Posle objave 12 velikih klubova da će formirati Superligu navijači su zaista izašli na ulice samo u Velikoj Britaniji. U međuvremenu se njihov broj na ulicama smanjio na Ostrvu i tek poneki izgred zaljubljenika u Mančester Junajted u vazduhu zadržava onaj miris vatre koji se oseća daleko. Revolucionarni požar se nije proširio, iako bi poput drugih revolucionarnih proleća i ovo fudbalsko proleće moglo da potraje, a čekanje “šestog oktobra” da se prolongira godinama.

U međuvremenu, važno je da se govori i piše o tome zašto je ideja “superligaša” nepravedna, a ne da se u nedostatku drugih ideja prave potezi koji nikako ne doprinose promeni statusa kvo.

Velika finansijska analiza koju je objavio The Athletic plastično prikazuje koliko su loše vođenje i nedostatak kvalitetnog upravljanja finansijama ustvari doprineli da Superliga za najbogatije iz Premijer lige izgleda kao primamljivo rešenje.

Koliko su oni zapravo bogatiji od ostalih na Ostrvu? Zašto su i pored tolikog broja nula zapali u finansijske probleme? I šta je to tačno motivisalo i bord lige i britansku vladu da reaguju i spreče dodatno raslojavanje, a samim tim i Superligu.

Jer bez “velike šestorke” iz Premijer lige, Superlige nema.

The Athletic ovu sezonu gleda kao nastavak prošlogodišnje korona sezone, kao dva dela iste priče. Tako u analizu ulaze klubovi koji su prošle sezone igrali Premijer ligu, ali ne i oni koji su prošle sezone obezbedili promociju iz Čempionšipa.

Premijerligaši su u sezoni 2018/19 zaradili 5,1 milijardu funti, dok su prošle sezone zaradili 4,5 milijardi. Razlika od 600 miliona ogleda se u tome što nije bilo direktnih prihoda od organizacije utakmica, ali i od toga što kasni isplata TV naknada za emitovanje 92 utakmice. Neki klubovi su zbog tog kašnjenja odlučili čak i da produže svoj obračunski period.

Izveštaji klubova iz Premijer lige prilično su trezveni, prikazuju najvažnije stavke sa prihodne i rashodne strane, ali na svakoj stranici možete pročitati poneku sintagmu poput “izazovna godina”, “turbulentna godina”, “godina bez presedana”.

Naredna tabela prikazuje ukupne prihode klubova u prethodne dve godine.

Screenshot/The Athletic

“Velika šestorka”

Taj izraz dobio je svoju osnovu 2007. godine kada je Totenhem prestigao Njukasl po svom bilansu.

Šestorku čine tri velika i najtrofejnija engleska kluba Liverpul, Mančester Junajted i Arsenal, dva kluba sa velikim prilivom kapitala od strane kontroverznih vlasnika, Čelsi i Mančester Siti i Totenhem.

Spursi nisu imali ni ogromnu trofejnu salu, ni ogroman novac, ali su pametnim poslovanjem uspeli da se domognu mesta u “velikoj šestorki”. A potom i u Superligi.

Danijel Levi, glavni čovek i operativac Totenhema to objašnjava jednostavnim pitanjem: “Koga je briga za trofeje kada imamo ovakav stadion? Ko je lud da klub sa ovakvim stadionom ne uključi u Superligu?”

Biznis model velikih klubova i počiva na ogromnoj razlici u bogatstvu koja postoji, ali oni žele da taj džep dodatno prodube. To je, gledajući iz njihovog ugla i logično, s obzirom na to da veliki deo vrednosti TV prava, koja čine osnovu njihove zarade i zarade čitave lige, leži baš u popularnosti tih klubova.

Još od 2004. godine mali broj klubova generiše više od 50 odsto prihoda čitave lige, a u prošloj sezoni je ta lestvica završila na 58 odsto.

Novac od UEFA je dobar, ali je novac od Lige šampiona odličan. Nije isto, ni približno.

Mini tabela “velike šestorke” vrlo je fluidna, pa se klubovi menjaju po količini profita, a ključnu razliku u tome pravi novac koji stiže od Evropske fudbalske unije.

Na osnovu bonusa, još više po osnovu ugovora o TV pravima i zahvaljujući organizaciji evropskih utakmica, pravi se značajna razlika.

Ipak, nije svaki novac koji UEFA uplaćuje na račun isti. Ni zbog toga po kom osnovu se uplaćuje, pa logično, ni po ciframa koje prethode nulama.

Najdrastičniju razliku osetio je Arsenal koji tri sezone zaredom ne igra Ligu šampiona, pa je na mini-tabeli od šest najbogatijih engleskih klubova, skliznuo na poslednje mesto.

