Šta je narod, nacija, narodne mase, masa sveta?

Sa Francuskom revolucijom počinje da se pojavljuje narod, na ulicama i u političkim govorima. Istoričar Žil Mišle ne odbacuje ove dvosmislenosti, ali veliča narod kao idealnu figuru, nosioca bratstva PIŠE EVELIN PIEJE

0
Foto: Profimedia

Godine 1846, Žil Mišle, šef katedre za istoriju na Kolež de Fransu, poznat kao medijavelista, objavljuje malu knjigu pod naslovom Narod (1). Ovaj esej je doprineo da se on kasnije transformiše u republikansku ikonu, promotera “velikog nacionalnog narativaˮ, tako dragog Trećoj republici. On je takođe za dugo vremena učvrstio zamisao koja je bila istovremeno grandiozna i bliska francuskom narodu – između rada i pobune – kao izuzetne nacije, koja je dovela do afirmacije jednakosti među ljudima.

Bilo je to, bez sumnje, prvi put da je jedan istoričar uzeo na sebe obavezu da opiše, razume, da slavi “veliku nemu Francuskuˮ, onu koja je pripadala radnicima, svim onim nevidljivim ljudima, “koje je već dugo nadjačavala jedna mala Francuska, bučna i nemirnaˮ. Ali, ako je Mišle tada prvi koji ga imenuje i najsistematičnije proučava, uspon naroda kao heroja istorije karakteristika je velikog romantičarskog pokreta u celoj Evropi, i odvija se na talasima revolucije 1789. godine i pobedâ “malog kaplaraˮ – nadimak Napoleona Bonaparte – zahvaljujući gorčini i političkom previranju u suočavanju sa onim što je došlo posle toga.

Kada Mišle odlučuje da učini da progovore “oni kojima čak nije dato da znaju da li imaju pravo na svetˮ, Luj-Filip je kralj Francuske, zahvaljujući veoma efikasnoj konfiskaciji revolucije od 1830. godine i svoja Tri slavna “julska danaˮ. Pristalice republike ipak nisu nestale. Što se tiče socijalnog pitanja, u pozadini industrijske revolucije, ono se postavlja kao sve akutnije. Bedu radnika sve je teže ignorisati. Dve pobune (1831. i 1834. godine) tkača u Lionu, odlučnih da odbiju sniženje zarada, obeležile su duhove tog doba. Istraživanje Luj-Renea Vijerma, Slika fizičkog i moralnog stanja zaposlenih u manufakturama pamuka, vune i svile (1840. godine), tako dobro potvrđuje brutalnost eksploatacije koja će dovesti do zakona o dečjem radu. Od Knjige naroda Felisite de Lamne do Organizacije rada Luja Blana, od Šta je svojina? Pjer-Žozefa Prudona do Putovanja u Ikariju Etijena Kabea, brojni eseji svedoče o snažnom argumentovanom odbijanju poretka koji se izgrađuje.

Borba ideja odvija se uz veliku buku, dok se tajni revolucionarni klubovi pripremaju da uzmu oružje, a radikalna opozicija širi u nekoliko mladih pokreta – socijalni katolicizam, socijalizam, anarhizam, komunizam. Avanturista Luj-Napoleon Bonaparta takođe smatra da je to prilika da sebi izgradi reputaciju reformiste, i piše a da nije ni trepnuo Izumiranje siromaštva, 1844. godine.

“Jevanđelje jednakostiˮ

“Dođite radnici. Mi vas dočekujemo raširenih ruku. Donesite nam novu toplinu; da svet, da život, da nauka… ponovo počnu.ˮ Za Mišlea, narod, to je pre svega onaj vredni, seljak, radnik, ali on ne vidi nikakvu klasnu borbu: bogataš može da bude zaslužan, kada je na svoj način stvaralac projekta preduzeća. Temeljno suprotstavljanje je između buržoazije, koja je po svojoj suštini “bolesnaˮ, ne proizvodi ništa važno, a pojedincu daje privilegije i prava više nego građaninu, i više nego “plebejcuˮ, koji je bez sumnje neznalica, ponekad vulgarna, ali koji poznaje život. Zato što “ga upoznaje samo po cenu da: pati, radi, bude siromašanˮ.

Njega njegov “instinktˮ ne vara, on nije oslabljen ili obmanut nekorisnim znanjem; i zbog toga, “kada su u pitanju njegova prošlost, moral, srce i čast, ne plašite se, učeni ljudi, da prepustite njemu da vas podučavaˮ. Kao prva verzija common decency (“uobičajene pristojnostiˮ) koja će biti draga Džordžu Orvelu.

Ova figura naroda pojavljuje se uvećana kao slika onog “jednostavnogˮ, što je blisko detetu, bogato istinskim vrednostima – što su intelektualci zaboravili, u snažnoj vitalnosti koja se obnavlja nošena ljubavlju francuske nacije. Zato što je narod, koji prema Mišleu sebe prepoznaje, povezan sa istorijom svoje zemlje “čiji je naslednik i nastavljač, daleko od elita koje o sebi maštaju kao o kosmopolitskim i odvojenim od svoje domovine i kojima se više sviđaju druge zemlje, naročito ako su bogatije i moćnije.

Ali tu se ne radi o etničkom patriotizmu. Narod je predstavnik i branilac nacije, jer Francuska je “više od nacije, to je jedno živo bratstvoˮ, i ono što čini “život svetaˮ, to je “skrivena toplina njegove Revolucijeˮ. Oni jednostavni, tihi, prepoznaju da je tu jedinstvena zemlja koja je “najviše pomešala svoj interes i svoju sudbinu sa interesom i sudbinom čovečanstvaˮ i utemeljila, “za ceo narod, jevanđelje jednakostiˮ. Siromašni čovek je čuvar tog jevanđelja, za koje se nekada davno borio i za koje će ponovo početi da se bori jednog dana…

Ne radi se ovde, dakle, o nacionalizmu, već o nekoj vrsti mesijanizma, koji tvrdi “prava Francuska, [to je] Francuska Revolucijeˮ, a potrebu za njom najbolje razumeju najsiromašniji. “I tvoja rasa je 89ˮ (2)…

Očigledno, ova predstava o narodu i nacionalnom geniju je mistifikujuća i opterećena dvosmislenostima, ponekad je to: narod čiji instinkt ne greši, koji spontano bira pravedni put i koji treba da ostane takav kakav jeste, “izvor života u kojem kultivisane klase danas treba da se podmlađujuˮ, zaštićene od svakog sticanja naučnih znanja, koja su suštinski pokvarena… I ona je slepo religiozna, više nego politička.

Ali, u tom misticizmu, koji je iritirajući, ako ne i opasan, nalazi se sjajan elan, koji nosi i transformiše tu celinu u aktivnu emociju. Mišle je znao da je ono što je opisao bio ideal: “Ljudi, u svojoj najuzvišenijoj ideji teško mogu da se nađu među ljudima. Kada posmatram ovde ili onde, to je takva jedna klasa, ova parcijalna forma ljudi, izmenjena i prolazna.ˮ Ali to nije važno: ovaj ideal, žestok, sa snažnim lirizmom, postaje objava ljubavi prema revolucionarnim težnjama i “varvarimaˮ, divnim poput legende koja će, preuzeta od “narodaˮ, postati oružje.

Godine 1848, jedna revolucija ruši tron i uspostavlja – nakratko, naravno, ali ipak – Drugu republiku.    

PREVOD: Aleksandar Stojanović

(1) Jules Michelet, Le Peuple, uvod i beleške Pola Vialanea, Flamarion, coll. « GF », Pariz, 1992. Svi citati su preuzeti odatle, ukoliko nije drugačije navedeno.

(2) Jules Michelet, La Bible de l’humanité, Complexe, Brisel, 1999. Mišle je bio nadahnuti pedagog Revolucije, kojeg će mnoge generacije upoznati preko njegovog dela.