U razgovoru sa rediteljima Goranom Markovićem i Rajkom Grlićem, Branko Rosić osvetljava njihova iskustva tokom različitih političkih epoha.
Kroz niz anegdota o filmskom svetu, prijateljstvima i javnim napadima, sagovornici svedoče o ceni koju umetnici često plaćaju zbog svojih stavova i angažmana.
***
Goran Marković: Na premijeri mog prvog filma cela sala je zviždala kao na fudbalskoj utakmici. Žena koja je to producirala, Zora Korać, nije imala hrabrosti da do kraja nama sve to da. Mi smo bili mladi i rekla je: „Vi to morate po nekoj literaturi i neki pisac da vam piše scenarij, a vi ste mladi i to ne znate.“ Izabrao sam jednu pripovetku Borisa Piljnaka, a dodeljen mi je mladi pisac Danilo Kiš. I onda je on došao onako prpošan i rekao da hoće da to uradi. Uzeo je pripovetku i posle izvesnog vremena doneo jedan esej o Piljnaku, o tome kako ga on doživljava. Rekao sam: „Pa čekajte, ovo nije scenarij, ovo je esej.“ Kiš je odgovorio: „Ne znaš ti ništa. Hajde snimaj tamo.“ Pomislio sam i rekao: „Je l’ tako? Dobro.“
Napisao sam scenario i napravio grešku jer sam potpisao kao scenariste Gorana Markovića i Danila Kiša. Taj scenario očigledno nije bio dobar ili nisam ja dobro režirao, i na konferenciji za štampu se pojavio Danilo Kiš i rekao: „Žao mi je, ali moram da vam kažem da ja s ovim filmom nemam veze. Stoji moje ime ne znam zašto.“
I to me je dokusurilo. Otišao sam pravo u vojni odsek, prijavio se na odsluženje vojnog roka i došao sam u Požarevac. U Požarevcu je kapetan obezbeđenja bio Obradović, koji je kasnije postao general i neki lažni opozicioni lider (DOS) koji je bio optužen za seksualno uznemiravanje, zlostavljanje službenica. On me je ispitivao i rekao mi: „Znaš li ti nekog Lazara Stojanovića?“ Kad je izašao „Plastični Isus“, ja nisam znao uopšte za to. Odgovorio sam: „Kako da ne? Odlično ga znam. Mi smo odlični prijatelji.“
Mislio sam da je to jako pohvalno. On mi je uvalio mitraljez, 13 i po kila, i proveo prvih pola godine na Pasuljanskim livadama.
Kada sam izašao iz vojske, otišao sam u Dubrovnik, idem Stradunom a trči za mnom Filip David i kaže: „Ej, ovde su Mirko Kovač i Kiš, ajde da sedneš s nama.“ Odgovorio sam: „Ne dolazi u obzir. Neću s tim čovekom da sednem.“ On me je ipak nagovorio.
Sednem za njihov sto i Danilo Kiš ustane i kaže: „Ja sam dužan da se izvinim ovom čoveku“ i javno mi se izvini pred svima, pred svedocima. I tada smo postali i bili kasnije jako dobri prijatelji sve do njegove smrti.
***
O čemu su sve govorili Goran Marković i Rajko Grlić, možete pogledati u podkastu Velikih priča:
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
