Srbi i vera: Ne diraj mi Crkvu, sam ću…

Negde između molitve i solidarnosti sa jedne strane, i zatamnjenih stakala, cenovnika i nedostatka odgovornosti sa druge, postavlja se pitanje – zašto se Srbi u tolikom procentu deklarišu kao vernici? Ili makar zašto to rade oni koji ne odlaze u crkvu, ili u nju nemaju poverenje. Samo, svi oni koji tvrde da je mnogim stanovnicima ovih prostora vera „lažna“ možda bi trebalo da obrate pažnju na ono što se događa na ulicama gradova u Crnoj Gori...

1
Fotografija: Igor Pavićević

Cinici bi rado govorili da Srbi veruju u Boga samo kada se razbole, a da u crkvu ulaze samo onda kada napolju pada kiša. Ali onda su u Crnoj Gori počeli mirni protesti i litije, koji, pod okriljem Srpske pravoslavne crkve i pod crkvenim zastavama, dva puta nedeljno na ulice izvedu na desetine hiljada ljudi. To znači da postoji nešto više od shvatanja vere kao ispunjavanja tradicionalnih obreda, ili makar sada tako izgleda. Kako uopšte Srbi veruju u Boga?

Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, 84,5 odsto stanovnika Srbije izjasnilo se da su pravoslavne veroispovesti. Kada je sedam godina kasnije radio istraživanje Pew Research Center, utvrđeno je da 58 odsto ukupnog stanovništva Srbije veruje u Boga.

Centar za empirijska istraživanja religije na osnovu ispitivanja iz 2019. godine došao je do podataka koje profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Zorica Kuburić iznosi ekskluzivno za Nedeljnik.

„Empirijska istraživanja pokazuju detalje da 15 do 17 odsto vernika prihvata sve što njihova vera uči, dok se dodatnih 17 do 22 odsto pridržava svih običaja svoje vere. Najveći broj vernika, od 22 do 24 odsto ima selektivan odnos prema učenjima, pa iako su vernici ne prihvataju sve što vera uči. Ono što je značajno jeste i to da se skoro 20% onih koji kažu da nisu vernici pridržava verskih običaja“, tvrdi profesorka Kuburić.

Nije neobično da postoji takva slojevitost strukture verovanja. Oni koji se smatraju verujućima često ističu da takve spoznaje nisu svima urođene, da je za njih potreban dar i da je zadatak i odgovornost crkve i „njenih pastira“ – onih koji tu vrstu dara imaju – da svoje viđenje šire među ljudima.

A Srbi osim što mnogo manje veruju u Boga nego što kažu, imaju i neobičan odnos sa crkvom. U Beogradu, recimo, prema spomenutom popisu ima 88,9 odsto, tačnije 1.475.000 pravoslavnih vernika. U prestonici Srbije istovremeno ima 190 crkava, manastira i prostora za bogosluženje i kada bi na svaku od tih lokacija svake nedelje na liturgiju dolazilo po 300 vernika, a često je broj znatno manji, to bi značilo da u Beogradu svega 3,86 odsto ljudi koji se smatraju pravoslavnima, odlazi u crkvu.

„Dominiraju oni koji idu nekoliko puta godišnje (51%), potom oni koji ne idu skoro nikad ili nikad (20%), pa onda oni koji idu jednom mesečno (16%) i na kraju oni koji u crkvu odlaze jednom nedeljno (9%)“, kaže profesorka Kuburić.

Docent na Bogoslovskom fakultetu Vukašin Milićević smatra da je praktikovanje vere određeno liturgijskom aktivnošću i da odlazak u crkvu razlikuje „deklarativne vernike“ i one koji zaista praktikuju veru.

