Šta želi brazilska vojska: Da li je uzdrmana pozicija predsednika Bolsonara

0
Foto: Profimedia

Dvadeset osmog oktobra 2018. godine, Žair Bolsonaro, bivši kapetan artiljerije, pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora u Brazilu osvojivši 55,1% glasova. Iste večeri hiljade ljudi izašlo je na ulice da bi proslavilo „povratak vojske na vlast“.U gradu Niteroju, savezna država Rio de Žaneiro, političke pristalice predsednika, obučene u dresove nacionalne fudbalske reprezentacije, pozdravile su četu vojnika skandirajući: „Naša zastava nikad neće biti crvena“. Njihova parola odnosi se na komunizam koji je, prema njihovom mišljenju, nametnula Radnička partija (Partido dos Trabalhadores – PT), u periodu između pobede Luiza Inasija Lule da Silve, 2002. i svrgavanja njegove naslednice Dilme Rusef, 2016. godine.

Vojnici koji su se vozili na oklopnim vozilima pozdravili su okupljene podignutom pesnicom. Štampa je iskoristila taj prizor kako bi pokazala da vojnici podržavaju novog predsednika. On je pak po preuzimanju dužnosti, 1. januara 2019. godine, na neke od najvažnijih pozicija u svojoj vladi postavio oficire. Vojska je dobila mesto potpredsednika, te ministarstva odbrane, nauke, tehnologije i telekomunikacije, rudarstva i energetike, kao i mesto sekretara vlade zaduženog za odnose sa parlamentom. Sedam od dvadeset dva ministra su oficiri (deo čine rezervisti), što je broj veći nego i u određenim vladama za vreme diktature (1964–1985). Svedočimo li nastanku vojno-civilne vlade?

Brazil ima najjaču vojsku u celoj Latinskoj Americi (videti okvir ispod). Ona svoj uticaj zasniva na starom vojnoindustrijskom kompleksu i kontrolom nad efikasnim centrima za razvoj strategije. Ovaj „tihi džin“, sposoban da utiče na civilnu vlast i ekonomiju – toliko da ponekad direktno preuzima vlast, kao što je bio slučaj tokom poslednje diktature – igra ključnu ulogu u političkom životu Brazila. Njegov cilj: odbrana ideje nacionalnog razvoja građene tokom čitavog XX veka koja je naročito obeležila vojnu vlast Žetulija Vargasa (1930–1945). Vojska je tada zagovarala industrijalizaciju, koja je za nju predstavljala garant geopolitičkog suvereniteta, ne oklevajući da se sukobi sa zemljoposedničkom oligarhijom koja se protivila modernizaciji države. Većina velikih kompanija kojima se današnji Brazil ponosi stvorena je od države upravo tokom ovog perioda.

„Osećaj veličine“

Među svim ideološkim sredstvima kojima vojska raspolaže, Visoka ratna škola (Escola Superior de Guerra – ESG) predstavlja njen glavni alat političkog i geopolitičkog uticaja. Osnovana je 1949. godine po ugledu na Nacionalni ratni koledž (National War College) u SAD, državi sa kojom brazilski oficiri gaje prisne odnose. Na ESG-u, centru za razvoj strategije koji finansira Ministarstvo odbrane, obrazovalo se osam hiljada studenata tokom sedamdeset godina njegovog postojanja, od čega polovina civila. Kako naglašava veb-sajt te institucije, među potonje ubrajaju se veliki biznismeni, ali i „četiri predsednika Republike, ministri kao i brojne bitne ličnosti iz domena politike (1)“. Imena, doduše, nisu navedena.

Upravljanje obrazovnim odsekom ESG-a je 1952. godine povereno generalu Golberiju do Kuto e Silvi koji je ustoličio dugogodišnje ciljeve te vojne institucije: savez sa SAD protiv komunizma (iako proamerička orijentacija nije sprečila oficire da na prvo mesto postavljaju nacionalni interes); širenje ka Pacifiku kako bi se ostvarila „javna sudbina“ države; kontrola nad Amazonijom.

Neoliberalni period 1990-ih godina usporio je planove vojske. Pored toga, politička nestabilnost – koju oficiri preterano ne ljube – i ekonomsko usporavanje „direktno su udarili na do tada uspešnu brazilsku vojnu industriju, nanevši joj povrede od kojih se dugo oporavljala“, procenjuje analizičar Žoam Evans Pim (2). Do dana današnjeg, izvoz oružja zasniva se na raketnom sistemu „Astros II“ (kompanije Avibras) i vojnom avionu „Embraer EMB 314 Super Tukano“ – iako su i jedan i drugi osmišljeni 1980-ih. Takva situacija je, bez sumnje, pružila osnov za protivprirodni savez vojske – koja se vezuje za desni deo političkog spektra – i predsednika Lule da Silve. Savez utemeljen na zajedničkom gledištu o potrebi da državna vlast povrati aktivnu ulogu kako bi garantovala geopolitičku nezavisnost države.

