“Srba je u Njujorku 1901. godine bilo tačno petorica. I viđali su se na večeri jednom godišnje”: Jedan od njih je opisao druženje sa Teslom i Pupinom…

0
Fotografije_ MIRIAM AND IRA D. WALLACH DIVISION OF ART, PRINTS AND PHOTOGRAPHS/NEW YORK PUBLIC LIBRARY / Sciencephoto / Profimedia (Pupin) i NIKOLA TESLA MUSEUM / Sciencephoto / Profimedia (Tesla)

Izgleda da na prelazu iz 19. u 20. vek nije bilo previše Srba u Njujorku i okolini. U listu „Passaic Daily News“ iz Nju Džerzija, 15. februara 1901. godine iznet je podatak da ih ima petorica! Reč je o lokalnom listu iz Pasejik Sitija u Nju Džerziju koji je izlazio u periodu od 1891. do 1929. godine. Interesantno je bilo što su od njih petorice dvojica bili među najpoznatijim naučnicima u gradu i zemlji.

Naravno da ovaj podatak treba uzeti sa rezervom, jer je iznesen više kao ilustracija malobrojnosti Srba. Ali izgleda da je istina da je bilo njih petorica koji su se redovno okupljali.

Taj tekst je zapravo bio kraći razgovor sa bankarom Lujanovićem iz Dandija, koji je bio interesantan novinama pošto je bio u dobrim odnosima sa dvojicom slavnih pronalazača.

U tekstu se navodi sledeće:

“Tesla, pionir u razvoju električne transmisije struje kog nazivaju ocem bežične telegrafije, nedavno je objavio da je usavršio bežični telegrafski sistem koji će omogućiti da se poruke šalju iz Njujorka u London. On tvrdi da je prošao eksperimentalnu fazu i da može da šalje poruke na komercijalnoj bazi, što bi transatlantske kablove izbacilo iz posla.

Profesor Pupin sa Kolumbija univerziteta je upravo pronašao podmorski telefonski sistem, preko kog ljudski glas može da se prenosi hiljadama milja ispod okeana. Obojica su Srbi i obojica su prijatelji gospodina Lujanovića…”

Lujanović otkriva neke običaje koje su Srbi u Njujorku – rekli bismo sva petorica – imali.

“Malo je Srba u Njujorku i okolini”, rekao je Lujanović. “Samo petorica koliko mi znamo. Svake godine nas petorica se sastajemo i večeramo zajedno, obnavljajući sećanja na zemlju iz koje smo potekli. Tako sam veoma dobro upoznao obojicu sjajnih pronalazača. Mi smo praktično sami u Americi, bar što se tiče onih koji su rođeni u Srbiji. Postoji značajna kolonija, svi su vinari, u Kaliforniji, ali verovatno nema više od hiljadu Srba u SAD.”

Lujanović je Teslu opisao kao sjajnog i vrednog radnika koji skače od stola tokom večere da bi otrčao u laboratoriju i proverio nešto što mu je upravo palo na pamet.

A u ovom tekstu se navodi i nešto što se kosi sa doživljajem dvojice naučnika:

“Poreklo profesora Pupina do sada nije pominjano u izveštajima o njegovom radu i uglavnom je smatran Amerikancem. Ima američku ženu, što delom utiče na to da nije tako oduševljeni Srbin kao Tesla.”

„Passaic Daily News“ se nije preterano bavio takozvanim fact checkingom, proverom činjenica, jer izgleda da nisu znali da je Pupinova supruga preminula pet godina ranije.

***

Američki Srbi su oduvek bili posebna fela srpske dijaspore, često bi se mogli uvrediti i na taj naziv – dijaspora – jer su većim delom sebe smatrali emigracijom. Možda većina ljudi ove pojmove doživljava danas kao sinonime, u naseljeničkom rečniku razlika je suštinska – da li zbog tolike udaljenosti – jer i samo vremenska razlika psihološki kod čoveka stvori utisak da je promenio civilizaciju – uglavnom zbog nužde različite prirode koja je imigrante terala da se otisnu preko Bare, često su se osećali oteranima. Dijaspora je za njih onaj koji je otišao za veću platu (iako to nema veze za izvornim značenjem pojma dijaspora), ali američki Srbi, bar oni koji su tamo išli posle i zbog Drugog svetskog rata smatrali su sebe emigracijom, što ima politički prizvuk.

Tako je bilo i sa Pupinom. On je u bolji svet bežao zbog osećaja pritiska mađarizacije i germanizacije u Austrougarskoj. Kako mi je jednom rekao Volter Bogdanić, čuveni novinar „Njujork tajmsa“ i trostruki dobitnik “Pulicerove nagrade” – tipični Amerikanac i ne tako tipični potomak srpskih imigranata čiji je deda bio, tako je rekao, vlasnik hotela „Palas“ u Beogradu, baš nekako “američki” je rekao da on kao politički novinar ne može precizno da oceni, ali čini mu se da “srpski lobisti nisu ostavili tragove svojih cipela u Vašingtonu”.

Američki Srbi su mahom bili radnici koji su radili u “čeličnom pojasu”, od Minesote, preko Ilinoisa, do Pensilvanije i Ohaja – radnici u čeličanama i fabrikama, gde su u više talasa naseljavani. Geri u Indijani, gradić na granici sa Pensilvanijom, zapravo više predgrađe Čikaga, slovio je kao mesto sa najviše Srba, više ilustrativno podneblje koje bi opisalo život tih imigranata u filmovima i pričama Stiva Tešića, koji je iz susednog mesta Ist Čikaga, odakle je najbolji košarkaški trener na svetu Greg Popović. Amerika je zato velika nacija, jer svim drugim nacijama pruža mogućnost da pronađu sebe u uspesima na ovom divljem kontinentu, vezujući sebe za – uspeh.

Kada je Bogdanić, trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, govorio o tragovima stopala u Vašingtonu, ipak je govorio o savremenom dobu. Nije mislio na svog prethodnika, dobitnika Pulicerove nagrade (doduše u konkurenciji biografskih dela) Mihajla Pupina.

Pupin je zapravo, na neki način, specifična studija slučaja koja se danas može izučavati iz self-managementa, čovek koji je tom knjigom “Od pašnjaka do naučenjaka” – za koju Aleksandra Ninković Tašić, verovatno danas vodeći autoritet u istraživanju fenomena Pupin, navodi da je “bila u američkim lektirama do šezdesetih godina prošlog veka” – nametnuo narativ ne samo o sebi u američkim medijima već i o zemlji iz koje dolazi.

Jer od kada je objavio autobiografiju, a koja je prethodno izlazila u novinama kao svojevrsni feljton, preuzet je narativ o dečaku pastiru sa srpskih livada – većini nije bilo važno, nekom i jeste, što je tada to bila Austrougarska – koji je preleteo okean, i ni od čega napravio čudo.

***

Iz knjige “Milhajlo Pupin: Profesor Majk, život čoveka koji je promenio Ameriku, Srbiju i svet”, koja sada može da se naruči na sajtu Nstore.rs