Ratova ima raznih, surovih, otadžbinskih, bratoubilačkih… Ratova koji su stvarali države, koji su bili borba za ideale i spasavali svet od zla. Onih koji su stvarali heroje i zločince. Ratova koji su samo uništavali i pokazivali kako je svet podložan zlu i slabašan pred zlom. Zajedničko im je to što su njihovu istoriju pisali pobednici i to što su svi odvratni.

A ako ima nekog rata koji je bio stvoren za pesnike, onda je to bio on – Španski građanski rat, rat koji je postao veći od zemlje u kojoj se odigravao, rat čije žrtve nikada nisu bile broj poginulih, rat koji je stvorio autentične ideale mnogo snažnije od pušaka čiji se pucanj čuo na bojnom polju. Na kraju, nema tih ratova – do njega, Španskog građanskog rata – čiju su istoriju i čije su mitove stvarali poraženi.

Na početku prvo fizička sećanja, zvuci, mirisi, površina stvari.

Tako je, pet godina posle bega iz Španije, kuda je išao da brani demokratiju, i četiri godine nakon “Omaža Kataloniji”, svoj esej “Pogled na Španski građanski rat” počeo Džordž Orvel, jedan od najvećih pisaca svih vremena.

Ali na početku nije zaista bilo tek zvukova, na početku je bio manifest generala po imenu Fransisko Franko Bahamonde.

Bilo je 5.15 ujutru 18. jula 1936. u Las Palmasu, na Kanarskim ostrvima, kada je pismo budućeg kaudilja podiglo na noge njegove kolege i garnizone širom Andaluzije i tadašnjeg Španskog Maroka.

Značaj Španskog rata za jugoslovenske komuniste je u tome što je praktično stvorio generaciju vođa gerile koja se tokom Drugog svetskog rata pokazala kao najefikasnija

Predrag J. Marković, istoričar

Sukob je, pisao je “Njujork tajms” na dvadeset petu godišnjicu – a i danas bi svako slovo moglo da se potpiše – uhvatio emocije, maštu i strahove kao nijedan sukob pre ni posle njega. Neki su ga videli kao krstaški rat protiv zla fašizma, drugi kao krstaški rat protiv zla komunizma, mada je bio i jedno i drugo, i ni jedno ni drugo.

Španski građanski rat bio je španski – kao, ispostaviće se do današnjih dana i borbe za posebnost i nezavisnost Katalonije – uzaludni pokušaj da se pronađu odgovori na društvene, političke i ekonomske dileme i probleme koji su Španiju mučili godinama, ali je u isto vreme bio svačiji, i internacionalni.

Bila je to i vežba za veliki rat i holokaust koji će početi svega nekoliko meseci po okončanju sukoba na Iberijskom poluostrvu. Bio je to i diplomatski krah, pošto su Britanija, Francuska i Sjedinjene Države – za razliku od Nemačke i Italije s jedne, i Sovjetskog Saveza s druge strane – proklamovale neutralnost i “neintervenciju”, a koje su obezbedile pobedu reakcionara u Španiji i, makar privremeno, trijumf nacizma.

Bila je to ogorčena, krvava, herojska borba čija je najveća tragedija, pisao je “Njujork tajms”, što je ostavila Španiju nepromenjenom. Ili ju je promenila nagore: ta zemlja je iz rata izašla kao autokratska država zaostalog feudalnog sistema u kojem se Katolička crkva pitala za mnogo šta, pod vođstvom jednog čoveka koji nije imao nikakav plan za napredak države.

“Slobodna Barcelona pozdravila je od srca one koji su, zadahnuti idejom pobedonosnog nacionalizma došli, da učine kraj njihovim nevoljama i crvenom teroru. Svuda po ulicama se vide portreti generala Franka umesto crvenih afiša, koje je stanovništvo pocepalo, jer ne želi više da ih gleda. Danas se svi smeju onim glupim pozivima internacionalista”

Izveštaj beogradskog lista “Vreme” iz ranog proleća 1939.

A 29. marta 1939. isti list je rekapitulirao ono što se događalo u prethodne skoro tri godine.

