neko zvanje. Zovem se Hana i to mi je dovoljno. Ali toliko toga želim – da radim!
Evo, na primer, želim baš svašta da napišem. Svako malo mi ideja za novi roman procveta u glavi. A odavno mi se pišu i kratke priče (posebno čitam Karvera). I straaaašno bih želela da napišem knjigu za decu. Ili dečje knjige za odrasle. Poput Tona Telehena. I da ih ilustrujem. Da ih čitam Eni pred spavanje.
A kad legnem, pre nego što zaspim, u glavi mi se iscrtavaju skice dečjih igračaka. Kad otkuca ponoć, ne pretvaram se u bundevu već u dizajnera dečjih igračaka. Smišljam džinovske kocke i naopake tobogane, vijugave penjalice, svemoguće kutije. Danju skiciram ideje na velikom belom hameru a noću gradim male makete od kartona i drveta. Kad mi se ljudi požale kako mrze svoj posao, pognem glavu od neprijatnosti, jer ja svoj posao obožavam. I šta je sa crtanjem? Oduvek volim da crtam, crtala sam i pre nego što sam upoznala reči. I da pravim animacije. Da mogu svaku zbunjujuću misao, osećanje ili scenu iz svoje glave da nacrtam, obojim i oživim. Verovatno bih u nekom trenutku prestala da govorim.
Ostatak kolumne pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