Lulin dolazak na vlast ipak je bio neka vrsta prelomne tačke. Izuzev vojnog režima, nijedna druga vlast nije vodila računa o potrebama vojske u tolikoj meri, naročito oko centralnih pitanja koja je postavio Golberi do Kuto e Silva. Proces regionalne integracije koji je predsednik Lula bio pokrenuo savršeno se poklopio sa ciljem vojske da poveća kontrolu nad amazonskim područjem i proširi zonu svog uticaja izvan granica države, najpre prema Pacifiku. Takođe, stvaranje Unije južnoameričkih nacija (Unión de Naciones Suramericanas – UNASUR) 2008. godine, olakšalo je sprovođenje ogromnog poduhvata infrastrukturnog razvoja na međudržavnom nivou: izgradnju puteva, prokopavanje kanala za rečni saobraćaj, postavljanje telekomunikacionih mreža, itd.

Pod Lulom, Brazil je prvi put u svojoj istoriji dobio zvaničan dugoročni strateški plan, oličen u dokumentu pod naslovom „Nacionalna odbrambena strategija“ (Estratégia nacional de defesa – END), objavljenom 2008. godine. U njemu se tehničkim ciljevima pridružuju i ekonomska i socijalna razmatranja: „Brazil ne može biti nezavisan ukoliko neki deo njegovog stanovništva nema pristup sredstvima za učenje, rad i proizvodnju (3).“ Pod uticajem ESG-a, END je zauzeo stav da borba za suverenitet ne podrazumeva samo vojne već i ekonomske, socijalne i geopolitičke aspekte.

Među industrijskim akterima koji su izvukli najviše koristi iz mandata PT-a izdvaja se kompanija Odebreht. Nastala tokom 1940-ih kao građevinska firma, ona je proširila svoj opseg aktivnosti za vreme vojne vlasti (4). Dve hiljade desete godine Odebreht je beležio najveću aktivnost u čitavom odbrambenom sektoru. Budući da je firma bliska Luli, čije kampanje je finansirala davno pre njegovog dolaska na vlast, dobila je zaduženje da osposobi ratnu mornaricu da vrši istraživanje naftnih zaliha. Pored više podmornica, END je predviđao da ovo društvo proizvede šezdeset dva patrolna čamca, osamnaest fregata i dva nosača aviona. Korupcijski skandali koji su potopili Odebreht zaustavili su većinu tih projekata.

Trenutno se END ozbiljno probija rok, a da stvari budu gore, država prolazi kroz ozbiljnu ekonomsku krizu. Do 2047. godine Brazil je trebalo da poseduje dvadeset konvencionalnih podmornica, šest nuklearnih podmornica i jedan nosač aviona, što bi značilo da bi imao najveću flotu na južnom Atlantiku. Avaj, država je morala da umeri svoje želje po većini stavki, pa će prva nuklearna podmornica zaploviti tek 2029. godine (umesto 2023). Upravo zbog toga je vojska blagonaklono gledala na smenu Dilme Rusef u avgustu 2016, hapšenje Lule da Silve u aprilu 2018, a potom i na Bolsonarovu pobedu.

Uprkos tome što su mnogi vojnici otvoreno slavili kad je proglašen pobednik predsedničkih izbora, njihove brige nisu sasvim nestale. Na primer, 4. januara 2019, novi ministar spoljnih poslova Ernesto Araužo izjavio je da predsednik „ne isključuje“ mogućnost izgradnje američke vojne baze na teritoriji Brazila: „Želimo da povećamo saradnju sa SAD na svim poljima. (…) [Baza] bi bila deo mnogo šireg programa koji želimo da razradimo sa SAD (5)“. Taj projekat će nesumnjivo biti tema razgovora za vreme posete američkog predsednika Donalda Trampa, najavljene za mart 2019. Istog dana, na ovu izjavu reagovala su trojica generala i još trojica visokih oficira. Za njih bi takvi pregovori bili opravdani samo u slučaju spoljne pretnje po bezbednost države koja bi nadilazila odbrambene kapacitete Brazila: „U takvom slučaju, slabiji traže pomoć od jačih kako bi se izborili sa pretnjama. Međutim, još smo daleko od takvog scenarija (6).“