“Jučerašnjom kapitulacijom Madrida pred generalisimusom Fransiskom Frankom okončao se krvavi rat. Kolaps Španske Republike najavljen je Frankovim spektakularnim trijumfom – osvajanjem Barselone 26. januara. Nakon što je pao najveći industrijski grad u Španiji, armija generala Franka očistila je provinciju Katalonije, naterala više od 250.000 republikanskih trupa i civila da pobegnu preko francuske granice.”

Već 1. aprila te 1939. godine, Franko je proglasio kraj rata.

Španija je tih godina istovremeno bila potpuno izolovana od sveta i svet u malom.

Na vrhuncu sukoba, zaraćene snage u Španiji imale su između 600.000 i milion vojnika svaka. Strana intervencija toliko je uzela maha krajem 1937. i početkom 1938. da se u tadašnjoj štampi nazivao “Malim svetskim ratom”. Nemci su imali oko 15.000 vojnika, Italijani između 60.000 i 85.000. Rusi, Amerikanci, Kanađani, Britanci, Jugosloveni i drugi borili su se u Internacionalnim brigadama, rame uz rame sa republikancima, ali protiv udruženih snaga na zemlji i nemačko-italijanske avijacije i podrške sa mora, nije se moglo.

“Hobsbaum je pisao da je Španski rat bio generalna proba koja se završila zlokobno jer je pokazala da fašizam pobeđuje. Na sreću, na globalnom planu se nije tako desilo”, kaže istoričar Predrag Marković. “U Španskom ratu došla je do izražaja nesolidarnost zapadnih demokratija i Sovjetskog Saveza. Zapadne demokratije su gledale ravnodušno kako se ‘čereči’ Španija, dok je Sovjetski  Savez pomagao, ali istovremeno koristio priliku za sprovođenje čistki i ubijanja anarhista i trockista.”

Jedan od apsurda Španskog rata je to što su komunisti – mada nisu, kako se to često pojednostavljuje, u Španiju samo komunisti išli da brane Republiku – slali borce da se uče gerilskoj borbi koju su izučavali u teoriji kako bi se vežbali za svoje lokalne revolucije; ali u Španiji su se našli u potpuno suprotnoj situaciji od one koja ih je u nadanjima očekivala kod kuće gde je trebalo rušiti sistem i legalnu vlast. Tako je bilo i sa jugoslovenskim komunistima.

U Internacionalnim brigadama u Španiji i drugim jedinicama republikanske vojske bilo je 1.775 dobrovoljaca iz Jugoslavije. Oni su u Španiju došli iz 24 zemlje

“Značaj Španskog rata za jugoslovenske komuniste je u tome što je praktično stvorio generaciju vođa gerile koja se tokom Drugog svetskog rata pokazala kao najefikasnija”, kaže Predrag Marković.

Različiti su podaci koliko je španskih boraca došlo iz Jugoslavije. U Udruženju španskih boraca i prijatelja, recimo, navode da je u Internacionalnim brigadama u Španiji i drugim jedinicama republikanske vojske bilo 1.775 dobrovoljaca iz Jugoslavije. Jugoslovenski dobrovoljci su u Španiju, prema dostupnim podacima, došli iz 24 zemlje: Jugoslavije (421), Francuske (420), Belgije (191), Sovjetskog Saveza (84), Kanade (83), SAD (57), Čehoslovačke (43), Španije (20), Argentine (13), Alžira (11), Austrije (8), Albanije (6), Irana (4), Italije (3), po dva iz Švajcarske i Urugvaja, po jedan iz Bugarske, Mađarske, Nemačke, Portugalije, Rumunije, Turske, Paname i Afrike…

Što se nacionalne pripadnosti tiče, podaci govore o najvećem broju Hrvata (48 odsto), zatim Slovenaca (23), Srba (18), Crnogoraca (3,2) i Makedonaca (1,5). Po političkoj pripadnosti bili su komunisti (561), socijaldemokrate (10 odsto), članovi Hrvatske seljačke stranke (8 odsto), anarhisti (4 odsto) a van stranaka gotovo trećina ukupnog broja (457).

Među dobrovoljcima bilo je i 14 žena: tri doktorke, dve medicinske sestre, četiri radnice, dve studentkinje, jedna službenica i dve bez zanimanja.

U Beogradu i dalje deluje Udruženje španskih boraca i prijatelja. Svake jeseni, na Dan internacionalnih brigada, oni dobijaju tortu koju mese Kori i Lenka Udovički, ćerke čuvenog borca Lazara Udovičkog.