Još očigledniji primer vidi se u kasi Mančester Junajteda.

Kada su Crveni đavoli igrali četvrtfinale Lige šampiona prihodovali su 83 miliona funti. Ulaskom u polufinale Lige Evrope prihodovali su “samo” 17 miliona funti.

I to je doprinelo da Junajted padne sa vrha Diloitove fudbalske lige – gde je bio od 1997. do 2004. i od 2015. do 2017. godine – na četvrto mesto.

To prvo mesto dostignuto je na račun strategije Eda Vudvorda i tone živaca navijača iz crvenog dela Mančestera. Ta strategija podrazumeva da je stanje na bankovnom računu važnije od rezultata na semaforu.

“Naš klub živi od održavanja nivoa svog ugleda i očuvanja svog brenda. I sportski rezultati su važni u tom kontekstu, kako ne bismo doveli do nezadovoljstva navijača, do toga da počnemo da gubimo pratioce na društvenim mrežama”, rekao je Džoel Glejzer.

Dok su Glejzeri brojali pratioce, njihovi igrači – u skladu sa tom strategijom – mnogo su kraće brojali plate od svojih kolega iz drugih top klubova.

Barrington Coombs / PA Images / Profimedia

Plate

Igrači su od početka pandemije, tačnije od povratka na teren, u ubitačnom ritmu koji dovodi do premora, povreda, rizika, karantina i ovaj bi period u konačnici mogao da utiče i na dužinu njihovih karijera.

Zbog toga je važno da budu dobro i redovno plaćeni.

Ipak, ako narednu tabelu uporedite sa tabelom iz prvog dela ove priče, videćete jednu matematičku nelogičnost. Klubovi koji su ostvarili znatno manje prihode, redom su povećali troškove plata svih zaposlenih u klubu. Isti oni koji su zbog nedostatka novca redom otpuštali veliki broj zaposlenih tokom lokdauna.

Screenshot/The Athletic

Kada je 1992. godine nova Premijer liga napravila dogovor sa televizijom Sky, na plate su najviše novca trošili Mančester Junajted i Liverpul – po 8 miliona funti oba kluba.

Novi televizijski ugovor doneo je povećanje plata pa je Liverpul u sezoni 1997/98 podelio kroz plate 30 miliona funti i te godine bio na vrhu, dok je Junajted bio dominantan u svim ostalim sezonama. Sve dok Roman Obramovič, a zatim i vlasnici Sitija nisu počeli da pretvaraju petro-dolar u fudbalsko oruđe.

Kako god poslovali i šta god im navijači zamerali, ovih šest klubova posluje u svom svetu. Razlika između prihoda koje je generisao šestoplasirani Arsenal i sedmoplasirani Everton je 157 miliona funti. Toliko je ukupno prihodovao devetoplasirani Lester.

Svet van Velike šestorke

Najviše novca i pre nego što je prosuo pola milijarde u projekat novog stadiona trošio je Everton kako bi smanjio zaostatak za najvećima. Oni su čak 89 odsto prihoda trošili na plate u klubu, iako je UEFA izdala preporuku da se u te svrhe koristi 70 odsto prihoda.

Oni su za dve sezone izgubili 250 miliona funti.

Sautempton je izgubio 125 miliona, Vest Hem blizu 100, Brajton i Lester po 90.

Konačno, tabela koja prikazuje odnos profita pre oporezivanja i gubitka, jasno prikazuje koji su klubovi poslovali u plusu, a koji nisu.

Screenshot/The Athletic

Superliga i lekcija

Liverpulov slučaj je važna lekcija za sve ostale klubove. Redsi su posle 30 godina osvojili šampionski pehar, izborili se protiv te negativne tradicije i “luzerpulskog mentaliteta”, dugo igrali najbolji fudbal na svetu, ali je njihov vlasnik više puta nakon osvajanja titule šampiona govorio o “postojanju materijalne neizvesnosti”.

I pored svih prihoda koje je klub generisao. I pored titule prvaka Evrope, a zatim i titule engleskog šampiona.

“Postojanje materijalne neizvesnosti” je dovelo do toga da šampion Engleske nema mogućnost da dovede pristojno pojačanje i da u klubu vlada negativna, luzerska atmosfera i pored velikih uspeha u prethodnim sezonama.

Povrh svega, vlasnici Redsa pokušali su raznim nespretnim pokušajima da stanje u kasi poprave, a poslednji u nizu je Superliga.

Samo što su u slučaju Superlige shvatili da su “legacy fans”, oni pravi, tradicionalni navijači i dalje važni. A oni ne vole kada neko loše posluje, škrt je i to onda želi da nadomesti preko njihove grbače.

Paul ELLIS / AFP / Profimedia