„Ocena koju je pre više od stotinu godina o srpskoj religioznosti dao Čedomilj Mijatović stoji i danas. U delu Servia and the Servians, Mijatović govori o tome kako je njemu savremena srpska religioznost površna, te da je za Srbe Crkva pre svega politička ustanova na tajanstven način povezana sa postojanjem nacije. Srbi ne dopuštaju nikome da im Crkvu napada, kaže on, ali je, kada nije napadnuta, sami nipodaštavaju. Uprkos tome što je u dvadesetom veku u Srpskoj pravoslavnoj crkvi došlo do stvarnog buđenja teološke misli i stvaralaštva, teško da se opšta situacija u bitnome promenila. Tragični raskorak između načela i prakse, između reči i dela, i ovde se očituje“, objašnjava Milićević.

Ocena koju je pre više od stotinu godina o srpskoj religioznosti dao Čedomilj Mijatović stoji i danas. U delu Servia and the Servians, Mijatović govori o tome kako je njemu savremena srpska religioznost površna, te da je za Srbe Crkva pre svega politička ustanova na tajanstven način povezana sa postojanjem nacije. Srbi ne dopuštaju nikome da im Crkvu napada, kaže on, ali je, kada nije napadnuta, sami nipodaštavaju

Vukašin Milićević, docent na Bogoslovskom fakultetu

On ističe da je to posledica gledanja na crkvu kao na ustanovu koja ima „zagarantovanu i privilegovanu poziciju mističnog čuvara nacionalnog identiteta“.

Takvo je gledanje na crkvu posebno ojačalo u doba komunizma.

„Već za vreme rata počela je oštra komunistička propaganda protiv religije i crkve, ne samo zbog tradicionalnog komunističkog stava da je ‘religija opijum za narod’, već i zato što se podrazumevalo da Srpska pravoslavna crkva podržava kralja i četnike“, kaže profesor Fakulteta političkih nauka i politički teoretičar profesor Dragan Simeunović.

„Iako je nakon razlaza Tita sa Staljinom 1948. i naročito u periodu uvođenja samoupravljanja i demokratizacije Jugoslavije znatno omekšao stav vlasti prema religiji i crkvi, velika šteta po crkvu je bila načinjena i traje još i danas u formi ponosa ateizmom kod intelektualaca i zaziranja od praktikovanja religioznih obreda kod običnog sveta. U vreme komunizma intelektualci su mogli upasti u kategoriju ‘poštene inteligencije’ ne samo ako bi postali ateisti, nego i ako bi javno nipodaštavali veru i crkvu, a običan narod se bojao represivnih mera koje su vlasti sprovodile nad vernicima, pa čak i onima koji su samo slavili slavu, iako je u pitanju običaj. Takvo ponašanje danas svedoči o tome da su promene u sferi svesti mnogo sporije od onih koje se vrše u realnosti. Oni koji danas preziru javno religiju ili se boje da ih neko ne vidi da idu u crkvu, nisu svesni da njihove glave još uvek žive u komunizmu, iako su telesni uživaoci obnovljenog kapitalizma u nas…“

Ako i posle tri decenije od nestanka jugoslovenskog komunizma koji je prema crkvi imao represivan odnos, Srbi i dalje ne idu u crkvu, a smatraju se pravoslavnim vernicima, onda u pitanje može da bude dovedeno i njihovo elementarno znanje o veri. Ustaljene teološke konstrukcije koje se često koriste kako bi se objasnila religija i ispravan odnos prema veri, ne pomažu u boljem razumevanju svih tih pojmova.

Docent Milićević ističe da se i razumevanje vere očituje isključivo kroz praksu, gde su pored liturgije važne i socijalna i etička praksa.