Tadašnje vlasti Kraljevine Jugoslavije i vlada sa Milanom Stojadinovićem na čelu držale su se kursa neutralnosti, što je značilo i zabranu odlaska dobrovoljaca kojima se odlukom vlasti oduzimalo državljanstvo.

Prema jednom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova kojim je rukovodio Anton Korošec, navodi se da su komunisti dobrovoljce za Španiju regrutovali najviše među radničkim kolonijama u Belgiji i Francuskoj.

Imali smo i svog Pikasa. Đorde Andrejević Kun želeo je da se bori u Španiji, ali je Partija od njega tražila crteže o mukama španskog naroda. Kosta Nađ se prisećao: “Samo je hteo da bude običan vojnik. Ali, njegove slike, crteži i talenat bili su za nas mnogo važniji”

Na njih tadašnja beogradska štampa nije mogla ostati nema. Ali, u zavisnosti od ideologije, razlikovao se i način izveštavanja. “Politika” se uglavnom oslanjala na agencijske vesti i objektivno izveštavala o onome što se događalo. Ali je zato tadašnje “Vreme” otvoreno navijalo za Franka, a protiv “komunističkih i marksističkih bandi”. Već u februaru 1938, pre Frankove konačne pobede ali nekoliko dana posle pada Barselone i u nedelji kada su Britanija i Francuska izrazile spremnost da priznaju kaudiljovu Španiju, “Vreme” je poslalo izveštača u “oslobođenu Barcelonu”.

Urednik Milutin Stevanović piše da je Barselona gladovala pod marksistima, da je živela u njihovom jarmu, da su ljudi “silom tovareni u kamione, odvlačeni na front i postavljani iza ubojnih oruđa duž celog katalonskog fronta. Žene su bile u strahu i očekivanju oslobođenja…”

“Odjednom se sve izmenilo. Slobodna Barcelona pozdravila je od srca one koji su, zadahnuti idejom pobedonosnog nacionalizma došli, da učine kraj njihovim nevoljama i crvenom teroru. (…) Katalonci, srećni što su se već jednom oslobodili ugnjetača, ponovo su veseli i raspoloženi. (…) Stanovništvo je gonilo crvene sa puškom u ruci, ono je prišlo otvoreno Franku. (…) Svuda po ulicama se vide portreti generala Franka umesto crvenih afiša, koje je stanovništvo pocepalo, jer ne želi više da ih gleda. Danas se svi smeju onim glupim pozivima internacionalista, koji su hteli da upišu stanovništvo u narodnu vojsku ‘koja će uništiti internacionalni fašizam pred Barcelonom’… Ironija sudbine koja vrlo često ruši rđavo sagrađene skele”, nadahnuto je pisao Stevanović.

S druge strane, hrvatski istoričar Vjeran Pavlaković beleži da je Univerzitet u Beogradu, poznat po svojoj tradiciji levičarskog aktivizma, bio žarište prorepublikanskih mobilizacija tokom Španskog rata. U februaru 1937. godine beogradski studenti su poveli marš podrške Republici prema ambasadi Španije, gde je došlo i do sukoba s policijom, dok je, recimo, oko 6.000 studenata i radnika proslavu Đurđevdana na Avali pretvorilo u dan posvećen događajima u Španiji.

Uloga Josipa Broza Tita u Španskom građanskom ratu ostala je do dana današnjeg jedna od najvećih misterija tog rata. Prema zvaničnoj njegovoj biografiji, Tito nije kročio na tlo Španije u vreme rata, već je iz Pariza rukovodio organizovanjem dobrovoljaca i prikupljanjem pomoći. I nikada nije rekao (ili priznao) da je dolazio u Španiju, iako je bio veliki broj boraca koji su se zaklinjali da su ga videli, čak i da su se borili uz njega

U socijalističkoj istoriografiji jugoslovenska podrška Republici opisivala se kao spontani ustanak protiv fašista, iako su nalozi iz Moskve imali značajan uticaj na delovanje KPJ u prikupljanju dobrovoljaca.

“To ne znači da Slovenci, Hrvati, Srbi i drugi Jugosloveni nisu masovno i istinski podržavali borbu legalne španske vlade, već indukuje umanjivanje uloge Sovjetskog Saveza u postratnim narativima, a u korist navodno vlastite inicijative KPJ”, navodi ovaj istoričar u svojim istraživanjima o ulozi Jugoslovena u Španskom građanskom ratu.

On navodi i da je posle konačne Staljinove odluke vođstvo KPJ bilo direktno upleteno u transport dobrovoljaca u Španiju i da su generalni sekretar Milan Gorkić i njegov naslednik Tito organizovali dovođenje dobrovoljaca iz svojih centrala u Parizu (gde je preseljeno sedište Partije iz Beča), dok je Milovan Đilas bio zadužen za regrutacije u Beogradu.

Prvobitno je KPJ pokušala da organizuje transport velikih grupa dobrovoljaca, ali se to pokazalo nemogućim, pa se koncentrisala na manje grupe koje bi policija teže otkrila.

Jedan neuspeli transport veće grupe ljudi ostavio je i dubokosežne posledice na budućnost Partije, a i istorije Jugoslavije u 20. veku.

Naime, u martu 1937. godine Milan Gorkić je osmislio plan da se iz Dalmacije i Crne Gore brodom “Le Corse” preveze veća grupa dobrovoljaca. Centralni komitet zadužio je Adolfa Muka i Antona Franovića da obezbede brod. Nešto ranije, 21. februara 1937. jugoslovenska vlada se pridružuje Komitetu za nemešanje i obavezuje se da će sprečiti odlazak svih dobrovoljaca. Policija je uočila da je brod “Le Corse” sumnjiv, zato što je izbegao veće crnogorske luke, a na brod je ukrcana ogromna količina hrane.

U noći između 3. i 4. marta jugoslovenska mornarica se ukrcala na “Le Corse” i uhapsila Muka i Franovića.

Po svemu sudeći, obojica su na ispitivanju “propevali” i otkrili podatke o delovanju KPJ, što je dovelo do velikog broja komunista. Gorkić je bio odgovoran za neuspeh, a početkom jula 1937. godine Gorkić saopštava da je pozvan u Moskvu i kasnije kreće u Pariz. Ubrzo je nestao u Staljinovoj čistki, a uzgine partije preuzima Tito koji je zvanično imenovan na čelo KPJ 1939. godine.

Uloga Josipa Broza Tita u Španskom građanskom ratu ostala je do dana današnjeg jedna od najvećih misterija tog rata. Prema zvaničnoj njegovoj biografiji, Tito nije kročio na tlo Španije u vreme rata, već je iz Pariza rukovodio organizovanjem dobrovoljaca i prikupljanjem pomoći. I nikada nije rekao (ili priznao) da je dolazio u Španiju, iako je bio veliki broj boraca koji su se zaklinjali da su ga videli, čak i da su se borili uz njega. Zašto bi Tito krio tako nešto iz svoje biografije? Kao jedini odgovor nameće se priroda njegovog eventualnog boravka u Španiji.

Prema neobjavljenim beleškama Vladimira Dedijera, njegovog biografa, koje je u slovenačkim arhivima otkrio publicista Pero Simić, da se naslutiti da je Titova uloga u Španiji mogla da bude suviše prljava za zvaničnu biografiju, odnosno da je kao agent NKVD-a Tito sprovodio čistke komunista, a ne borbu protiv Franka.

Prema Simićevim istraživanjima, postoji sumnja da je Tito u Španiji organizovao ubistvo istaknutog komuniste Blagoja Parovića. On je to sam “nagovestio” Parovićevoj supruzi Anki Butorac u prisustvu Lea Matesa, posleratnog zamenika ministra spoljnih poslova. Dedijeru je Mates septembra 1983. godine ispričao kako je u njegovoj porodičnoj kući, u zagrebačkom naselju Šalata, početkom Drugog svetskog rata čuo kada je Tito Anki Butorac rekao da je “poslao njenog supruga u smrt”.

Ove Titove reči, koje su dvosmislene, dobijaju na težini u jednom drugom Matesovom odgovoru na Dedijerovo pitanje kakve je to usluge Tito učinio Sovjetima u Španiji da mu daju mandat u doba staljinističkih pogroma.

Mates je tada odgovorio: “Tito je tamo čistio ljude.”

Indicije da je Tito bio u Španiji imali su i Slavko i Ivo Goldštajn, ali hrvatski istoričar Pavlaković navodi da ne postoje istorijski dokazi koji bi poduprli takvu tvrdnju.

