Protest je s vremenom dobijao na snazi. Prvih nedelja Miloševićev režim ignorisao je i građanski, a kamo li studentski protest. Posle nedelju dana pred RTS-om su čitav sat prolazile kolone demonstranata zasipajući ga jajima, farbom i kamenjem. Lično sam bio prisutan kada su članovi SPO-a, sve sa kontejnerom za smeće, ušli u zgradu Politike kroz četiri metra visok izlog. Prve studentske šetnje takođe su bile masovne i na ivici nasilja. Kao da smo tražili policiju. Jedna od najbrojnijih šetnji bila je usmerena ka Dedinju (gde je 1992. godine bio zaustavljen jedan studentski marš).

Ovog puta policija je zaustavila studentsku kolonu već kod nemačke ambasade u Ulici kneza Miloša. U prvo vreme studentsko vođstvo izbegavalo je bliži kontakt sa policijom, pa je na samu pojavu policijskog kordona odmah skretalo pravac. Sećam se da su u jednoj od uličica studenti kamenjem zasuli opštinski odbor JUL-a. Zanimljivo, ali prvih dana sam bio veoma radikalan. Kidisao sam na policiju, a u džepu sam neprekidno nosio kamenje. Kasnije je radikalizam napustio sve, ali je u mom slučaju taj proces je bio povezan sa ulaskom u Glavni odbor i dolaskom na njegovo čelo.

Kriza se mogla završiti samo priznanjem izbora. Mada je sada bio spreman da prihvati pobedu opozicije, Milošević je imao još jedno očekivanje u vezi sa krizom za koju je verovao da ju je moguće u izvesnoj meri ostvariti. Nije želeo da dozvoli trijumf građanskih demonstracija i studentskog protesta

Strategija policije bila je da brani Dedinje i ambasadu SAD. Čak i Predsedništvo Srbije bilo je svakodnevno zaspipano bojom, jajima i kamenjem. Uskoro su studentske kolone počele svakodnevno da prilaze Dedinju iz različitih pravaca noseći sa sobom jednu veliku piramidu, veliki međaš za Miloševićev „zabranjeni grad”. Miloševićev režim se od početka nevešto odnosio prema protestima. Na ulicama gotovo da i nije bilo policije, režimski mediji su im odricali masovnost i nisu o njima detaljno izveštavali, ali su zato opoziciju i studente obasipali grdnjama i uvredama.

Predsednik Narodne skupštine Srbije Dragan Tomić uporedio je učesnike studentskih protesta sa fašistima, a nešto kasnije ih je rektor Beogradkog univerziteta Veličković nazvao malobrojnim beskućnicima koji se okupljaju kako bi se grejali po decembarskoj zimi.

Kraj novembra 1996., studenti u četiri trake u Kneza Miloša. Krajnje levo stoji Žarko Mihailović, budući pomoćnik ministra prosvete i praunuk generala Dragoljuba Mihailovića, iza srpske zastave studenti istorije Ljubomir Janković, Nebojša Bazić, Čedomir Antić i Bojan Ristić. Fotografija iz privatne arhive Čedomira Antića

Na ovaj način režim je suštinski podsticao demonstracije. Studentski protest je usvojio nova dva zahteva: sada je, pored anketnog odbora, zahtevana i smena rektora Veličkovića i studenta prorektora Vojina Đurđevića. Uskoro je stvoreno „Nezavisno udruženje studenata” pod predsedništvom Nemanje Đorđevića, kontroverznog studenta Fakulteta političkih nauka, ali je njegovo pomalo ekscentrično delovanje dodatno ogorčilo studente koji su učestvovali u protestu. Naime, Đorđević se pojavio na Platou odlučan da se obrati studentima, no osim tvrdnje da opozicija manipuliše studentima i poređenja sebe sa Nikolom Pašićem, nije uspeo da kaže nešto posebno što bi ostavilo značajniji utisak na okupljene.

