“Sreo sam ga jednom kod samoposluge, bojažljivo mu prišao i rekao: ‘Dobar dan, Deda’…”: Bojan Perić o Gordanu Mihiću

0
Foto: Promo / Bojan Perić, Profimedia

Na redu je nastavak Vojne akademije. Šta se u nastavku priče dešava sa tvojom generacijom kadeta, a šta sa potonjom? Dokle je stigao tvoj lik, Stošić, u profesionalnom, a dokle u privatnom (burnom, ljubavnom) životu?

Novi deo priče, samim tim i novi izazovi i novi načini da se problemi reše. Nakon punih osam godina otkako se bavimo ovim likovima i njihovim životima, volim da kažem kako smo odrasli zajedno. Problemi naših starih junaka više nisu mladalački, već ozbiljniji i životni, dok su ovi nešto mlađi junaci na onoj životnoj prekretnici između bezbrižnosti odrastanja i odgovornosti odraslih. Stošić se nalazi na životnoj prekretnici, da li da se povinuje odluci koja ga sputava da bude srećan u životu, ili da se još jednom bori za svoj cilj. Na tom putu mu se ispreči, kao što smo i navikli, jedna žena, i onda ta trka za profesionalnom srećom prerasta u borbu za srećom u svakom pogledu. Tako da burni ljubavni život Stošića postaje najturbulentniji do sada, ali na jedan sasvim neočekivan način.

U početku emitovanja, spočitavalo se da je serija “Vojna akademija” trebalo da na romantizovani način prikaže studije na Vojnoj akademiji, odnosno da se preko te serije “militarizuje” generacija koja odrasta bez obaveze služenja vojnog roka. Šta misliš o tome?

Verujem da su i najveći zagovornici te ideje s vremenom odustali od takve teorije i počeli da sa neskrivenom pažnjom gledaju seriju, (ne)svesno odbacujući tu početnu tvrdnju i prepuštajući se dogodovštinama naših likova. Uostalom, baš ta prva sezona, nastala iz pera Gordana Mihića, skup je stvarnih događaja i likova koje je on prikupio tokom razgovora sa kadetima i psiholozima na Vojnoj akademiji. I sam Mihić je govorio o razgovoru sa jednim kadetom, koji mu je tada rekao: „Ne možete vi, gospodine Mihiću, da napišete ništa što se ovde već nije dogodilo.”

Serija “Vojna akademija” nastala je po motivima priče Gordana Mihića, koji nas je nedavno napustio. Da li si imao prilike da ga upoznaš, razgovaraš sa njim?

Pre svega, mislim da je odlazak Gordana Mihića nenadoknadiv gubitak za domaći film i televiziju pre svega, ali je naša sreća što njegova dela svakako ostaju besmrtna. Mislim da mi je trebalo malo vremena dok nisam spoznao činjenicu koliko sam sreće zapravo imao što je baš on osmislio lik kojim ću se prvi put prikazati domaćem auditorijumu.

Godinama na Akademiji, i uopšte od starijih kolega, slušate koliko je to prvo pojavljivanje najbitnije u karijeri, i eto smem da kažem da mislim da smo Gordan i ja uspeli da dobijemo simpatije kod publike sa našim Stošićem. Svakako pamtim prvi, od naša dva susreta, ispred čuvene samoposluge Alonso u njegovom kraju, kada sam mu dosta bojažljivo prišao i rekao: „Dobar dan, Deda”, naravno, aludirajući na činjenicu da mi majku u seriji igra njegova ćerka, Ivana Mihić. Želeo sam pre svega, kao mlad glumac, da se suočim sa činjenicom da sam sa dijaloške strane dosta izmenio njegove reči, nikako doduše i samu suštinu. Moram priznati da me je njegov osmeh, pre svega, otkravio u momentu, i opustio me za dalji tok našeg razgovora na temu “Vojne akademije”. Bio je vrlo zadovoljan, čak je više puta ponovio da mi je zahvalan što sam svojim izmenama podmladio njegov tekst.

Šta je za tebe Partizan?

Suma sumarum, to je najbolji životni izbor koji nisam napravio sam.