“Dok je još bio živ, povremeno bi primio koje pismo od ljudi koji su tvrdili da ga se sećaju iz Španije. Ivo i Slavko Goldštajn sumnjali su da je Tito možda i posetio Madrid tokom 1937. godine, ali nikad se nije pojavio dokaz koji bi podupro tu teoriju. Česte su, na primer, bile glasine o tome da su neke vodeće ličnosti KPJ bile poslate u Španiju jer su šanse za njihovu pogibiju bile velike”, navodi Pavlaković.

Bivši bugarski predsednik Georgi Damjanov je u Kominterni bio zadužen za kadrovska pitanja (pod imenom Aleksandar Belov). Jugoslovenski ambasador u Bugarskoj Mita Miljković zabeležio je razgovor iz 1953. godine, kada je trebalo da preda akreditive. Damjanov ga je upitao: “A kako je naš drug Valter? Ja se sa drugom Valterom dugo poznajem. Mi smo u Moskvi dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Mi smo njega slali na razne zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se izvukao. I druge zadatke drug Valter je dobro izvršavao.”

Eto još jedne priče na koju će se pozvati zagovornici teorije da je Tito ipak bio u Španiji.

Četvorica komandanata armija tokom rata redom su bili španski borci: Koča Popović, Peko Dapčević, Petar Drapšin i Kosta Nađ

Ovom temom se bavio i poznati novinar Bora Lalić, koji je iz prve ruke kao dopisnik iz Španije u godinama neposredno posle Frankove smrti, imao priliku da se susretne sa ljudima koji su poznavali Tita. Iako sam nije uveren da je Tito zaista bio u Španiji, nesumnjivo je da svi ti ljudi u to duboko veruju.

Film reditelja Martina Patina “Kaudiljo” počeo je da se prikazuje posle Frankove smrti, a u filmu se pojavljuje da je Tito bio u Španiji. Kada je Boro Lalić pitao reditelja otkud mu taj podatak, ovaj je odgovorio: “Pa zato što je bio.”

Reditelj je u to bio uveren pošto je njegov stric s Titom ratovao u Albaseteu puna tri meseca. Lalić je upoznao i čoveka kome je jednom prilikom dodeljeno da bude Titov vozač, kelnera u Alikanteu koji zna za kojim stolom je Tito sedeo, jednog starog novinara Radio Mursije koji je sa njim mesecima bio na ratištu ispod Gvadarame. Isto je tvrdio i engleski istoričar Tomas Hjuz, kao i istoričar iz Valensije Visente Balager, autor knjige “Sećanja na teške godine”.

Posle Titove smrti, jedan radijski novinar u Madridu je pozvao sve Špance koji su poznavali Tita da se jave i u roku od dva dana dobio je 107 poziva. Tada je otkriven i “dokaz”, faksimil jedne stranice iz počasne knjige “Opservatorije na Ebru”, u koju se Tito upisao za vreme građanskog rata.

Kada je u jugoslovenskoj ambasadi otvorena knjiga žalosti, ispred Titove slike stao je jedan starac, prislonio pesnicu na čelo: “Javljam se na raport, moj maršale.”

Čovek je plakao.

“Sad bi i vaše i naše novine mogle da napišu da je Tito bio ovde. Nema više razloga da se to prikriva…”, rekao je.

Bora Lalić je zabeležio i da je jednom prilikom odvezao Peka Dapčevića na Frankov grob. Putovali su preko Brunete, gde je veliki broj jugo-španaca izgubio život, a Peko Dapčević ranjen u glavu.

“Tu ranu sam kasnije, u partizanskom ratu koristio kao izgovor kada bih se ponekad oglušio na Titove vojne naredbe. Govorio sam: Ja sam udaren u glavu…”, prepričao je Bora Lalić.

Kada čovek razmišlja o svim ljudima koji pomažu fašizam, ostaje zapanjen pred njihovom raznovrsnošću. Kakva ekipa! Razmislite o programu koji bar na neko vreme na isti brod može dovesti Hitlera, Petena, Montagu Normana, Pavelića, Vilijama Hersta, Štrajhera, Buhmana, Ezru Paunda, Huana Marća, Koktoa…

Džordž Orvel

Na pitanje o Titu u Španiji, Peko Dapčević je rekao: “Ja takvog ovde nisam sretao. Koliko ja znam, on u Španiji nije ratovao ni jednog jedinog dana… Kad smo došli u Španiju, ne znam da li je iko iz naše grupe znao da Tito postoji. Ja nisam. U toj prvoj, pa i drugoj godini rata među nama se Titovo ime nije pominjalo, niti ga je bilo među nama. Ako ja nisam znao za njega, valjda bi nam neko od ‘naših španaca’ to rekao. Neko bi morao znati…”

Koča Popović, recimo, o toj temi nije želeo da razgovara.

