“Srpska umetnost u svetu počiva na onima koji su se izborili sa zavišću”: Veliki intervju o Isidori Žebeljan, godinu dana od njenog odlaska

0
Fotografija: Nebojša Babić

U danima nakon smrti Isidore Žebeljan smetalo mi je da skoro niko nije na pravi način približio opus i ličnost ove neponovljive kompozitorke široj publici. Bili su to akademski osvrti za eksperte, ili papagajsko ponavljanje o odlasku “najmlađeg akademika”.

Čak sam neskromno rekao njenom mužu, muzičaru i piscu Borislavu Čičovačkom, da sam možda najsažetije opisao njenu fascinantnu ličnost navodeći da je samo ona mogla da spoji i “bendžo i šljivu”, i diksilend i srpski tradicional. Njemu se to svidelo, pa smo u nekim razgovorima došli do ideje da kroz intervju približimo nesvakidašnju ličnost Isidore Žebeljan, i to na tužnu godišnjicu njenog odlaska. Kasnimo nekih dvadesetak dana od tačnog datuma, ali znam da bi Isidora rekla: “Nema veze, Brankoviću, dobro ste to smislili, samo da ne bude pretenciozno.”

Veliki uspeh Isidore Žebeljan u inostranstvu je na neki način doživljavan kod naroda u zemlji i kao uspeh sportista, jer mi naizmenično prigovaramo svetu a istovremeno volimo uspeh naših ljudi u tom istom svetu?

Veliki i kontinuirani, dvadeset godina dug pohod uspeha Isidorine muzike u inostranstvu svakako može da se poredi sa vrhunskim uspesima naših sportista, ali pre svega sa uspesima naših najbriljantnijih i međunarodno najuspešnijih umetnika, poput Andrića, Aleksandra Saše Petrovića, Kiša, Vlade Veličkovića, Kusturice. Zajednička spoljašnja, društvena karakteristika njihovih najsnažnijih umetničkih ostvarenja bila je i jeste stvaranje ozbiljnog, uvažavanog prostora za srpsku umetnost unutar celokupne evropske kulture i umetnosti. Među njima je i Isidora Žebeljan, čija se genijalnost u tom smislu ispoljila i u vidu ličnosti prvog srpskog kompozitora koji je našoj umetničkoj muzici na internacionalnoj sceni obezbedio izdvojenost u prepoznatljivosti kroz posebnu izražajnu specifičnost. I kao u slučaju drugih pomenutih velikana, naša sredina, odnosno oni koji se kod nas – bez obzira na doba i društveno uređenje – smatraju pozvanim da odlučuju i sude o umetnosti, brzo su i u našoj umetničkoj muzici, braneći se i plašeći se “bauka” autentičnosti, stvorili i nametnuli jaz između onoga što donosi originalnost Isidorine muzike i gluve jalove ispraznosti u kojoj tavori i jeca velika većina naših kompozitora…

Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 28. oktobra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs