Na naslovnoj strani novog specijalnog izdanja Nedeljnika čeka vas velika analiza lokalnih izbora u 10 opština u Srbiji, koji postaju generalna proba za parlamentarne i predsedničke izbore, uz sudar vlasti, opozicije i sve uticajnijeg studentskog pokreta.
U centralnoj analizi „Kula od karata“, za koju su istraživali Milana Milošević i Marko Tica, Veljko Miladinović piše kako su lokalni izbori postali „pokazna vežba“ za sve ono što čeka Srbiju – od organizacije opozicionog fronta do realnih dometa studentskih lista, koje su se u pojedinim sredinama nametnule kao ključni politički akteri.
Svedočenja sa lica mesta govore o tome kako je izgledao izborni dan u Srbiji – od „bugarskih vozova“, kupovine glasova i paralelnih biračkih spiskova, do fizičkih sukoba, pritisaka i organizovanog dovođenja birača.
Sagovornici Nedeljnika – kontrolori, učesnici izbora i analitičari, detaljno objašnjavaju kako funkcioniše izborni inženjering i gde su njegove granice.
„Kula od karata“
Veljko Miladinović u svom tesktu opisuje lokalne izbore u deset opština kao „pokaznu vežbu“ koja otkriva stanje srpske politike, uz brojne nepravilnosti, nasilje i zloupotrebe tokom izbornog procesa. Miladinović naglašava rast političkog aktivizma i jačanje antirežimskih, često studentskih lista, koje su uspele da značajno poprave rezultate opozicije, iako vlast uglavnom zadržava većinu.
„Za kupce kobasica, tako bar kažu, kao i za glasače za koalicije, najbolje bi bilo da zapravo ne znaju kako je ono što su izabrali – napravljeno. A kobasice bar mogu da se izaberu po preporuci. Najbolje bi, i tako kažu, bilo imati svog degustatora, ko srednjovekovni kraljevi, pa ako njemu ne bude ništa, uživanje može da počne. Ali ko u 21. veku ima svog degustatora“, piše Veljko Miladinović.
Šta sve znači 10:0?
Zoran Panović u svom tekstu ocenjuje da rezultat „10 : 0“ na lokalnim izborima pokazuje konsolidaciju vlasti, ali i njenu ograničenost, jer takav rezultat ne mora da znači sigurnu dominaciju na republičkom nivou. Panović piše da su studenti i opozicija delimično ojačali uprkos porazu, ali da i dalje pate od neujednačenosti, fragmentacije i nedostatka jasnog liderstva, dok Vučić koristi resurse, brend i političku asimetriju u svoju korist.
„Algoritam izborne patologije je standardan, čak i pojačan shodno lojalističkom nagonu konsolidovanosti i održivosti, ali studenti i opozicija su priznali rezultate jer oni utiču na stvaranje percepcije pobede na parlamentarnim izborima. I to nije ohrabrivanje bez pokrića. Tek nije tešenje. Vučić je svoje pristaše oslobodio straha ali ne toliko da je sad strah opet promenio stranu. Relativna konsolidacija vladajućih nosi i njihovu tinjajuću zebnju, kao što relativna konsolidacija studentske opcije uliva ovima uslovno samopouzdanje“, piše Zoran Panović.
„Mađari opet biraju između istoka i zapada“
Željko Pantelić piše da parlamentarni izbori u Mađarskoj imaju širi geopolitički značaj jer je opstanak Viktora Orbana važan za globalne aktere poput Trampa, Putina i Sija, koji u njemu vide saveznika protiv EU. Pantelić opisuje kako Orban kampanju zasniva na strahu, antievropskoj retorici i kontroli medija, dok mu ozbiljan izazov predstavlja opozicionar Peter Mađar, koji pokušava da preuzme deo njegovog biračkog tela.
„Mađarski predsednik vlade ne vidi problem u ruskoj agresiji na Ukrajinu, a ni opasnost od Rusije. Po njemu, EU je glavna pretnja Mađarskoj i miru na kontinentu i u svetu. Kao krunski dokaz navodi odluku gotovo svih država članica EU i NATO-a da povećaju izdvajanja za vojsku i naoružavanje. Orban ide i dalje, optužuje EU da priprema rat protiv Rusije“, piše Željko Pantelić.
