Mnogo pre nego što ću napraviti svoj prvi „mixtape“ i pokloniti joj ga, pod izgovorom da će joj neki drugi ljudi, poput Džarvisa Kokera ili Noela Galagera ili Blejka Švarcenbaha, lepše reći šta mislim o njoj i kakve su moje namere, mnogo pre nego što ću i čuti za izraz mixtape i shvatiti da on nije samo nasnimljena kaseta, već ima neke svoje zakonitosti i neke svoje no-noe – o tome će nam, taman koliko i o dečacima i o ženskim grudima i o ljubomori, štošta reći Džon Kjuzak u „High Fidelity“ – mnogo pre nego što će početi da me zanimaju narečene ženske grudi (mada je stvarno teško prisetiti se te nevine ere), mnogo pre svega, dakle, shvatite to kako vam drago, bile su neke druge kasete koje su mi značile sve na svetu.
Do njih se dolazilo znatno lakše, makar kad bi se smilovali poštanski službenici: izašao bi novi Svet kompjutera i u njemu, na celoj strani, oglas koji je obećavao hrpu igara na samo jednoj kaseti.
Mogao si da biraš po temi, godištu, u nekim slučajevima čak i po softverskoj kompaniji, mada je svaka ta kaseta za dobrog starog „debeljka“, računar Commodore 64, imala tek po dva-tri naslova vredna pažnje, dok je ostatak bio nekošeno.
Ali desilo bi ti se, ako baš imaš sreće, da naručiš neku kasetu, pa da ona stigne, pa da igre hoće da se učitaju – a to je podrazumevalo štelovanje glave onog specijalnog kasetofona još specijalnijim šrafcigerčićem – pa da sačekaš sve ono brujanje i ples šarenih linija po ekranu, pa da sve ima smisla, pa da skoro svaka igra bude vredna maltretmana.
Da se to dogodilo više puta, ne bih pamtio, ali bilo je samo jednom, i svake četiri godine – a ponekad, u zavisnosti od vremenskih neprilika, i češće – nešto me lecne tu izviše srca, i jednom kada se bude bližio kraj, imam špurijus da će on ličiti na plavi BASIC ekran, sa kursorom koji nastavlja da trepće.
Ta kaseta, dakle. Stigla je bez ikakve oznake (kako beše onaj stari vic? „Ne kupujte kasete japanske grupe TDK“?), ali sa nalepnicom kojom ste mogli, posebno ako imate tek sedam godina, obeležiti o čemu se radi.
Ova je bila krcata, od prvog do devedesetog minuta, zimskim igrama za C64; da sam bio kreativniji, mogao sam na toj nalepnici da nacrtam bilo šta, ovako sam samo napisao dve reči koje su stajale i u katalogu u pokojnom omiljenom časopisu (znam, znam):
Snežne čarolije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 5. FEBRUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