„Činjenica da živimo u društvu progresivnog duhovnog opustošenja i divlje socijalne nepravde govori dovoljno o tome koliko se ‘pravoslavni’ građani Srbije, a pogotovo takozvana elita, koja naročito voli da se kiti crkvenim ordenjem i ktitorskim titulama, rukovode hrišćanskim načelima u svom životu. Nažalost, ne može se prećutati ni to da ovo jednako jasno govori i o tome kako u crkvenoj hijerarhiji postoji mnogo onih koji se utrkuju da budu deo te i takve elite. Sve ovo ukazuje na razloge zbog kojih poruke koje Crkva javno upućuje, u vidu poslanica i različitih saopštenja, često deluju sterilno i irelevantno, čak i licemerno. Upravo zato svaka crkvena reč koja se javno upućuje mora na prvom mestu biti reč samokritike u svetlu sopstvene vere, reč kojom se prihvata odgovornost. Jedino je na taj način moguće izgraditi poverenje između onih koji govore i onih kojima se obraćaju“, tvrdi Milićević.

I upravo je stvar poverenja, tačnije potpunog nepoverenja, odnos koji postoji između Srba i crkve, koliko god crkva bila važna sa pozicije čuvara nacionalnog identiteta.

Pažljivo se posmatra i često komentariše sve što se u okviru crkvenog delovanja menja. Posebno su istaknuti socijalni problemi – od voznog parka koji koriste visokorangirani sveštenici, a koji budi sećanja na patrijarha Pavla i osvežava komplimente na njegove slike iz tramvaja, do cenovnika za aktivnosti sveštenika koji postoje u određenim eparhijama i parohijama.

Iako je nakon razlaza Tita sa Staljinom 1948. i naročito u periodu uvođenja samoupravljanja i demokratizacije Jugoslavije znatno omekšao stav vlasti prema religiji i crkvi, velika šteta po crkvu je bila načinjena i traje još i danas u formi ponosa ateizmom kod intelektualaca i zaziranja od praktikovanja religioznih obreda kod običnog sveta

Dragan Simeunović, profesor Fakulteta političkih nauka

Ipak, čini se da je odnos sa politikom i političarima ono što dovodi do najvećeg pada poverenja među narodom.

Ima slučajeva i kada u neznanju ili svojoj malicioznosti neki govore o nepostojanju sekularne države zbog toga što slika prvog srpskog prosvetitelja Svetog Save stoji u učionicama. Međutim, postoje i značajno utemeljenija pitanja kojima se sekularnost države dovodi u pitanje.

„Danas se Srpska pravoslavna crkva, generalno uzev, drži podalje od politike. Tačnije, kad god imamo neku relaciju crkve i politike, ona je inicirana od strane politike, a crkva reaguje u meri u kojoj smatra da je to njena obaveza prema vernicima i narodu, a zarad dobra ukupne zajednice“, tvrdi profesor Simeunović.

„U prošlosti smo imali različite faze tih odnosa. Veličina župana Nemanje je bila u prepoznavanju važnosti tog odnosa. Do njega su srpski vladari malo pažnje poklanjali crkvi, kao uostalom i većina srpskog naroda. Prvi srpski vladar sa hrišćanskim imenom Petar zabeležen je tek krajem devetog veka. Shvativši značaj crkve za osvajanje i održanje političke vlasti Nemanja je prvi počeo masovno podizati manastire zbog čega je zamalo izgubio glavu od svojih srodnika na vlasti. Međutim, od crkve je snažno podržan kao vladar, kao kasnije i svi drugi Nemanjići koji su sledili njegov model odnosa vlasti prema crkvi koji je značio njihov sklad, ali i dominaciju vladara. Zatim je došlo doba kada su Srbi ostali bez svoje države i živeći kao narod pocepan u dva carstva mogli su se oslanjati samo na vođstvo svoje crkve. Ona je tada bila branilac narodnog identiteta i čuvar državne tradicije. Mnogi crkveni glavari su praktično bili i političke vođe poput Njegoša ili patrijarha Čarnojevića“, objašnjava on.

Kasnije je taj odnos redefinisan, a danas se često govori o reciprocitetu odnosa političkog i crkvenog vrha – svako se pita na susednom vrhu onoliko koliko mu je koristan.