Bio Tito u Španiji ili ne, svakako je bilo mnogo onih koji su bili i koji to nisu krili.

“Španski rat je pripremio čitavu garnituru budućih vođa jugoslovenske revolucije. Oni su tamo stekli neku vrstu komandnog iskustva, ne toliko vojnog, jer to nije bio gerilski rat, ali su stekli neku vrstu vojničkog ratničkog autoriteta, koji, na primer, četnici nisu imali”, kaže Predrag Marković.

Dovoljno je reći da su četvorica komandanata armija tokom rata redom bili španski borci: Koča Popović, Peko Dapčević, Petar Drapšin i Kosta Nađ.

Marković, pozivajući se na Ćopićev “Gluvi barut”, ilustruje da su španski borci sa sobom donosili i surovost kojoj su se tamo naučili.

“Kada dolazi ‘španac’ u jedno bosansko selo, on fanatično ubija… Tu se vidi mračna strana revolucije, vidi se taj ideološki fanatizam. Oni su u Španiji ogrezli u te sukobe pod parolom da u revoluciji nema kompromisa. Španija je bila njihova velika vojnička škola”, priča Marković, dodajući da su najsvetlije trenutke partizanske borbe tokom nemačke okupacije vezane za “špance”, poput proboja Sutjeske. Koji je, inače, izveo Koča Popović, bez Titove saglasnosti. Navodno je zbog Kočine odluke da se krene u proboj, Tito već spremio smenu, a za Kočom je krenuo još jedan “španac” – Peko Dapčević.

Možda Titova “izgubljenost” u datom trenutku upućuje da, ipak, nije bio u Španiji?

Tek, najviše jugo-dobrovoljaca je bilo u pešadiji, dok je bilo jugoslovenskih jedinica, poput one koja se zvala “Petko Miletić”, koja je bila antitenkovska. Ime te jedinice je promenjeno kad je Partija smenila Petka Miletića, jednog u nizu komunista koji su uklonjeni uoči početka rata, čime je otvoren put Titu da preuzme Partiju. Poznati engleski istoričar Entoni Bivor zabeležio je i ime Hose Moreno Lopez. Reč je o Karelu Hacu iz Baranje, koji je bio komandant kontraobaveštajnih jedinica pri Internacionalnim brigadama, gde je prethodno bio i Vlajko Begović. Veliki broj Jugoslovena dostigao je visoke činove. Prema Pavlakoviću, dvojica su postali potpukovnici, osmorica majori, njih 34 postali su kapetani, poručnika je bilo 105, a podoficira 86. Vladimir Ćopić je imao najvišu poziciju kao komandant XV Internacionalne brigade. Kažu da nije bio omiljen među vojnicima koji su došli iz Amerike jer su smatrali da je odgovoran za uništenje američkog bataljona u bici kod Jarame 1937. godine.

Hrvatski istoričar Vjeran Pavlaković beleži da je Univerzitet u Beogradu, poznat po svojoj tradiciji levičarskog aktivizma, bio žarište prorepublikanskih mobilizacija tokom Španskog rata. U februaru 1937. godine beogradski studenti su poveli marš podrške Republici prema ambasadi Španije

Skoro svaki drugi jugoslovenski dobrovoljac je izgubio život u Španiji. Od oko 800 jugoslovenskih španskih boraca, oko 350 “španaca” se vratilo u zemlju, a kažu da je 275 otišlo u partizane. Malo manje od polovine je u ratu poginulo.

A posle rata, 20 španskih boraca postali su članovi CK KPJ, njih desetorica su bili ministri, a jedanaestorica naši ambasadori u svetu.

