Surogat majčinstvo: Iznajmljivanje materice nije put ka ženskom oslobađanju

Zalaganje za legalizaciju "surogat“ materinstva pod izgovorom izbora i emancipacije znači udar na viševekovnu borbu za žensku telesnu autonomiju i žensko oslobođenje

0
Foto Profimedia

Krajem maja ove godine, u Politici je osvanula vest o legalizaciji surogat materinstva novim Građanskim zakonikom. Komisija koja je zadužena za izradu Prednacrta objavila je da će surogat majke imati pravo na naknadu troškova tokom trudnoće i porođaja, kao i na nagradu koja će biti umerena – od 8.000 do 15.000 evra.

Do sada smo se sa surogat materinstvom susretali kroz naslovne strane stranih, ali i domaćih listova na kojim su bili Elton Džon, Riki Martin, Sara Džesika Parker, Nikol Kidman, Kim Kardašijan… Svima im je zajedničko upravo to što su decu dobili uz pomoć surogat majki. Narativ koji prati nasmejana lica ovih poznatih ličnosti jeste gotovo idiličan – najčešće se govori o tome kako su porodice “upotpunjene“ i kako im je u tome “pomogla“ surogat majka. Ona je, doduše, i pored sve zahvalnosti nevidljiva jer bi njeno postojanje narušilo ideal nuklearne porodice, bilo da je reč o heteroseksualnim ili homoseksualnim parovima.

Osim što su nevidljive surogat majke, nevidljiv je i čitav eksploatatorski sistem koji profitira od njih. Komisija zadužena za izradu Prednacrta Građanskog zakonika je donekle ukazala na tržišnu logiku koja je osnovna pokretačka sila legalizacije surogatstva kao navodno humanog akta pomoći parovima bez dece. Kako se u pomenutom članku navodi, nametalo se pitanje da li je nadoknada za rađanje deteta za drugoga moralna, ali se ipak došlo do zaključka da je “umerena nadoknada“ legitimna. Surogat majke u Srbiji će primati od 8.000 do 15.000 evra nadoknade, što će ovu “uslugu“ činiti nekoliko puta jeftinijom u Srbiji nego u drugim zemljama u kojima je surogatstvo odavno legalno. Srpsko tržište surogatstva će tako za parove (ili muškarce i žene bez partnera/ke “ako postoje naročito opravdani razlozi“) biti višestruko pogodnije od ukrajinskog (gde je ova usluga 30.000 do 40.000 evra) ili američkog (gde je čak 100.000 evra). Srbija će se tako pridružiti Rusiji, Indiji, Gruziji, Ukrajini, Češkoj, SAD, Kanadi, Australiji, Holandiji, Belgiji, Grčkoj, Izraelu i drugim zemljama u kojima je ova praksa široko rasprostranjena.

Tehnološki napredak u službi kapitalizma

“Tradicionalno“ surogatstvo postaje rasprostranjena praksa između ostalog i zahvaljujući vantelesnoj oplodnji. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, u američkim novinama su počeli da se pojavljuju oglasi u kojim su muškarci, čije supruge nisu mogle da imaju decu, tražili žene koje bi im rodile dete u zamenu za određenu svotu novca.

Nevidljiva ruka je i u ovom slučaju želju za imanjem sopstvene dece po, doslovno, svaku cenu, vrlo lako dovela do onih koji u tržišnoj utakmici mogu da ponude “samo“ svoje materice, odnosno svoja tela. Ova nevidljiva ruka je vrlo brzo postala otelotvorena kroz agencije koje su želje imućnih parova bez dece (koje se u odnosima ekonomske dominacije lako pretvaraju u kategoriju prava) povezivali sa onima koji su bili “manje imućni“, a koji su imali “slobodu“ ili “pravo“ da raspolažu svojim telom te zauzvrat dobili određenu nadoknadu i mogućnost da se osete kao “dobre samarićanke“, što je vrednije od bilo čega. Ovo dobročinstvo je svakako bilo najprofitabilnije za osnivača prve agencije, Nola Kina, ali se već do kraja sedamdesetih razvila brojnija konkurencija. Iako javno, “iznajmljivanje materice“ je još uvek bilo nedovoljno zakonski regulisano i polulegalno, dok se nije dogodio prvi slučaj koji je ukazao na asimetrične odnose moći ugovornih strana.

