Šta se događa kada prestanete da pratite vesti, ili “potraga za dobijenim vremenom” – Čitajte u Nedeljniku

0
Foto: Profimedia

Šta se dogodi kad ne pročitaš nijedne novine, nijednu vest sa televizije ili portala za praznike? Da li se osećaš kao da su prošla tri dana, tri godine, tri decenije ili tri veka? Iako nisam građen kao dinosaurus, osećam se kao da imam nešto zajedničko sa tom kabastom, a ipak skladno građenom životinjom. Divan je osećaj nestati iz informatičkog ledenog doba novog totalitarizma lažnih vesti, tvitova, predizborne kampanje koja večno teče, minhenskih konferencija i briselskih samita lidera Zapadnog Balkana koji se fotografišu sa novim sterilnim komesarima EU čija imena treba naučiti napamet. Ali tek kad izađem iz nove dimenzije u koju sam upao.

Shvatam kako će mi nedostajati Klod Junker, doskorašnji šef Evropske komisije, pravi bos koji je umeo da cirka na skupovima i ošamari Viktora Orbana, a potom se zatetura ili osmatra dužinu nogu neke od saradnica, svestan da može i da hoda četvoronoške, ako poželi. Kada je Henri Miler putovao Luksemburgom, zemljom kojom je dve decenije vladao matori Junker, opisivao je bogatu državicu kao toliko dosadno, sivo i bezlično mesto u kojem zločesti Henri nije mogao pošteno ni da se nacirka, ili da pokupi neku od dama sa trotoara, pa je dobio napade agorafobije. Pokušao je da spas pronađe u Briselu, tragajući za temom svog putopisa, ali ga je tek tamo zahvatio užas dosade, kišnih večeri i pustih barova. To je shvatio kada je naručio voćni sok, što je jednaka jeres pokušaju Bukovskog da recituje Vojislava Ilića Mlađeg.

Vidim da je moja dobrovoljna samoizolacija od vesti prekratka, čim mi je na pamet pao Žan Klod Junker, ali moj pas Bafi me vuče, njuškajući po zemlji. To je pseći Gugl, razmišljam dok Bafi čulom mirisa prikuplja informacije iz spoljnjeg sveta, kada ga izvedem napolje. Saznaje za najnovije pseće tračeve, muke i radosti, ljubavi ili pozive na seks neke nepoznate ženke. Bafi je nešto veći od mobil-nog telefona koji koristim. Bišona sam kupio ćerkici kako bih joj odvojio pogled od displeja različitih elektronskih spravica i eventualno joj pokvario drugarstva po društvenim mrežama. Potoji i drugi razlog, koji roditelji nerado pominju kada deci kupuju pse. Udovoljavamo klincima koji su po ceo dan sami.

Ali ako grižu savesti ostavim po strani, razume se da sam, poput ostalih očeva, primetio kako mi, posle kupovine Bafija, uši sve više i više rastu, dok Bafiju ostaju iste. Taj osećaj pojave magarećih ušiju ima nekoliko nas komšija koji šetaju te bele, čupave psiće koji toliko podsećaju na igračke na navijanje. Samo im treba menjati baterije, govore maliciozni vlasnici velikih kerova, dok se okupljamo u ranu zoru. Ćerka za to vreme, naravno, spava. Ako se složim s tezom da vlasnici liče na svoje kuce, istina je, barem sa stanovišta estetike, porazna po mene.

Mačo-muškarac, naime, šeta opasne pse jer je to, pored silikonske cice, njegov statusni simbol. Bafi i ja, međutim, izazivamo drugačije asocijacije, te sam postao predmet podsmeha ne samo svoje ćerke koju drma pubertet. Moram da priznam da je osećaj koji gajim prema tom kučencetu jači od poraznog prizora koji izazivamo dok šetamo. Nisam, zapravo, nikada siguran ko je zaista na povocu.Postoji još nešto zbog čega se raspilavim dok pričam o Bafiju. Pacifikacija i feminizacija nacije ima nekoliko pojavnih oblika, ali je svakako jedan od najvidljivijih taj što za kućne ljubimce, umesto mahom krvoločnih pitbulova, rotvajlera ili šarplaninaca, poslednjih godina biramo malecne bele psiće. One poput Bafija. Bišoni postaju članovi porodica. Više brinem o njemu nego o sebi. Oni su neka vrsta gospodskih psića. Nisu džukele, ne linjaju se, nemaju prepoznatljiv miris, tako karakterističan za pse. Birajući njih, kao da kažemo da smo i mi pripitomljeni i novi svet koji je definisao najveći filozof novog doba. Ne mislim na Slavoja Žižeka, već na rahmetli Ekrema Jevrića, koji je naše ništavne živote opisao u stihu: „Kuća – poso!“ Zaista, Ekrem je umro od posla, kod kuće!

Posle šetnje uključio sam televizor i video njega, Batu Živojinovića. Kao glumac iz poštene radničke porodice, na prvi pogled talentovan kao Kraljević Marko koji treba da pozove devojku na prvi ples, Bata je učio da glumi iz filma u film. Lice mu je bilo dovoljno grubo da posvedoči o nesalomivosti revolucije, dovoljno muževno da simbolizuje potentnost kandidata za narodne heroje i dovoljno lepo da postane globalni brend socijalističkog alfa mužjaka koji će, ako treba, pokokati čitavi Holivud. Naravno, kada je do tada pobio sve Nemce. Gledam ga, u nekakvoj jeftinoj komediji, kako zapravo parodira sam sebe, kao što to sada čine Robert de Niro, Al Paćino i Džek Nikolson.

Potom sam iz biblioteke iskopao eseje o književnosti Umberta Eka koji u jednom od njih dokazuje kako je živeo 200 godina. Matematički precizno, kao što je pisao „Ime ruže“, poput jednačine sa bezbroj nepoznatih, uz detektivsku metafiziku koju je svesno umetnuo zbog dramaturgije zapleta i zločina, Umberto je sabrao časove sna, boravka u toaletu, odlaska na Univerzitet, potom na sve to dodao časove na predavanjima, konsultacije sa studentima, uz vreme potrošeno na pisanje romana, eseja, kolumni, pa nabacio čekanje na aerodromima, uz sate provedene sa porodicom. Kako je bio strastveni pušač, sabrao je i po pet minuta za jednu cigaretu, uz, naravno, obavezno gledanje Kalča. Tada je shvatio da časovnici i kalendari ne prikazuju realno vreme, već da je ono iluzija. U šezdesetoj je već imao 200 godina! Naravno, gledao je vesti. Šta se, dakle, događa kada ih ignorišete? Saznate da imate kumove i da se jedan od njih pre neku godinu sa Novog Beograda preselio u Bečmen, bežeći od gradske vreve. Dani ne počinju sa užasnim, noćnim zločinima, saobraćajnim nesrećama i savetima lekara koji svakog poštenog čoveka pretvaraju u hipohondra. Nema obojenih alarma koji rominjanje kiše pretvaraju u cunami, a februarsko sunce u apokalipsu koja će spržiti Srbe.

Šta se dogodilo kada sam ponovo počeo da čitam vesti, vraćajući se iz čarobne galaksije? Ama baš ništa, osim svesti da ću sate i sate gubiti na besmislene potrage po sajtovima i čitanje štampe. Pitaćete se, razume se, u čemu je poenta ovog teksta o dobijenom vremenu. Poenta je da nema poente. Samo ste izgubili petnaestak dragocenih minuta.