„Amerika nije naučila lekcije“
Aleksandar Radić u svojoj vojnoj analizi piše da američka vojska nije primenila „naučene lekcije“ iz savremenih ratova, što se pokazalo u iranskom napadu na bazu Princ Sultan, gde su uništeni ili teško oštećeni AWACS i avioni tankeri. Radić naglašava da su Amerikanci zanemarili osnovne mere zaštite, uprkos iskustvima iz Ukrajine i ruskim gubicima, i time omogućili da skupa tehnika bude laka meta dronova i raketa.
„Amerikanci su od početka rata u Ukrajini duboko uključeni u obradu i distribuciju informacija koje pribavi obaveštajno-izviđački sektor za račun ukrajinske armije i službi. Znali su šta se dešava. Primere primene dronova i raketa protiv aviona na zemlji koje smo naveli imate u otvorenim izvorima sa puno detalja. Očekivalo se da su u američkoj armiji naučili nešto, prikupili tuđa iskustva stečena kroz rat i gubitke i da neće ponoviti greške ruskih i ukrajinskih komandnih struktura inertnih u primeni mera zaštite tehnike i žive sile“, piše Aleksandar Radić
Oporezivanje ultrabogatih u SAD?
Miša Brkić piše da sve popularniji predlozi o oporezivanju ultrabogatih u SAD pojačavaju politički pritisak na milijardere, ali istovremeno podstiču njihov odlazak u države sa nižim porezima. Brkić ukazuje da iskustva iz Evrope i Amerike pokazuju kako takvi porezi često donose manje prihoda nego što se očekuje i imaju negativne posledice po investicije i tržište kapitala.
„Novom hajkom na bogate, demokrate leve orijentacije u Američkom kongresu (Elizabet Voren, Aleksandra Okazio Kortez, Pramila Džajapal, Latifa Sajmon, Berni Sanders…) kao da ne razumeju da pravednost (solidarnost) nije da država prisilno uzima od građana (kroz poreze) i preraspodeljuje onako kako vlast odluči, najčešće nagrađujući lojalnu klijentelu“, piše Miša Brkić.
„Da li je Srbija zarobljena u pogrešnoj vremenskoj zoni“?
Luka Lukić piše da Srbija, iako geografski pripada istočnoevropskoj vremenskoj zoni, ostaje u srednjoevropskoj iz političkih razloga, što ima konkretne posledice po svakodnevni život ljudi. Lukić, pozivajući se na profesora Miloša Banjca, ukazuje da sezonsko pomeranje sata i trenutna vremenska pozicija dovode do manje izloženosti sunčevoj svetlosti i negativnih efekata na zdravlje i ekonomiju.
„’Da bi nam dan bio duži, da uštedimo električnu energiju, da radimo kraće a produktivnije’, napamet su naučeni odgovori koje nude predstavnici nadležnih institucija. U praksi, vreme je pregazilo svaku od ovih teza, zemlje Evropske unije uveliko tragaju za novim rešenjima koja bi odgovorila savremenim okolnostima. Srbija za to vreme jedan sat duže od zapadnoevropskih zemalja ostaje u mraku, zarobljena u pogrešnoj vremenskoj zoni“, piše Luka Lukić.
„Kako je Koraks sreo svoju karikaturu na kardiologiji“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću o Predragu Koraksiću Koraksu kao o gotovo neuništivom karikaturisti koji i u dubokoj starosti svakodnevno crta uprkos bolestima i teškim životnim iskustvima. Kroz lične anegdote iz bolnice, uključujući susret sa Ivicom Dačićem, pokazuje kako Koraks ostaje dosledan satiri i političkom komentaru.
„Koraks je s pojavom Miloševića zaoštrio pero, a celog života je crtao samo perom, te je u svojoj 56. počeo da crta Slobu Miloševića, Šešelja, Vučića i ostale doajene devedesetih, pa su ljudi tada kupovali „Borbu“, posle „Našu borbu“, samo da bi otvorili onu stranicu novina na kojoj je karikatura, pogledali Koraksov uradak za taj dan i život im je odmah bio lakši“, piše Dragoljub Draža Petrović.
„Robin Hud sa Fruške Gore“
Branko Rosić piše o tome kako su scenografkinje Jelena Sopić i Jovana Cvetković za seriju „Robin Hud“ praktično preselile srednjovekovnu Englesku u Srbiju, gradeći čitav Notingem i Šervudsku šumu na lokacijama poput Fruške gore i Rudnika. Rosić prenosi njihovo objašnjenje da je reč o kompleksnom procesu koji je podrazumevao detaljno istraživanje, izgradnju kompletnih setova i angažovanje brojnih majstora kako bi sve izgledalo autentično, bez oslanjanja na CGI.