Slučaj Beba M (“Baby M“) iz 1986. godine u SAD, kada se surogat majka nakon rođenja bebe predomislila te nije želela da prepusti starateljstvo “nameravanim roditeljima“, bacio je senku na dotadašnju idiličnu sliku o dobrotvornom pokretu za pomoć parovima bez dece.

Surogat majka Meri Bet Vajthed pristala je da rodi dete za par iz više srednje klase koji joj je za to ponudio 10.000 dolara. Iako je dobila podršku u javnosti, sud je ipak odlučio da starateljstvo prepusti paru smatrajući da će njihov ekonomski položaj biti povoljniji za dete. Ovaj i brojni drugi slični slučajevi bi možda u potpunosti kriminalizovali surogatstvo, da reproduktivna tehnologija nije dodatno napredovala kroz nastanak in vitro fertilizacije koja je dovela do gestacijskog surogata u kom oplođena jajna ćelija pripada drugoj osobi.

Ovo je omogućilo dalju eksploataciju država Trećeg sveta koje su ovim postale gotovo nepresušan izvor i ljudskih resursa. Ne-bele žene, čija se seksualnost prisvajala, kontrolisala, negirala, eksploatisala, kroz prisilna rađanja robovske radne snage kroz istoriju ili prisilnu sterilizaciju u novije doba, danas se mogu eksploatisati pod krinkom obostrane humanosti, i to tako da se u tome i ne vidi genetski trag. Crne žene mogu da rađaju belu decu i da se to smatra ne samo neproblematičnim već i revolucionarnim činom. Ovo ne znači da treba odbacivati reproduktivnu tehnologiju i njeno korišćenje u lečenju steriliteta, već da treba ukazivati na njenu društvenu, tržišnu instrumentalizaciju.

Eksploatacija kao izbor

Liberalnofeministička perspektiva koja se zalaže za surogat materinstvo naglašavajući nekakav emancipatorski potencijal u njemu, najčešće ističe izbor kao relevantnu kategoriju. Žene imaju izbor da li će iznajmiti svoju matericu ili ne. Međutim, bilo kakva dublja analiza mora uzeti u obzir ne samo izbor već i društveni kontekst u kom se on događa te materijalne uslove koji uslovljavaju odnosno ograničavaju naše izbore.

Industrija iznajmljivanja materica postoji dovoljno dugo, a podaci o njoj su dostupni taman toliko da je njihovo ignorisanje, sa jedne strane, ili “slobodna“ interpretacija kao izbora humanih žena da pomognu paru bez dece, sa druge, u najmanju ruku pogrešna. Kasja Ekis Ekman u svojoj knjizi Biti i biti kupljen između ostalog piše i o industriji surogat materinstva u zemlji u kojoj je ona najrasprostranjenija – Indiji. U Indiji trenutno postoji više od 3.000 klinika koje nude usluge surogatstva. Godišnja zarada dostiže i oko 2,3 milijarde dolara, pri čemu najveći deo dolazi upravo iz “reproduktivnog turizma“, tj. stranih imućnih parova koji dolaze u Indiju upravo ovim povodom. Otvorena eksploatacija se ovde maskira na više nivoa, te se komodifikacija tela mladih siromašnih žena iz Indije vidi kao svojevrsno dobročinstvo od strane najbogatijih, s obzirom na to da su one egzistencijalno ugrožene i imaju malo mogućnosti za zaradu.

