Šta sve možeš za 0,6 sekundi: Ništa osim da postaneš šampion (i igraš “dan-noć” sa čitavom halom)

0

Jedno od najzanimljivih pitanja od kako je koronavirus postao sastavni deo naših života i svake treće rečenice (evo ga već u prvoj), jeste ono u vezi sa izborom: da smo zatvoreni negde i da sami možemo da biramo razlog, šta bi to bilo? Zbog čega bi vredelo čamovanje iza zatvorenih vrata?

Neopravdano malo odgovora u toj anketi imaju srećne povode, a jedan genijalan odgovor je ostao zapostavljen – “da uživo vidim Kecmanovu trojku”.

Ne da se ponovi jer takve stvari se događaju jednom u deceniji. Takve stvari se još ređe događaju timu za koji navijate. Takve stvari se najređe događaju kada ih priželjkujete.

I sve se to dogodilo u jednoj sekundi – izvinjavamo se zbog nepreciznosti, za 0,6 sekundi – navijačima Partizana pre tačno 10 godina.

Za sekund možete da napravite balon od žvake, da udarite mali prst u nogar od stola, da poljubite nekoga na blic, da pojedete trešnju, ali šta možete za 0,6 sekundi?

Gotovo ništa. Osim da postanete šampion. I odigrate sa hiljadama ljudi onu dečju igricu “noć-dan”. Iako sa emocijama nema igranja.

Cibona je imala napad, Bojan Bogdanović je pogodio trojku iz ćoška i dvorana u Zagrebu je proključala. Igrači su se našli u terenu, u erupciji oduševljenja tumarajući između radosti i adrenalina, a u kraju ekrana videlo se da je lopta izvedena i da je došla do Kecmana i da je ovaj nehajno bacio (Sic!).

To možda tako izgleda na prvi pogled, ali niti je Kecman nju bacio ne verujući u pobedu, niti je to baš bila samo jedna košarkaška lopta. Bilo je to srce šampiona.

A neke šampionske navike ne može da sputa ni radost čitave hale.

Eto, za 0,6 sekundi moguće je da se euforija pretvori u tugu, da se “dan” pretvori u “noć” i da Partizan (p)ostane šampion Jadrana.

Bilo je slađe i od blic poljupca preko maske usred koronavirusa i od majskih trešanja koje ćemo, valjda, jesti bez maske, za sekund.

A najslađe je uz komentar Edina Avdića.

“Ide, ideee, ideee trojka, šta se ovo desilo, kakva je ovo utakmica…”

I tako deset godina bez prestanka.