Prošle su tri godine, a desila se večnost od kada nas je napustio verovatno najvoljeniji glumac na ovim prostorima – Nebojša Glogovac. Proteklih godinu dana istraživao sam njegov život, ali i smrt, i sve ono što je ostalo posle njega. A svega toga ima mnogo, za više života, od onog koji je po realnom vremenskom računanju trajao 49 godina.
Našao sam se na vrtešci reči i emocija, gde suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. A taj smeh podseća na menije u kineskim restoranima: ima kiselo-slatkog, kiselo-ljutog, gorko-slatkog, skroz slatkog, pomalo gorkog, sve moguće nijanse smeha i pokoja suza.
Glogovca nikada nisam intervjuisao, nismo išli na utakmice Crvene zvezde, nismo popili piće, niti zapalili džoint. Nismo igrali tavle. A mogli smo sve to. Dobro, tavle nismo jer sam tek sada pišući knjigu „Glogi“ (izdavač: „Vukotić media“) otkrio tu igru, stariju od šaha.
I odatle sam uplovio u umetnička i intimna prostranstva ovog čoveka koji je bio merna jedinica glume, ali i hedonizma, osećaja za humor, avanture i za još mnogo toga.
Razgovarao sam sa sedamdesetak ljudi, u knjizi je završilo četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.
CEO TEKST ALEKSANDRA ĐURIČIĆA + NEOBJAVLJENU PESMU VELIKOG GLUMCA, ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 4. FEBRUARA