Dolores Ibaruri, La Pasionarija, prva među jednakima, koja je ovako, kad se već videlo da su sve bitke izgubljene, pričala o saborcima:

“Majke, žene… kada godine prohuje, kad ratne rane zacele, kada sećanja na krvave dane bola izblede u slobodi, miru i blagostanju, kad mržnja počne da se gasi i kad se slobodom budu ponosili svi Španci, pripovedajte našoj deci, pričajte im o ljudima iz internacionalnih brigada. Pričajte im kako su preko mora i planina, kako su preko granica zagrađenih oštrim bajonetima, granica koje su čuvali besni psi spremni da svoje zube zariju u njihova tela, došli u našu domovinu kao borci za slobodu, da se bore i umru za slobodu, da se bore za nezavisnost Španije, koju ugrožava nemački i italijanski fašizam. Sve su napustili: ljubav, domovinu, ognjište, imanje, majku, žene, braću, decu. Došli su da nam kažu: Tu smo! Vaša stvar, stvar Španije, i naša je stvar, stvar čitavog ugroženog i progresivnog čovečanstva.”

Možda je bilo naivno misliti da će se sudbina planete rešiti u tada ruralnoj zemlji na obodu Evrope, ali zar nije i naivnost romantična i tragična u isto vreme? Kao što je bila tragična i odluka da se potpiše pakt sa đavolom lično, dogovor sa Staljinom o pomoći SSSR-a, kada Republika prestaje da bude svetionik slobode i tolerancije.

Koliki je morao biti svet, koliko širok i čudesan, koliko su morali biti veliki i značajni ideali i sve knjige koje biste pročitali, pa da sa dvadesetak godina spakujete sve što imate u jednu torbu ili čaršav, pa da se otisnete u Španiju, zemlju gde se, mislite vi, brani sloboda vaše dece i sloboda čovečanstva. I bude takvih najmanje trideset hiljada, skupljenih sa svih strana, daš mladost i ne tražiš ništa zauzvrat…

O onima koji su stajali s druge strane je u “Kataloniji u čast” pisao Orvel: “Kada čovek razmišlja o svim ljudima koji pomažu fašizam, ostaje zapanjen pred njihovom raznovrsnošću. Kakva ekipa! Razmislite o programu koji bar na neko vreme na isti brod može dovesti Hitlera, Petena, Montagu Normana, Pavelića, Vilijama Hersta, Štrajhera, Buhmana, Ezru Paunda, Huana Marća, Koktoa, Tisena, oca Kahlina, muftiju jerusalimskog, Arnolda Luna, Antoneskua, Špenglera, Beverlija Nikolsa, Ledi Hjuston i Marinetija! Ali ključ je vrlo jednostavan – to su sve ljudi koji imaju šta da izgube ili ljudi koji žude za hijerarhijskim društvom i boje se mogućeg sveta slobodnih i jednakih ljudskih bića.”

I Jugoslavija je imala svog Orvela, svog Hemingveja. Koča Popović, tada sa činom u republikanskoj vojsci, kasnije i šef diplomatije Jugoslavije, a pre svega toga nadrealista, pisao je 1. septembra 1938. Marku Ristiću:

“Sinoć su ovuda prošli avioni koji bombarduju svakodnevno Alikante. Svetlost se ugasila u čitavom gradiću. Mi smo ostali ležeći u svojim krevetima, čekajući. Mnogi su istovremeno upalili sigarete – od trave, pošto duvana ima sve manje. A rodio sam se pobedonosno u Kosmajskoj ulici br. 24! Juče se, prilikom lečenja chico (čiko) Huan onesvestio: ima veliku ranu na ruci, 15 godina, smeje se manje no odrasli, liči na tvoju Maru. Možda ti zato pišem…”

Imali smo i svog Pikasa. Đorđe Andrejević Kun želeo je da se bori u Španiji, ali je Partija od njega tražila crteže o mukama španskog naroda. Kosta Nađ se prisećao: “Samo je hteo da bude običan vojnik. Ali, njegove slike, crteži i talenat bili su za nas mnogo važniji.”

Marko Orešković pravi poslednji zapis sa granice sa Francuskom: “Stegao sam srce i ćutke zakoračio preko granice. Okrenuo sam se. Doviđenja, Španijo, zemljo koja si mi prirasla srcu kao da si moja rođena domovina…”

Španija je zemlja na Iberijskom poluostrvu.

Ova Španija kojoj se Orešković obraćao je nešto sasvim drugo. I to nema veze sa geografijom.