Negde između molitve i solidarnosti sa jedn, i zatamnjenih stakala, cenovnika i nedostatka odgovornosti sa druge strane, javlja se pitanje – zašto se Srbi deklarišu kao vernici? Ili makar zašto to rade oni koji ne odlaze u crkvu, ili u nju nemaju poverenje, ili naprosto nisu sigurni u postojanje određenih religijskih kategorija koje verujući ne bi trebalo da dovode u pitanje.

Tokom istraživanja postavljeno je pitanje: „Zašto poštujete Božje zapovesti?“ Najveći broj ispitanika je odgovorio da ih pokreće ljubav prema Bogu (29 odsto), ali nije ni mali broj onih koje pokreće strah od Božje kazne (17 odsto) ili očekivanje nagrade od Boga (sedam odsto). U život posle smrti veruje 51 odsto ispitanika, a u raj i pakao 42 odsto. U vaskrsenje 47 odsto

Zorica Kuburić, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Docent Milićević ističe da je „verovanje na svoj način“ – tako često možemo čuti da neko veruje na svoj način – u redu ako se govori o ličnom, autentičnom, a ne izdvojenom odnosu prema veri.

Ispitivanja pokazuju šarenolik dijapazon motiva…

„Tokom istraživanja postavljeno je pitanje: ‘Zašto poštujete Božje zapovesti?’ Najveći broj ispitanika je odgovorio da ih pokreće ljubav prema Bogu (29 odsto), ali nije ni mali broj onih koje pokreće strah od Božje kazne (17 odsto) ili očekivanje nagrade od Boga (sedam odsto). U život posle smrti veruje 51 odsto ispitanika, a u raj i pakao 42 odsto. U vaskrsenje 47 odsto…“, ističe profesorka Kuburić.

Međutim, ne zvuči realno da su ljudi u Crnoj Gori izašli na ulice jer očekuju Božju nagradu, ili se plaše njegove kazne.

To je pokazatelj koliku, doduše upasivljenu, energiju sa sobom nosi religija među Srbima.

Dok Simeunović tvrdi da su događaji u Crnoj Gori znak da narod u crkvu nije izgubio poverenje, Milićević smatra da je to pokazatelj da postoji granica tolerancije i da je u pitanju odnos prema svetloj prošlosti.

„Dešavanja u Crnoj Gori pokazuju da granica tolerisanja laži ipak postoji i da manipulisanje našom otužnom sadašnjošću nije dovoljno da se krivotvori i siluje naša prošlost. U toj prošlosti imamo mnogo uporišnih tačaka bez kojih nije moguće odgovorno graditi našu budućnost. Takođe, ona pokazuju kako crkvena reč, kada god je uistinu crkvena, čak i u duhovnoj pustoši u kojoj živimo, nailazi na odziv. Upravo je u toj pustoši mnoštvo gladnih i žednih istine, a kada se i Crkva uklopi u opštu paradigmu laži, onda ništa ne ostaje. To se, vidimo u Crnoj Gori, ipak nije desilo, jer tamo vidimo crkvene ljude koji predvode mirne molitvene proteste, suprotstavljajući se laži i diktaturi dostojanstveno i, što je najvažnije, nenasilno, bez nacionalističke retorike pozivaju na međusobno bratstvo i pružaju ruku onima koji stoje sa druge strane“, zaključuje Milićević.

Tokom litija širom Crne Gore mnogo puta su govorili o tome da je posle dugog protoka vremena kolektivni duh nadvladao individualne težnje i interese, a da je suština vere upravo u tome da sve što ti je potrebno pronađeš u drugome, u onom do sebe.

1 KOMENTAR

  1. Vera je u celoj evropi samo tradicija niko u crkvu ne ide i ne moli se bogu jer u njega niko ne veruje. Ovde se radi o nasilnom oduzumanju imovine i tradicije na koju su ljudi veoma osetljivi. Diktatoru ocito crkva nista ne znaci ali sta je drzava bez crkve kao ocerupani petao.

Comments are closed.