Mnoštvo mu je okrenulo leđa, a njegov pokret ostao je nevidljiv do samog kraja studentskog protesta. Tada se mnogo govorilo o podelama među socijalistima. Bilo je režimskih funkcionera koji nisu želeli da učestvuju u ovom sukobu. Pričalo se o nezadovoljstvu gradonačelnika Nebojše Čovića i potpredsednika vlade Nedeljka Šipovca. Slavoljub Đukić, Miloševićev biograf, preneće kako je navodono šef Službe državne bezbednosti, uticajni Jovica Stanišić, o kome su širili veliku famu, rekao Tomiću da ne priliči drugom čoveku države da daje takve izjave.

Za razliku od protesta iz 1991. godine, koji je trajao kratko i odvijao se uglavnom na Terazijama, i protesta iz 1992, koji je pripreman temeljnije nego što je sprovođen, studentski protest iz 1996. dogodio se iznenada i bio je u velikoj meri spontan. Kao što smo videli, nijedna univerzitetska institucija, a po prvi put ni Studentski grad, nisu uzeli učešća u njemu. Trebalo je postepeno sticati podršku profesora i fakultetskih uprava. Grupa profesora okupila se oko Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije i ljudskih prava. Među njima isticali su se Goran Miličević, Mladen Lazić, Milena Dragičević-Šešić, Ljubiša Rajić i Sreten Vujović. Ipak, ova grupa nije uspela da ostvari presudan uticaj na bilo kom od fakulteta.

Studente su u prvim danima podržali samo dekanka Filozofskog fakulteta Marija Bogdanović i prodekanka Marica Šuput, a dve nedelje kasnije i čitav Filozofski fakultet je podržao protest. Ostali fakulteti su ostali po strani, ali je postepeno, do kraja godine, grupa od desetak najvećih, koji nisu radili od početka decembra, stvorila jedno neformalno Veće dekana. Pored Marije Bogdanović tu su se isticali dekani Tehnološko-metalurškog fakulteta Fedor Zdanski i Elektrotehničkog fakulteta Borivoj Lazić.

Verna deca, mitropolit, a Prizen u Srbiji… Nedostaje samo…

Ako nije mogao da računa na podršku niti jedne državne ustanove, studentski protest je rano stekao simpatije Srpske pravoslavne crkve. Trebalo je malo vremena da predstavnici protesta dopru do patrijarha i članova Sinoda. Ipak, kada je kontakt napokon ostvaren, SPC je podržao protest, a mitropolit Crnogosko-primorski Amfilohije došao je na Filozofski fakultet i održao predavanje u kom se ne samo izjasnio za poštovanje demokratske volje građana već je odao veliko priznanje beogradskim studentima. Uporedio ih je sa Bogdanom Vukovim iz sela Zalazi, legendarnim crnogorskim junakom koji je, potcenjen i ismejan zbog mladosti, ipak uspeo da se istakne u bici na Krusima 1797. godine i ubije crnogorskog dušmanina i sultanovog odmetnika, skadarskog Mahmud-pašu Bušatliju.

Studente su u prvim danima podržali samo dekanka Filozofskog fakulteta Marija Bogdanović i prodekanka Marica Šuput

Pošto je mitropolit Amfilohije prema našem računu bio prvi pravoslavni jerarh koji je posle dugog vremena održao predavanje na Filozofskom fakultetu, smatrali smo za pristojno da ga dočekamo u skladu sa tradicijama. Na ulazu u fakultet, u mraku jesenje večeri, kao u nekom tajnom obredu, grupa nas domaćina poklonila se pred naslednikom Sv. Petra Cetinjskog do zemlje, dodirujući desnom rukom pločnik. Uprkos najavama pojedinih studenata neokomunista i anarhista da će ometatati predavanje, sve je prošlo u dobrom redu. Izgrednici su izneseni. Amfiteatar je bio prepun a sveprisutno oduševljenje je eksplodiralo u povremenim aplauzima i ovacijama.

