Beogradski irski festival je u nekoliko godina od male smotre postao jedan od bitnijih festivala u Beogradu. To je pokazalo upravo završeno ovogodišnje izdanje nemam pojma kojeg po redu BIF-a. Postoji ta veza i ljubav Srba i Irske. I u ono doba depresivnih devedesetih bile su te proslave St Patricka u Beogradu. Možda su baš u toj deceniji i otpočele.
U izolovanoj, depresivnoj Srbiji bend Orthodox Celts koji baštini taj folklor, muzički irski folk i svira ga ljudima koji maštaju o Irskoj koju možda nikada neće videti. Čak sam gledao nekih večeri likove a i devojke koji igraju onaj irski ples u kafićima u Beogradu.
Iskren da budem, nikada se nisam primio na tu muziku, pa sam i u Dablinu eskivirao ponude pabova s tom svirkom. Ja sam više baštinio irski rok, odlazio u Muzej rokenrola u Dablinu i gledao sobu sa opremom U2, poster Rorija Galagera, raspitivao se za bendove iz Severne Irske koji se takođe nalaze u postavci tog muzeja – Stiff Little Fingers, Undertones i legendarni Van Morison. I voleo sam irski stew, neku vrstu gulaša ili onaj gulaš poliven ginis pivom. Fenomenalan i ako ne volite niti pivo a ni gulaš.
Ali Srbi i Irci. Srbi smeštaju Irce u svoj mit i daju im dobrodošlicu i zeleno svetlo, zeleno kao Irska. Kalemegdan, Kelti, zajedničko poreklo. Zapravo čitava geopolitika Srba je ravna percepcija Indijanaca Karla Maja. Da nikada nisu videli zemlju ali im to ne smeta da obožavaju i da je lepo opišu. I jedan Irac koji živi u Beogradu mi je rekao da mu je i naš taksista pričao koliko Srbi vole Irce.
Beogradski irski festival je tako legao na pravu podlogu, na zemlju koja je imala preduslove za ljubav. I fantastični gosti. Ove godine veliki režiser Nil Džordan. U periodu kada je u kulturi mnogo toga stalo i mnogi festivali su otkazani, BIF je ponudio program, od filmova, stendapera, do di-džejeva, pa i oslikavanje murala. Znam nekoliko Beograđana koji maštaju o putovanju u Irsku. Jedan nikada neće otići.
Upravo sam se vratio sa sahrane Boža Koprivice koji mi je govorio da bi voleo da vidi Irsku i zapitkivao me je kako je. Da, ima svega, i spomenik Fila Linota, i Džojsova vrata, i spomenik Oskaru Vajldu, i ragbi lopte, deteline, ginis… Ali zaista se treba zagledati u Irsku. Kako je zemlja ulaskom u EU i stavljanjem tradicije u pravi kapacitet stigla u red najrazvijenijih zemalja Evrope brže nego da si rekao „ginis“, i nove narodne izreke „Ionako ćemo svi završiti u Rajanerovom avionu za Dablin“.
Ako se ne unormalimo, krenemo ka EU, stavimo tradiciju u neometače napretka i stvarno počnemo da ličimo na Irce.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 26. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