Generalštab vidi još dva problema: potencijalnu „politizaciju“ kasarni i politiku privatizacije koju najavljuju najveći zagovornici neoliberalizma u vladi, na čijem čelu stoji ministar ekonomije Paulo Gežes, učenik Čikaške škole. Jedva petnaest dana nakon Bolsonarove pobede, general Eduardo Viljas Boas, komandant kopnenih snaga, u intervjuu za Folja de Sao Paulo (Folha de S. Paulo) izrazio je zabrinutost povodom prodora političkih pitanja među vojnike. Tom prilikom izjavio je da želi da „povuče jasnu liniju razgraničenja između vojske i vlade (7)“. Ipak, u aprilu prošle godine, na dan kada je sud donosio odluku u slučaju Lule da Silve, on je pokazao šta zaista misli izvršivši pritisak na Vrhovni federalni sud. Na Tviteru je tada upozorio (4. aprila 2018) da će oružane snage ostati „verne svojoj ustavnoj dužnosti“, što je bila jasna pretnja državnog udara u slučaju da Lula bude oslobođen.

U svom intervjuu general je branio „ideologiju razvoja“ koju zagovaraju vojni centri za razvoj strategije, hvaleći je zbog njenog „osećaja veličine“ i planova za Brazil: „Izbor Bolsonara oslobodio je nacionalističku energiju koja je bila skrivena i nije mogla da se iskaže“, zaključio je pre nego što je ocenio ishod izbora iz oktobra 2018. kao „pozitivan“. Ovaj stav deli i general Fernando Azevedo e Silva, novi ministar odbrane. On smatra da je njegov glavni zadatak da „udahne život u strateške programe i projekte celokupnih oružanih snaga“ bez obzira na „budžetske probleme“ (8). Stoga, već se može videti linija razdora između monetarističkog pola nove vlasti koji naginje politici štednje s jedne strane, i vojnog sektora čije geopolitičke ambicije zahtevaju neku vrstu državne intervencije s druge. Tokom kampanje, budući ministar Gežes obznanio je da bi velike državne kompanije za proizvodnju električne energije mogle da budu privatizovane, za šta Bolsonaro nije pokazao naročiti entuzijazam. Vojnici su pak zaokupljeni ovim pitanjem. Proces postavljanja ministra rudarstva i energetike zaoštrio je odnose. Čelnici najvećih privatnih kompanija za proizvodnju i distribuciju električne energije dugo su pokušavali da postave svog čoveka na to mesto, predlažući razne ljude, ali je na kraju, postavljanjem admirala Benta Koste Lime Leitea, vojska ugrabila ovu poziciju.

Sudbina Petrobrasa ostaje nejasna. Četrnaestog januara 2019. admiral Eduardo Basejar Leal Fereira postavljen je na čelo upravnog odbora te kompanije. Gežes svejedno želi da je u potpunosti privatizuje. Iako nije najavljen konkretan plan, kruže glasine o prodaji „deo po deo“ koja bi se odnosila samo na određene sektore te naftne kompanije (na prvom mestu marketing i distribuciju). Prodaja najveće kompanije u državi u jednom komadu zasigurno bi izazvala političku krizu koju Bolsonaro želi da izbegne jer nema većinu u parlamentu. Kako će novi predsednik – koji se do sada nije pokazao kao naročito vešt pregovarač – uspeti da garantuje složnost bloka koji ga podržava? Ovo pitanje važno je i izvan granica Brazila…

RAUL ZIBEŠI poznat je kao autor Brasil Potencia. Entre la integración regional y un nuevo imperialismo, Desde abajo, Bogota, 2012.

PREVOD: Pavle Ilić

(1) „Escola Superior de Guerra inicia curso inédito em Brasília“, Ministarstvo odbrane, Brazilija, 27. mart 2018, www.defesa.gov.br.

(2) Žoam Evans Pim, „Evolución del complejo industrial de defensa en Brasil“, Savezni univerzitet u Žuiz de Fori, 2007.

(3) „Estratégia nacional de defesa“, Ministarstvo odbrane, 2008.

(4) Čitati: An Vinja, „Les Brésiliens aussi ont leur Bouygues“, Le Monde diplomatique, oktobar 2013.

(5) Navedeno prema: Paulo Rozas, „Chanceler confirma intenção de sediar base americana“, UOL, 5. januar 2019, noticias.uol.com.br.

(6) Navedeno prema: Roberto Godoj, „Oferta de Bolsonaro aos EUA para instalação de base gera críticas entre militares“, UOL, 5. januar 2019.

(7) Igor Žilo, „’Bolsonaro não é volta dos militares, mas há o risco de politização de quartéis’, diz Villas Bôas“, Folha de S.Paulo, 10. novembar 2018.

(8) „’A política não está e não vai entrar nos quartéis’, afirma futuro ministro“, Correio Braziliense, Brazilija, 25. novembar 2018.