Šta je stvarno depresija?

Po povratku sa odmora često ljudi kažu kako su u „postodmornoj depresiji“. A sa dolaskom jeseni kako je nekako „sve postalo depresivno“ da bi onda nastupila „depresivna zima“ pa „novogodišnja depresija“. I često se čuje ono „depresivna sam“. Koliko je olako izgovaramo ponekad i koliko njih sumnja da ima depresiju a nema je, i koliko je zaista onih koji je imaju a to ne znaju? Nije jednostavno staviti graničnik između normalnih osećanja tuge i nezadovoljstva i onoga što je patološka tuga ili „prekomerna tuga“ koja je samo jedan od simptoma depresije.

Tuga je primarna, zdrava emocija koja se javlja kada čovek doživi neki gubitak, ali ukoliko se to osećanje javi u odsustvu bilo kakvog gubitka, onda govorimo o patološkoj tuzi. Veoma je važno da osoba opiše anatomiju svoje tuge, objašnjava profesorka dr Olivera Vuković, sa Medicinskog fakulteta i Instituta za mentalno zdravlje, psihijatar sa 30 godina iskustva rada sa osobama koje pate od depresije.

„Depresivna osoba apsolutno svojom tugom boji ceo svet oko sebe i svoj unutrašnji prostor. Vama će osoba da kaže ‘porodila mi se ćerka, dobila sam unuče a ja ne mogu da se obradujem’ i nesrećna je zbog toga“, priča profesorka Vuković.

Razlika između normalnih osećanja i onoga što je depresija je u tome što kod depresivnog poremećaja, pored simptoma psihološkog neraspoloženja/tuge, postoji čitav splet simptoma na osnovu kojih se postavlja dijagnoza, a kriterijum je da su ti simptomi prisutni minimum dve nedelje. Ono što takođe karakteriše bilo koju psihijatrijsku dijagnozu jeste disfunkcionalnost – osoba ne može da funkcioniše kao pre pojave simptoma.

Zašto ljudi ponekad imaju potrebu da se „svrstaju“ u kategoriju depresije? Kada su u pitanju ljudi koji nemaju depresivni poremećaj, te osobe pokazuju čitav spektar tih osobina i tu je, navodi profesorka Vuković, Vudi Alen kao idealan primer izraženog neuroticizma. Dok sa druge strane postoje osobe koje jesu depresivne, koje naravno ne traže izgovor u tom stanju ali kod njih postoji druga vrsta problema – okolina – pošto je u pitanju nevidljiva bolest, jer depresiju ne možemo objektivno ni videti ni izmeriti.

„Dešava se da osoba ne može čak ni da ustane iz kreveta, da je vrlo pasivna i onda priđe recimo član porodice i kaže ‘ajde ustani, šta si se tu sad ulenjio, trgni se’ ili krajnje pozitivno, afirmativno – ‘ajmo sad u šetnju, da uzmeš nešto da radiš’, ne shvatajući da na taj način depresivnoj osobi otežava, jer – ona ne može. Kada je neko suoči s tim da ne može, to osećanje krivice počinje još više da se potencira.“

Primetila je da ljudi koriste termin depresija da bi opisali čitav jedan spektar nečega što u stvari nazivamo negativne emocije. Ne samo da su tužni, već mogu da budu nekada i napeti, besni, čak i neprijateljski raspoloženi ili da osećaju krivicu ili gnev.

Međutim, iz psihijatrijske perspektive, situacija takođe nije nimalo jednostavna jer se termin depresija koristi da bi se opisalo više različitih stanja.

„Prvo, depresija podrazumeva simptom i činjenica je da pod tim podrazumevamo stanje patološke tuge. Ukoliko se to stanje tuge, krajnje lično, privatno, subjektivno iskustvo, javi ili u odsustvu gubitka ili ukoliko je ono neprimereno samom gubitku – znači traje isuviše dugo, prolongirano i remeti, ono što je najvažnije, funkcionisanje osobe. Pored tog termina depresija kao simptom, mi taj termin možemo da koristimo i da bismo opisali jedan poremećaj, koji se naziva grupa depresivnih poremećaja (vrlo raznolikih) gde je u stvari najčešći povratni depresivni poremećaj koji se sastoji iz više depresivnih epizoda. Kad kažem depresivna epizoda, to je treći način korišćenja ovog termina u zvaničnoj, svakodnevnoj, kliničkoj psihijatrijskoj praksi. Ta depresivna epizoda ne podrazumeva isključivo postojanje depresivnog simptoma, naprotiv, već jednog jasno definisanog skupa simptoma, gde je pored depresivnog raspoloženja druga centralna komponenta anhedonija, odnosno ravnodušnost – da nam osoba kaže da apsolutno ništa iz njenog okruženja ne može ni da je obraduje a ne može ni da je rastuži. Dakle, ona to najčešće opisuje kao prazninu“, objašnjava profesorka Vuković.