U siromašnim, ruralnim delovima Indije, porodice u kojima ima više ćerki, neke od njih “prodaju“ agencijama u kojima one kasnije rade kao surogat majke, izdržavajući tako svoje porodice. Kada “naprave izbor“ da iznajme svoju matericu (ali ne i sebe same, kako tvrde progresivne društvene snage), bivaju zatvorene u malim stanovima gde su nadgledane 24 časa dnevno do porođaja. Tamo im je tačno utvrđeno kada smeju da konzumiraju hranu, vodu, ili da spavaju. Može im biti ograničeno kretanje i tačno utvrđeno koje sve medikamente moraju uzimati, poput prolaktina, estrogena, progesterona i drugih lekova koji mogu dugoročno uticati na njihovo zdravlje. U toku trudnoće mogu dobijati lekove koji sprečavaju laktaciju, kako bi se posledično sprečila i veza između majke i bebe. Vrlo jednostavnim istraživanjem se može otkriti kakve sve posledice mogu izazvati ovi lekovi – povećanje rizika od srčanog udara i različiti oblici kompulzivnog ponašanja su tek neke od nuspojava. U drugom slučaju će humano mleko biti prodavano, takođe bogatim ženama iz zemalja kapitalističkog centra. Surogat majkama na kraju trudnoće biva određeno kada će se i kako poroditi (nije retko podvrgavanje invazivnim i nasilnim akušerskim praksama ili carskom rezu, čak i kada to nije nužno iz medicinskih razloga), a neke od njih bivaju primorane i da abortiraju ukoliko se ispostavi da beba ima zdravstvenih problema.

Analiza mogućih posledica legalizacije surogat materinstva u Srbiji ne može biti izuzeta od globalnih tokova, budući da ni Srbija nije izuzeta iz svetskog kapitalističkog sistema kao zemlja poluperiferije i dužničke ekonomije. A kakav je društveni kontekst koji određuje život žena u Srbiji? Neoliberalno restrukturiranje i mere štednje su urodnjeni procesi – žene su te koje plaćaju krizu za koju nisu odgovorne. Neke od osnovnih mera koje su u direktnoj režiji ili pak pod snažnim uticajem MMF-a i drugih evropskih institucija jesu pad plata i penzija, urušavanje sistema socijalne zaštite sa uništavanjem javnih službi, urušavanje radničkog zakonodavstva, povećanje potrošačkih poreza itd. Umanjenja socijalnih davanja značila su individualizaciju kućnog rada i brige i odgovornosti za reprodukciju koji su sada svedeni na porodicu, a pre svega žene unutar nje; od žena se prećutno, a ponekad i javno očekuje da na sebe preuzmu odgovornost o kućnom radu, biološkoj reprodukciji, brizi o deci i starijima u domaćinstvu.

U sferi produktivnog rada, žene su osuđene na prekarne poslove na kojima rade u nehumanim uslovima – nedavno smo imali prilike da čitamo o ženama koje su morale da rade obeležene crvenim trakama u danima menstruacije, kako bi se time obeležila njihova manja produktivnost. Prema podacima Mreže žena protiv nasilja, u Srbiji godišnje bude ubijeno prosečno 30 žena u slučajevima partnerskog nasilja, pri čemu uvek postoje slučajevi koji nisu prijavljeni, o kojima se ne izveštava u medijima, kao i slučajevi smrti od posledica dugogodišnjeg nasilja za koje ne znamo. Ukoliko uzmemo u obzir i druge nivoe opresije, poput pripadnosti nekoj manjinskoj, marginalizovanoj etničkoj grupi – što je slučaj sa Romkinjama, primera radi – dolazimo do jasnog i nedvosmislenog zaključka da je priča o izboru ne izlišna, već naprosto uvredljiva za one koji nemaju mogućnosti da pregovaraju o sopstvenom položaju. To je, dakle, kontekst u kom žive žene u Srbiji danas i koji će određivati njihov izbor i potencijalnu klasnu strukturu surogat majki ukoliko zaista dođe do legalizacije surogat materinstva.