„Snimali smo Šervudsku šumu u nekoliko različitih šuma. Pored setova koji su građeni između debelih stabala, koristili smo netaknutu prirodu, šume, livade i druge prirodne lepote Srbije kakve jesu, dodajući samo malo dekoracije i rekvizitu. Snimali smo na Fruškoj gori, Rudniku, pored Mlave i po šumama u okolini Beograda“, kažu Jelena Sopić i Jovana Cvetković u razgovoru sa Brankom Rosićem.
„Ko je zaista uticao na Senke nad Balkanom“?
Dejan Stojiljković opisuje kako je nastajala serija „Senke nad Balkanom“, naglašavajući da je postojala velika sumnja autora u njen uspeh zbog složene radnje i mračne tematike, ali da je publika ipak prihvatila takav sadržaj. Stojiljković objašnjava sopstveni doprinos, posebno uvođenje Jatagan male kao prostora koji daje glas marginalizovanima, kao i šire umetničke i književne uticaje koji su oblikovali seriju, daleko više od često pominjanih „Peaky Blinders“.
„Radni naslovi serije bili su isprva “Tragom Koplja” i “Senke Kalemegdana”. Koplje koje se pominje bio je naš mekgafin. Kao Jedini prsten u “Gospodaru prstenova” ili Zavetni kovčeg u “Otimačima izgubljenog kovčega”. Nismo bežali od uticaja žanrovskog filma i palp literature, naprotiv. Longinovo koplje nije bilo nepoznata stvar, neki ga nazivaju i “Koplje sudbine” i kao tema se pojavljivalo u raznim delima fikcije“, piše Dejan Stojiljković.
O susretu sa Bjankom Džeger
Duška Jovanić opisuje svoj susret sa Bjankom Džeger početkom devedesetih u Njujorku, predstavljajući je kao nekadašnju zvezdu visokog društva koja je postala politička aktivistkinja fokusirana na rat u Bosni. Ona piše o Bjankinim stavovima o odgovornosti za sukob i želji da utiče na međunarodnu javnost, kao i njenu nameru da upozna Slobodana Miloševića.
„Sačekala me je sva u crnom. Umesto pretencioznog nakita, nosila je srebrne dugmiće na tamnom plišanom blejzeru, a savršena, mršava, minijaturna figura i neočekivana fizička i mentalna stabilnost branili su mi da u njoj prepoznam nekadašnju „lošu devojku“, pređašnju stjuardesu, eks gospođu Mika Džegera, bivšu prijateljicu Rajana O’Nila, Vorena Bitija, Dejvida Bouvija i Endija Vorhola“, piše Duška Jovanić.
„Baba i deda su stalno na telefonu“
Snežana Mrvić piše o paradoksu savremenog doba u kojem starije generacije, koje su nekada kritikovale prekomerno korišćenje telefona, danas same provode mnogo vremena na društvenim mrežama, dok ih mlađi uče digitalnoj pismenosti. Mrvić objašnjava da je to psihološki očekivano jer su digitalne platforme dizajnirane da privuku pažnju svih uzrasta, ali i ukazuje na problem slabije sposobnosti starijih da prepoznaju dezinformacije i sadržaje generisane veštačkom inteligencijom.
„U nekim porodicama to postaje i mala komična scena: baka ili deda greškom objave story na Instagramu ili Facebooku, često nešto što su zapravo hteli da pošalju privatno. Unuci se crvene, pokušavaju da objasne šta se dogodilo, dok oni pokušavaju da razumeju gde su tačno pogrešili“. šođe Snežana Mrvić.
„Tebi je nelagodno zbog Rankovića, meni zbog koncerta Stonesa“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari, kroz lično sećanje i esejistički ton povezuje sopstveni susret sa Aleksandrom Rankovićem i kasniji doživljaj njegove sahrane sa masovnom psihologijom publike, tvrdeći da je isto iracionalno oduševljenje video i na koncertu Rolling Stones-a. Jergović razvija tezu da je takva kolektivna euforija izraz unutrašnje praznine i potrebe za spektaklom, dok paralelno razmišlja o nestanku rock kulture i njenom gubitku značenja u savremenom svetu.
„Živi su Jagger, Wood i Richards, živ je i stari Bill Wyman, koji će ove godine navršiti devedeset, a 2009. je, čitao sam negdje, prestao pušiti nakon 55 godina pušačkog staža, ali bez obzira na svu tu životnost, neće više biti svjetske turneje Rolling Stonesa, neće biti ni novih pjesama, ničega više neće biti“, piše Miljenko Jerović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 2. APRILA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
Tagovi
