Ima ta priča, koju sam čuo nekoliko puta, za razne ljude, pa je jasno da je vic, a koja govori o uglednom članu društva koji je u vreme komunizma na nekom slavlju pevao četničke pesme. Sve su ih pohapsili, pa kada su izašli na sud on je rekao: „Druže sudija, ja sam samo dizô ruke.“ Ne znam zašto me je ta priča podsetila na ovo što posmatramo. Ali mislim da se to dešava već neko vreme u Srbiji. A evo sad i u velikom svetu.
Učestala hapšenja „zbog rušenja ustavnog poretka“ liče na komunistički sud; iako su u komunizmu imali neke osnove, pošto se branio sistem. E, sad kako naša reakcionarna vlast, sa čistim četničkim pedigreom (SRS je nastala iz SČP-a), hapsi ljude za verbalni delikt, meni nije jasno, ili se pravim lud kao čovek s početka teksta. Ali kad krenemo da hapsimo ljude zbog pesme u kafani, ili tvita na internetu… To se zove diktatura.
Ustavni poredak se ne ruši ni pesmom, ni tvitom. Za to je potrebna organizacija, oružje, logistika. Ljudi u vlasti. I ljudi van granica zemlje. Pare.
Da ne nabrajam. Pošto se otprilike kod nas tako menja vlast, izuzev perioda 2000–2012, zbog čega sve liči na male revolucije.
Naše sablažnjavanje nad otmicom Madura je licemerje. Kao i to što svako navija za agresiju u zavisnosti od toga koliko voli agresora. Tri karte za Holivud. Naša spoljna politika sve vreme. Ili si za agresiju ili nisi. Simple as that.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA 8. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