Mizoginija obučena u humanost i subverzivnost

Spoj višedecenijske dominacije postmodernog konstruktivizma koji je prigrlila akademska levica i “klasična“ judeo-hrišćanska mizoginija utrli su put ka normalizaciji diskursa o komodifikaciji ženskog tela kao ultimativnom ženskom oslobođenju. Progresivnim i konzervativnim društvenim snagama je zajedničko shvatanje trudnoće i porođaja kao procesa koji su ograničeni na reproduktivne ženske organe. Iznajmljivanje materice u tom smislu je samo to – iznajmljivanje materice, ne i iznajmljivanje čitave osobe. Za jedne je to revolucionarni čin i mogućnost ukidanja ženske biologije i pola kao osnove ženske opresije te redefinisanje porodice kao jedne konzervativne institucije, premda se u tim argumentima izostavlja na koga je zapravo ograničeno ovo oslobođenje. Za druge je to ispunjenje ženske suštine, na ovaj ili onaj način. Negiranje da je trudnoća složen psihofizički proces u kom učestvuje celo telo žene udara na temelje viševekovne borbe za žensku telesnu autonomiju i žensko oslobođenje. Ovaj argument koji se koristi kako bi se opravdala i normalizovala ideja o ispravnosti komodifikacije ženskog tela isti je onaj koji se primenjuje u zabrani i/ili ograničenju prava na abortus, a u kom se tvrdi da je embrion osoba što ženu čini samo objektom koji tu osobu nosi te je njena telesna autonomija nevažna.

Legalizacija i široka rasprostranjenost surogat materinstva jesu povezane sa kriminalizacijom abortusa u sve većem broju zemalja jer počivaju na istoj logici – kontroli i prisvajanju ženske reproduktivnosti i seksualnosti. Zato i postoje razni lingvistički trikovi koji nastoje da izbrišu žensku ulogu u začeću, trudnoći i rađanju. Šta uopšte znači surogat majka ukoliko znamo da “surogat“ znači “zamena“? U srpskom kontekstu se otišlo i korak dalje, te je Miodrag Orlić izjavio kako je ovaj termin pogrešan, jer je reč o inkubatoru (sic!), te će se koristiti izraz rodilja. U izvesnom smislu on i jeste u pravu – surogat majka jeste pogrešan termin, jer i u biološkom i u socijalnom smislu postoji samo majka, kao žena koja iznosi trudnoću i rađa dete. Negiranje ženske uloge i svođenje na inkubator iz samoobjašnjivih razloga ugrožava apsolutno sve žene, ne samo one koje su direktno eksploatisane u paklu industrije reproduktivnih organa. U tom smislu, najpravilnije je govoriti o “surogat“ majkama.

Uzimajući sve navedeno u obzir, u analizi patrijarhalne opresije se ne treba pokolebati pred navodno progresivnim društvenim snagama koje kritičarkama/ima i svima onima koji se oštro protive surogat materinstvu kao još jednoj eksploatatorskoj praksi spočitavaju navodni biološki esencijalizam, zanemarujući sopstvenu fetišizaciju biološke reprodukcije koja navodno nije esencijalistička. Želja za imanjem sopstvene dece ne znači istovremeno i pravo na to – ne postoji pravo na roditeljstvo koje bi moglo da ugrozi psihički i telesni integritet žene ili da uspostavi tržište za iznajmljivanje materica, a konsekventno i trgovinu decom, jer je surogatstvo i to. Iznajmljivanje materice nije put ka ženskom oslobođenju, ali jeste prečica za dalje tlačenje žena.

PIŠE: JELENA RIZNIĆ je studentkinja sociologije na Filozofskom fakultetu i članica Organizacionog odbora naučne konferencije „Feminizam i levica – nekad i sad“.