Među simptomima depresije koji se pojavljuju su, pre svega, problem s apetitom, gubitak ili povišen apetit; poremećaj sna (osoba ne može da spava ili spava prekomerno); jedan vrlo specifičan odnos prema sebi: nisko samopoštovanje, samovrednovanje, koje nije karakteristika ličnosti već se javlja tokom tugovanja, uz naglašeno osećanje krivice. Moguća je i pojava, kako se to žargonski kaže, „crnih misli“ odnosno suicidalnih ideja, nekada čak i pokušaja suicida ili realizacije suicida. Takođe, kod osobe postoji nešto što stručnjaci nazivaju promena psihomotorike: osoba je ili previše usporena (bilo da govorimo o njenom ponašanju, pokretima tela) ili je ubrzana; misli su vrlo usporene, nekada osoba ima doživljaj kao da ne može da prizove u potpunosti rečenicu, ne može da prizove misao; nekada do totalnog bloka misaonog toka.

„Kada bismo uzeli sve ove simptome i napravili kombinatoriku, mogli bismo da dobijemo preko hiljadu različitih kliničkih slika. Neverovatno! Možemo da imamo dve osobe koje imaju potpuno različite simptome a da i jedna i druga zadovoljavaju simptome depresije.“

Simptomi depresije se najčešće ne javljaju odjednom, nego postepeno osoba „klizi“ u to stanje.

Kod jednog broja depresivnih pacijenata postoji preokupiranost telesnim simptomima – čak do nivoa da imaju jedan hipohondrijski kvalitet. Jedno veliko istraživanje početkom 21. veka, navodi profesorka Vuković, pokazalo je da je kod oko 70-80 procenata pacijenata u Domu zdravlja koji su se javili zbog telesnih smetnji tek detaljnim razgovorom lekara opšte prakse, koji su ih pitali o njihovom raspoloženju, utvrđeno da je reč o depresivnom poremećaju.

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da globalno 5% odraslih pati od depresije, što je otprilike 280 miliona ljudi u svetu. Depresija je oko 50% češća među ženama nego medu muškarcima. Širom sveta, više od 10% trudnica i žena koje su se tek porodile doživljavaju depresiju. Više od 700.000 ljudi umre zbog samoubistva svake godine a samoubistvo je četvrti vodeći uzrok smrti kod osoba od 15 do 29 godina.

Globalno, ljudi imaju poprilično jaku stigmu kada su u pitanju duševni problemi i mentalni poremećaji, tako da izbegavaju dolazak kod psihijatra. „Moje kolege koje rade kao lekari opšte medicine primećuju kod svojih pacijenata da postoje korelati depresivnog poremećaja, ali nekada nailaze na prepreke u komunikaciji s pacijentima da im kažu da bi u stvari trebalo da se obrate psihijatru zbog svojih problema. Primetili su takođe kod tih osoba da one zapravo dosta zloupotrebljavaju anksiolitike, lekove za smirenje, pokušavajući na taj način da reše nešto što je anksioznost (vrlo često se javlja u okviru depresivnog poremećaja) ali ne rešava njihov osnovni problem“, kaže profesorka Vuković.

Još jedna od predrasuda o nastanku depresije jeste serotoninska hipoteza o hormonu sreće. Profesorka Vuković objašnjava da je činjenica da postoje ljudi kod kojih postoji sniženje serotonina, ali ono što se danas zna jeste da on nije snižen kod svih osoba koje pate od depresije. Glavni razlog nastanka depresije nije ni genetika već sredinski faktori, koji su ključni. Za klasičnu depresiju postoji faktor nasledljivosti od 20-30 odsto ali jedino ako tokom detinjstva ti geni uđu u interakciju sa nepovoljnim odrastanjem. Ali ta dva faktora samo čine osobu ranjivom tokom života da razvije depresiju. Kasnije tokom života, nepovoljne životne okolnosti su okidači za razvoj depresije pogotovo kod ovog vulnerabilnog dela populacije.

„Posle 30 godina rada sa osobama koje boluju od depresije mogu da pouzdano tvrdim da su njihove životne priče prepune jako nepovoljnih životnih događaja od detinjstva pa kasnije tokom života. Obično u prvoj depresivnoj epizodi okidač je neki stresogeni događaj, a posle druge epizode kada se taj poremećaj ’uhoda’, nisu potrebni neki faktori koji su okidači već se sledeće epizode javljaju spontano tokom života“, priča profesorka Vuković.

Kod dijagnostike mnogi će najpre pitati Gugl. Mogućnost da neko prepozna depresiju a da je nema, a možda i ima, još je veća činjenicom da ne moraju da budu prisutni svi simptomi. Tačno je napisano koliko simptoma treba da bude prisutno minimalno i onda se postavlja dijagnoza depresije, objašnjava profesorka Vuković. „Za dijagnozu depresije potrebno je mnogo više detalja i nisu dovoljni samo kriterijumi koje svi možemo da nađemo na internetu već jedan mnogo opsežniji intervju koji uključuje kompletan život osobe.“

Često osobe tokom depresije imaju jedan pesimističan pogled na budućnost i jednu neverovatnu zabrinutost da nikada neće izaći iz tog stanja. „Ne možete da ih razuverite, nadaju se ali se brinu da će zauvek ostati zaglavljeni u tom stanju iako im kažete da će proći. A prođe“, kaže profesorka dr Olivera Vuković, psihijatar.

Projekat „Otvoreno o depresiji“ podržan je od Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije