U senci očekivanog velikog konačnog dogovora o sudbini Naftne industrije Srbije (NIS) objavljena je vest da su se država Srbija, kao manjinski akcionar, i mađarska kompanija MOL, kao verovatni većinski vlasnik, sporazumeli oko buduće vlasničke koegzistencije u NIS-u.
Šta implicira ova objava?
MOL iz Budimpešte poručuje da su ”pregovori sa prodavcem (Gaspromnjeftom, prim. nov.) i nadležnim institucijama (OFAC i regulatori tržišta) i dalje u toku kako bi se finalizovala predmetna transakcija”. Ta ”predmetna transakcija” je kupoprodaja vlasničkog udela od 56,15 odsto u Naftnoj industriji Srbije. Vest o srećno obavljenom poslu trebalo bi u utorak 16. juna da saopšti američka Kancelarija za kontrolu stranih sredstava (OFAC). Tog dana ističe rok koji je OFAC dao prodavcu i kupcu da se dogovore i završe transakciju.
U isčekivanju pozitivnog ishoda, MOL i država Srbija, budući akcionari NIS-a, odlučili su da unapred ispregovaraju buduća pravila igre u upravljanju srpskom naftnom kompanijom. Srbija je svoje viđenje i zahteve – dodatnih pet odsto vlasništva i pun kapacitet proizvodnje u Rafineriji Pančevo ”do daljnjeg” – nazvala svojim ”crvenim linijama” i na njima javno insistirala dok su trajali tajni pregovori s MOL-om. S druge strane, MOL se nije javno izjašnjavao o svojim ”crvenim linijama”, niti je javno komentarisao srpske zahteve.
Pregovori su završeni, verovatno, 10. juna a javnost je o tome obaveštena dan kasnije. Sudeći prema reakciji beogradske strane, postoje svi razlozi da Srbija odahne i konačno se opusti. Ima, međutim, i dalje ono ”ali”, zbog kojeg se odlaže konačno opuštanje i ponosni vatromet.
U saopštenjima iz Beograda i Budimpešte uočljive su izvesne nijanse, da ne kažemo moguće pukotine u dogovoru. Naime, srpska ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović rekla je da smo ”uspešno zatvorili sva otvorena pitanja s mađarskim MOL-om”. Zatim je objasnila da to konkretno znači da će država Srbija kupiti od MOL-a dodatnih pet odsto akcija u NIS-u, što će državi dati dodatna prava kada je u pitanju donošenje ili blokiranje važnih odluka za našu zemlju i da se mađarska strana obavezala da će Rafinerija u Pančevu nastaviti da radi kao i do sada, sa najmanje istim prosečnim godišnjim kapacitetima kao u poslednje četiri godine pre uvođenja američkih sankcija. Druga strana u dogovoru, bila je mnogo škrtija. Posle srpske ministarke, s malim zakašnjenjem iz Budimpešte se oglasila i kompanija MOL ”da je uspešno okončala pregovore sa Vladom Srbije” u vezi sa zaključivanjem akcionarskog sporazuma koji se odnosi na sticanje većinskog udela u Naftnoj industriji Srbije. Mađarska strana ne spominje nikakva ”otvorena pitanja” koja su uspešno zatvorena. Ključna reč u ovim izjavama je ”uspešno”, ali je izvesno da u tumačenju ”uspešnosti” ima nijansi.
MOL, recimo, uopšte ne spominje da je postignut nekakav kompromis na kome se zasniva trijumfalizam srpske strane i koji je dobio vrlo istaknuto mesto u obraćanju srpske ministarke energetike.
Nema sumnje da bi za javnost bilo od neprocenjive važnosti da sazna šta taj ”kompromis” podrazumeva i zašto ga je prećutala mađarska strana.
Jer, ako je postignut kompromis onda su obe pregovaračke strane morale u nečemu da popuste, nečega da se odreknu, da bi nešto dobile i tako zaključile sporazum.
Šta je, na primer, mađarska strana tražila i dobila u zamenu za kompromisno popuštanje oko povećanja srpskog vlasničkog udela za pet odsto (po kojoj ceni se prodaju te akcije, berzanskoj ili dogovornoj) i zahteva da Rafinerija u Pančevu nastavi u nedogled da radi punim kapacitetom bez obzira na srednjoročnu i dugoročnu poslovnu strategiju MOL-a?
Nije neinteresantno i pitanje u čemu je popustila mađarska strana da bi kompromis bio postignut? Šta, na primer, znači izjava srpske ministarke energetike da će ”članovi srpske strane u Odboru direktora NIS-a imati generalno veća ovlašćenja nego do sada u donošenju, ali i blokiranju eventualno nepovoljnih odluka za Republiku Srbiju”.
Da li će to biti moguće čak i sa dodatnih pet odsto novog vlasništva i 34,87 odsto ukupnog državnog udela u NIS-u? Šta ako se, recimo, mali akcionari polakome na neku buduću bezobrazno visoku ponudu MOL-a da im otkupi 11,16 odsto vlasničkog udela, kao što se to pre 15-tak godina dogodilo sa malim akcionarima hrvatske kompanije Ina?
Zanimljivo je da MOL ni danas nema vlasnički udeo u Ini koji je veći od 50 odsto (nešto iznad 47 odsto udela), a ima skoro neograničena upravljačka prava. Tu ekonomsku nelogičnost obezbedio je korupcijom od 10 miliona evra zbog koje je bivši hrvatski premijer Ivo Sanader ležao u zatvoru.
MOL gotovo samostalno upravlja Inom od početka 2009. godine. Nije naodmet pogledati jedno interesantno poređenje o kome bi vredelo razmišljati povodom spomenute isjave ministarke Đedović Handanović: 2008. godine Ina je ostvarila 3,5 milijarde evra prihoda a MOL je imao prihode od 13,3 milijarde evra. Petnaest godina kasnije, Ina je imala nepunih 3,9 milijardi evra prihoda (devet odsto rasta), a MOL 23,5 milijardi evra prihoda (rast 44 odsto).
Da ne bi bilo mogućih korupcionaških dilova (kojima su sklone obe strane), dilema, nejasnoća, pogrešnih tumačenja i kasnijih žalopojki valjalo bi da države Srbija i MOL javno objave sporazum koji su postigli. Naravno, pošto Gaspromnjeft i MOL saopšte odluku o kupoprodaji vlasničkog udela u NIS-u.
Tagovi