Studentski protest naišao je i na nepoverenje u inostranstvu. Na samom početku demonstracija Beograd je posetio italijanski ministar inostranih poslova Lamberto Dini. U zvaničnoj izjavi Dini je podržao nastojanja Miloševićevog režima. Redovniji kontakti rukovodstva protesta i predstavnika velikih sila započeli su posle Gonzalesove misije, a u suštini tek pošto je u januaru 1997. godine postalo izvesno da će Miloševićev režim priznati opštinske izbore. Možda upravo iz ovih razloga, Milošević je pokušao da se posredstvom EUvropske unije nagodi sa opozicijom. Zatraživši posredovanje OEBS-a, prihvatio je da u zemlju dođe bivši španski premijer Felipe Gonzales. Gonzales je stajao na čelu komisije koja je trebalo da pregleda izborni materijal i proceni osnovanost pritužbi na izbore. Sa Gonzalesom i nekolicinom ambasadora sreli su se predstavnici protesta. Sećam se da su posle ovog susreta pred Glavni odbor izašli ispunjeni optimizmom.

Opšti utisak je bio da će izbori biti priznati. Naši izaslanici bili su iznenađeni toplinom prijema. Ambasadori su se prisećali mladosti i studija. Gonzales je bio zainteresovan za značenje znaka studentskog protesta (tri paralelne strelice od kojih su dve kraće i manje, obojene u crno, bile usmerene levo i desno, dok je srednja, bela, išla pravo; slogan je bio „Ni levo, ni desno, pravo”). Verovatno je kod njega, dugovekog socijalističkog premijera, takav simbol budio asocijacije na znak španske fašističe partije – Falange. Gavrilović mu je objašnjavao više nego jednostavnim jezikom ovaj znak kao nekakav saobraćajni putokaz. Predstavnici protesta naišli su i na veliku podršku osoblja Hajata. Jedan konobar im je čak došapnuo da se čuvaju evropskih diplomata (jer, cenio je ovaj poznavalac društva koje se okuplja u Hajatu, „reč je o velikim kurvama”).

Tek što je Gonzalesova komisija podnela izveštaj, režim je pribegao radikalnijim merama kako bi suzbio demonstracije. Treba priznati da je Ginzalesov izveštaj bio napisan promišljeno. Ne samo da je čuvao obraz Miloševićevom režimu već je u slučaju Novog Beograda prihvatao promenu izborne volje građana. Ipak, i takav izveštaj je priznavao pobedu opozicije u četrdeset najvećih gradova i opština Srbije. Bila je to faktička pobeda opozicionog i studentskog pokreta. Sa međunarodnim priznanjem izbora, režim koji je arbitražu svm prepustio OEBS-u našao se u bezizlaznom položaju. Kriza se mogla završiti samo priznanjem izbora. Mada je sada bio spreman da prihvati pobedu opozicije, Milošević je imao još jedno očekivanje u vezi sa krizom za koju je verovao da ju je moguće u izvesnoj meri ostvariti. Nije želeo da dozvoli trijumf građanskih demonstracija i studentskog protesta. Ako je već bio prinuđen da popušta, želeo je da to izgleda kao kompromis. Taktika je bila sledeća: krizu je trebalo produžiti, proteste radikalizovati i onda sprovođenje Gonzalesovog izveštaja predstaviti kao Miloševićeveu dobru volju i jedino rešenje.

Da je smesta prihvatio Gonzalesov izveštaj, opozicija bi trijumfovala, a demonstracije sa zahtevom novih izbora (koji su za deset meseci ionako morali da budu održani u redovnom roku) prerasle bi u pobedničku kampanju ujedinjene demokratske opozicije. Ovako bi posle protesta svi bili nezadovoljni zbog malog učinka dugotrajne borbe, „izneverenih šetnji i šetača” i „olako potrošene narodne energije”.

Gonzales je otišao, na ulicama se pojavila policija opremljena za razbijanje nereda. Nismo im davali mira. Dvadesetog decembra kolone studenata i građana blokirale su na više sati Gazelu i Brankov most. Tokom ogromne šetnje iz više pravaca bio je paralisan čitav grad. U prvo vreme policajci su samo manevrisali oko okupljenog sveta.

Nastaviće se…

Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime