“Spasa nam nema, propasti nećemo”: Ili kako su svi upali na budžet

Dačić je pre izbora, na kojima smo prvi put videli nekog ko očajava nad svojim uspehom (šta bi dao za dva odsto manje), tražio premijersko mesto i mesto šefa policije. Od njega sada zavisi čak i Beograd, iako bi se on zadovoljio i Savskim vencem, samo da Moskva ne želi da ima svog premijera. Ali, Brdo, Kale, Hill, teško će to da ide preko Ivice...

0

Najtužnija lica u izbornoj noći imali su Vučić, Dačić i Ðilas. Trojica ljudi koji su uradili tačno ono što su hteli. I za šta su vodili kampanju.

Vučić da bude predsednik sa najvećom razlikom, Dačić da bude premijer, Ðilas da bude lider opozicije.

Zašto su onda bili tužni?

Vučić je dokazao da je nepobediv. I da njegova rečenica kako će „sam da se povuče“ nije plod arogancije ili neutemeljenog samopouzdanja, koje ni Bezos ne može da ima u svom biznisu, već da on zna nešto što mi ne znamo.

Proglasio je sebe Nikolom Pašićem, dakle Bajom, što je i Tadić pokušao sa Cvetkovićem, doduše zbog brade i Zaječara odakle su obojica, ali je upravo u tome i najveća razlika između prošle i ove vlasti. Ovi se biju za svaki glas od Nedeljica do Denvera. I ponašaju se kao Baja 1915. ispred Egejskog mora kada je rekao: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“

Imali smo, i makar na dva-tri sata, ono što se u svetu zove demokratija. Ili strah ekipe na budžetu. Priceless

Meni tako danas izgledaju i vlast i opozicija.

Da krenemo od vlasti. Ko bi se racionalan u ovom trenutku toliko borio za vlast? Najbolju čestitku Vučiću poslao je predsednik Hrvatske Zoran Milanović, poznat po suludim izjavama, koji je prvi put pokazao i neke simpatije prema Srbima, sve sa rečenicom „narod sklon samodestrukciji“. To je ono što vole bivši sunarodnici kad dođu u beogradske kafane. Ali na jedno veče.

Vučić ne može da okrene leđa Rusima!

Da ne idemo dalje od kuće, stranke, ključnih ministarstava (verovatno je samo Suzana, iz unutrašnjeg kruga, za sankcije), do službi bezbednosti, policije i vojske, koje rade na dojavu.

Njemu je, koliko čujem, poručeno iz Moskve, da će ukoliko uvedemo sankcije, za njih to biti gore nego kad su ih uveli Britanci.

Opozicija je krenula na Vučića kao da su Draža ili Tito pozvali Nemce 1941. da se nađu na Ceru pa ko kome j… mater

Najgore je kad te izda žena, ili ne daj bože dete, a ne neko s kim imaš poslovne odnose.

Rusi su ubeđeni da su nas mnogo zadužili (glasanje u UN i sl.), a naš problem je što ih nismo ubedili da je taj proces reverzibilan.

Putina je direktno na vlast dovelo bombardovanje Jugoslavije! Ono čuveno vraćanje aviona sa Primakovim posle kojeg je FSB odlučio da im treba neko njihov, a ne premijer koji je trebalo da nasledi Jeljcina – Sergej Vadimovič Stepašin.

Putin je prvo bio miljenik Zapada. Kraljica mu je napravila carski doček u Londonu, Buš otkrivao njegovu rusku dušu na ranču u Teksasu.

Prvo što je uradio bilo je da povuče vojnike sa Kosova, baš kao Jeljcin koji je 1992. glasao za najgore sankcije Jugoslaviji u istoriji. Nije bio ni uzdržan.

Od tri kandidata opozicija je, očigledno, imala tri pogrešna, osim delimično (samo)žrtvovanog generala

Putin je pevao sa Šeron Stoun, zaokruživao kapitalističko društvo, da bi se preokret desio posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, koliko god to nekima delovalo kao srpska mitomanija.

Odbijanje da popusti u Savetu bezbednosti UN bilo je prvorazredni ruski interes, pošto se Rusija slepo držala međunarodnog prava.

Onda je ojačala – makar su tako ubedili Putina – pa je usledio čuveni govor na Minhenskoj konferenciji, pa Krim, evo sada i napad na Ukrajinu.

Srbi su tako, da ne pominjemo 1914. ili 1941, sticajem okolnosti postali deo svetske igre, koju pametni ljudi izbegavaju.

Za narod koji nikada nije uspeo da napravi političku, intelektualnu i poslovnu elitu, već uživa u Jutjub idiotima, sve se menja kako se menja vlast, a ne sistem. To je razlika između nas i, na primer, Grka koji imaju i težu i važniju istoriju.

Naprednjačko telo prirodno se rasipa između SPS-a i DSS-a, što je čekalica koju igraju i Ivica i Miloš

Ali imaju Britance, dok mi imamo Ruse, kad to njima odgovara.

U ovom pazlu treba slagati svaku srpsku jednačinu. Pa i poslednje izbore.

Opozicija je krenula na Vučića kao da su Draža ili Tito pozvali Nemce 1941. da se nađu na Ceru pa ko kome j… mater.

Zato i poslednje razočaranje liči na ono kad vas neko na Marakani ili JNA ne pregazi sa 5 : 0, pa narednih 20 godina mislite da je malo falilo.

Umesto da jasno sagledate i tim i trenera s kojim ste igrali.

Od tri kandidata opozicija je, očigledno, imala tri pogrešna, osim delimično (samo)žrtvovanog generala. I to nije stvar afiniteta, ili emocija.

Boška Obradovića je antivakser koji meša filmove ugurao u parlament za nedelju dana, a Tadića Dule Vujošević zamalo u gradski parlament za dve. Ili još ima šanse na ponovljenim izborima.

Kad tražite kandidata koji nije vaš, onda on treba da vam donese više, a ne manje ili isto. Znam da zvuči kao Alan Ford. Ali ovo i jeste Alan Ford.

Vučić ne može da okrene leđa Rusima! Da ne idemo dalje od kuće, stranke, ključnih ministarstava (verovatno je samo Suzana iz unutrašnjeg kruga za sankcije), do službi bezbednosti, policije i vojske, koje rade na dojavu

Nije tačno ni da je desnica porasla. Ona uvek ima oko 15 odsto. Ovo je bilo prosto prelivanje od radikala, i spušten izborni cenzus, zbog čega su se i pojavile neke „autohtonije“ stranke.

Naprednjačko telo prirodno se rasipa između SPS-a i DSS-a, što je čekalica koju igraju i Ivica i Miloš.

Možda ih je malo pogurala Ukrajina, ali pre svega to je bio Vučićev odgovor na Tviter (frižider), umesto nepoverenje me|u prijateljima (sankcije posle izbora).

Građanska Srbija upecala se na gužve na biračkim mestima. I Ðilasove ankete.

Da nije bilo toga, sa Vučićevih 120 poslanika u koaliciji sa Rasimom i
PUPS-om, već bi se slavilo.

Imali smo, makar na dva-tri sata, ono što se u svetu zove demokratija.

Kod nas je to bio strah cele ekipe na budžetu! Priceless!

Dok se ne bude obnovio veliki DS, koji je i kod Pašića nastao od samostalaca – Davidović–Grol, građanska Srbija nema čemu da se nada.

Linija se sve više pomera ka Mihailu Obrenoviću, i pronalazi već negde na Lionu, kao u moje vreme, gde između „Jelene Ćetković“, iznad Bulevara, koja ima „kornjaču“, i „Veljka Dugoševića“, ispod Bulevara, koji ima „pegaz“ i „manilu“, oduvek postoji razlika.

Ja sam išao u „Veljka“. I oduvek mislio da su najlepše devojke u „Jeleni“.

Jedina konstanta je Ivica Dačić, koji je dokazao da bi uz bubašvabe i drugove iz SPS-a, jedini preživeo i nuklearni rat.

Vučić ne može protiv Rusa, ali tek ne može protiv Zapada, jer bi i za njega lično to bio simbol samodestrukcije

Ali Pobednik nije smeo da pozove ni trubače, kamoli da ode na one na koje je išao posle prošlih izbora. Od „Možda se ne zna ko će da bude predsednik, ali se zna ko će da bude premijer“ do toga da nije smeo, u izbornoj noći, da izgovori svoj slogan „Dačić premijer“.

Mene to podseća na bucmastog klinca koji se, bukvalno i fizički, plaši Visokog iz kraja.

I to onog kome je doneo pobedu u prvom krugu. I bez koga nema ni vlade, ni vlasti u Beogradu, pošto je priča sa Mađarima smešna, sa dva poslanika Vuka i dva Vulina, koja mogu da se pokrenu iz Vašingtona ili Moskve u svakom trenutku.

Zato je Vučićev izraz lica bio takav. Kao i ram u kojem se u televizijskom kadru iza njega od naprednjaka nalazio jedino Vlada Ðukanović, a van kadra Ana Brnabić.

Dačić će teško da postane svoj bilbord, kao što je već najavila Zorana Mihajlović, koja je sa Jadrankom, zblanuta zbog Ane, jedina glasala za sankcije Rusiji na sednici vlade. Od win-wina koji od 2012, ili čak i Svetske ekonomske krize 2008. prati Vučića, on dolazi do biranja između lošeg i mnogo lošeg.

Ne može protiv Rusa, ali ne može tek protiv Zapada, pošto bi to za njega lično, kao i za sve nas, bio simbol samodestrukcije.

Onaj ko zna tačno kada će – i kako – da napadne Putin, zna sve šta se i kako ovde tačno dešava.

Od Pacova do Kosova.

Dačić je pre izbora, na kojima smo prvi put videli nekog ko očajava nad svojim uspehom (šta bi dao za dva odsto manje), tražio premijersko mesto i mesto šefa policije. Od njega sada zavisi čak i Beograd, iako bi se on zadovoljio i Savskim vencem, samo da Moskva ne želi da ima svog premijera.

Ali, Brdo, Kale, Hill, teško će to da ide preko Ivice…

Vučić je izvukao sve što je mogao od Šapića, u kampanji koju je protiv njega vodio Vesić, ali je sada ugrožen njegov plan da vlast podeli u svojoj ekipi za preferans: Vučić – Mali – Brnabić. Biće ovo pre betl u kojem se iz Vašingtona vraća Marko Ðurić da preuzme stranku, pošto takvog čuvara ne bi mogao da zamisli ni Skorseze (reci tri filma, Nestore?!).

U Vašington bi, kako meni izgleda, Šule, što nije nelogično ukoliko je u Zagrebu Jelena Milić. Samo stranci ne traže ljude koji vole njih u svojim prestonicama. Već u našoj. A i Vučić se dobro seća Kalemegdan Hila…

Nije bilo lepo što Vučić nije čestitao Dačiću, pošto je ovaj, i ovog puta, čestitao njemu, umesto sebi.

Propao je Vučićev plan da vlast podeli kao u ekipi za preferans: Vučić – Mali – Brnabić. Tako da će ovo biti betl u kojem se iz Vašingtona vraća Marko Đurić da preuzme stranku, pošto takvog čuvara ne bi mogao da zamisli ni Skorseze

Izbori su bili odvratni, sa mnogo njegovih lista, frižider-kampanjom i činjenicom da su Jokićevu podršku videli samo Vučić i Papić.

Od ubistva u Skupštini, što je bilo davno, dok su POKS-ovci bili na vlasti, nismo imali užasniju situaciju od prebijanja lidera jedne opozicione stranke na dan izbora. Ali šta je uradila opozicija? Držala konferenciju za štampu u izbornoj ćutnji!

pomisao da Vučić može da se uvuče u drugi krug, nelogična je ve} matematički po{to bi to značilo da treba da osvoji 48 odsto glasova, sa Dačićevih 11, Šešeljevih dva (Šešelj prvi put nije išao na izbore), i Orbanovih dva, to bi značilo da na parlamentarnim izborima ima 33 odsto (48-11-2-2), baš kao što je imao 58-11-2-2.

Mislim da u to nije verovao ni Ðilas, pošto je toliko imao u delovima Beograda gde se ne vrte kanali posle 0 i 1, i gde će da bude nova Sutjeska ukoliko se desi to što mnogi pričaju da će da se desi.

Vučić deset godina radi isto, ide na izbore kao Tramp protiv petoro demokratskih kandidata, ili Bajden protiv petoro republikanskih.

Građanska opcija pokušava da ga pobedi desnim kandidatom, umesto da to ostavi desnici, pa da posle sa njima pravi vlast, iako smo ve} danas došli do toga da se u Beogradu ne bi gadili ni Zavetnice. Tu može samo ekspertska vlast na šest meseci koja treba da pripremi fer izbore (iako kasni dva dana), sem ako mi ne znamo ne{to {to je na drugom mestu dogovoreno. Kombinacija DS–DSS, u kojoj Miloš Jovanović nije ništa veći desničar od Vuka Jeremića, ako nije i manji, jedina je prirodna za otpor ovakvoj vlasti.

Njih dvojica su prirodna koalicija, baš kao i građanski blok okupljen oko DS-a, Zelenih, Skupštine slobodne Srbije i ekipe koju je nekad predstavljao Saša Janković, koji je osvojio više glasova od Marinike. Za Sašu se tada znalo da treba da preuzme DS, ili jo{ više DS njega. I ko će to danas da ru{i. Samo gledajte…

Ova zemlja od Pašića ima istu podelu – radikali 30-40 odsto, čak i sa crvenim vojvodom, socijalisti 15 ili vlast kad postanu nacionalsocijalisti ili preuzmu KPJ-u, desnica 15-20, i građanisti 20-30 odsto.

Pašić je imao ozbiljnu opoziciju, od kada su Davidović i Grol od samostalaca napravili demokrate, Zemljoradničku stranku, a gubio je i od svojih, koji su ga često preglasavali ili rušili. Sad vi to zamislite i u bezvučićevskom SNS-u.

Zbog svega toga Vučić pre liči na Tita nego na Pašića, koji ide na izbore 1968. Uostalom, Srbin koji je najduže vladao ovom zemljom bio je Petar Stambolić.

Tako da ima još vremena…

Ðilasov problem je što je biznis-men u politici.

Kao Milan Panić. Panića su mnogi potcenjivali, iako je napravio jednu od najvećih farmaceutskih kuća u Americi, što tamo nije moguće na (brazilsku) foru.

Bio je i talentovan za politiku, setite se razmene zarobljenika: „Mi njima škart, oni nama najbolje borce“, ali kao i svaki biznismen nije imao ideologiju, zbog čega njegova SWOT analiza ne vredi kao jedno gostovanje nekog populiste.

Kad dodate Tviter, glavni kanal komunikacije građanske Srbije, koja je besna na sebe što nema vlast za koju misli da joj prirodno pripada (slučaj Biljane Stojković koja napada Vučića jer je ne oslovljava sa „profesorka“, u istom tvitu ona njega ne oslovljava sa „predsedniče“), dolazite do toga zašto je težak povratak građanista dalje od „Lipovog lada“, posebno dok ih vodi Ðilas, koga ne voli ni ta ultra ekipa, koja ne čita tabloide.

Đilas je dobro sabirao kako da postane lider opozicije, ali loše kako da se sruši Vučić, zbog čega se, kao i drugi lideri opozicije, do zaključenja ovog broja teže pronalazio od Zelenskog, koji se svuda javlja pod ruskim bombama

Ðilas je dobro sabirao kako da postane lider opozicije, ali loše kako da se sruši Vučić, zbog čega se, kao i drugi lideri opozicije, do zaključenja ovog broja teže pronalazio od Zelenskog, pod ruskim bombama.

Vuk Jeremić se krio i ranije, ali je dobio 12 mandata (Ðilas 17), što je već za Harvard Business School, umesto Kenedija, koji je pohađao.

Ili POKS, koji je ušao na dve liste! Koji si ti meni kralj! I Zeleni su, napokon, kao i svi dobri klinci, „upali na budžet“.

Ovo su izbori na kojima je tako svako ostvario svoj cilj, osim Tadića, a svi su nezadovoljni, osim Tadića.

Meni bi tu bilo zanimljivo da vidimo i ko je za koga glasao, pošto sam ubeđen da Vesić nije glasao za Šapića, kao ni Jeremić za Ponoša; pitanje je i za koga je glasao ministar odbrane posle narukvice koju mu je na Dijaninoj nozi kao poklon pred izbore poslao Vučić.

I zato ovo stvarno liči, za sve, na čuvenu Pašićevu rečenicu:

Spasa nam nema, propasti nećemo.

***

Kolumna je originalno objavljena u Nedeljniku br. 534