Šibenik – “kamen koji peva”

1
EPA-EFE/ANTONIO BAT

Čitav sat vozimo se duž jadranske obale prema severu. Na tablama promiču imena poznatih letovališta kao što je Primošten, ali mi smo nestrpljivi da vidimo tablu sa natpisom Šibenik. Ovaj put smo ustali rano i već u osam bili smo u autobusu koji je često stajao i kupio putnike za Zagreb. Do tada nisam znao da takvi autobusi idu preko Šibenika.

Moderato s limunom

I evo nas na prilično velikoj autobuskoj stanici. Iskrcavamo se sa zakašnjenjem od dvadesetak minuta – na linijama više nema konduktera, pojela ih globalizacija, pa vozilo stoji na usputnoj stanici sve dok i poslednji putnik ne kupi kartu kod vozača.

Zapljuskuje nas vreli mediteranski vazduh. Pronalazimo hlad u bašti kafea Moderato cantabile. Izraz u muzičkom žargonu označava „umereno pevano“. Dok naručujemo kafu sa mlekom i kolač s limunom – kolači su jedini doručak koji nudi ova gradski poznata konditorska radnja – po glavi preturam naziv lokala.

I onda mi sine – Arsenije Arsen Dedić, rodom iz Šibenika, napisao je i otpevao 1964. stvar sa tim nazivom. Inspirisan je istoimenim filmom Pitera Bruka. A ovaj britanski režiser koji je živeo u Francuskoj film je snimio po knjizi francuske književnice Margerit Diras.

Tek diplomirani flautista Arsen Dedić crpi iz svetskog niza umetničkih predložaka stvarajući kultnu šansonu. Po njoj će neko u njegovom rodnom gradu nazvati konditorsku radnju sa najlepšom baštom. U njoj sedimo tog vrelog junskog jutra, sa ukusom kafe i slatkog limuna u ustima navikavamo se na činjenicu da smo u Šibeniku.

Varoška elegija

Ne idemo u staro gradsko jezgro, tamo gde odmah odlaze svi strani turisti. Penjemo se uzbrdo, ka delu grada koji se zove Varoš. I to – taj Varoš. Imenica je u ovim krajevima muškog roda.

Nastao nakon napoleonskog perioda, od materijala nastalog rušenjem kamenih gradskih zidina. Tako su se i simbolički porušile barijere između gradske gospode i njihovog težačkog okruženja. Ovaj kraj bez velike istorije postao je za samo jedan vek mentalitetna i kulturna metafora za Šibenik.

U samo jednoj ulici – Nikole Tesle – odrasla su tri poznata lika: Arsen Dedić, Mišo Kovač i Vice Vukov. Doda li se tome da su iz ovog grada potekli Vesna Parun i Igor Mandić, a to ni izdaleka nije kraj spisku ovdašnjih poznatih imena, onda je umetnički i intelektualni Šibenik višestruko veći od ovog u kojem smo se obreli.

Držimo se hlada, unaokolo su jednospratne i dvospratne kuće sa dvorištima punim mediteranskog rastinja. Iza njih poneka višespratnica iz Titovog doba.

I usred Varoša – srpska pravoslavna crkva Svetog Spasa iz 1788. Ulazimo u dvorište crkvice okružene čempresima. Posle sam saznao da je kamena kuća odmah do dvorišta crkve bila najstarija pravoslavna crkva u Šibeniku, podignuta godine hiljadu i šeststote. Komunistička vlast ju je oduzela, tako da obični ljudi sve do danas žive u crkvi staroj 420 godina.

U dvorištu me preplavi tuga sveta koji se pred mojim očima kruni i nestaje. Zapušteni nadgrobnici Šibenčana srpskih korena, tišina. Crkva je zatvorena. U ćošku pronalazimo grobnicu na kojoj piše „Obitelj Dedić“. Od ovih Dedića potiču i Arsen i njegov brat Milutin, beogradski istoričar umetnosti i slikar.

U Šibeniku je 1852. rođen srpski pisac Simo Matavulj, a 43 godine pre njega pravnik i istoričar Božidar Petranović. Samo godinu dana pre njega u ovom primorskom gradu je rođen Spiridon Špiro Popović, srpski filolog, pisac i prevodilac. Ovo je samo nekoliko primera u impresivnom nizu imena poznatih šibenskih Srba poniklih na malom prostoru otetom od dalmatinskog kamena.

Arsenije

Izlazimo iz tog naizgled zaustavljenog vremena i silazimo Ulicom Nikole Tesle. Zastajemo kraj broja 41. Prema kapiji vodi uzak prolaz. Tu su Dedići u 19. veku pustili svoje korene u Šibeniku. Istom ovom ulicom su u grad silazili i mladi golman lokalnog fudbalskog kluba Mišo Kovač i perspektivni pevač Vice Vukov kao i talentovani flautista Arsenije Dedić.

Njegove stvari poput „Djevojka iz moga kraja“, „O mladosti“ ili niz prepeva svetskih šansona sa albuma „Kantautor“ osamdesetih su imali u našem studentskom sobičku, u sarajevskoj ulici Mrakuša, kultni status.

Arsenov ga kraj, kako pokazuje jedan mural, nije zaboravio. Izlazimo iz melanholične intime Varoša u grad Šibenik. Već na ulazu u starogradski koloplet uličica nalaze se pozorište. Šibenčani su ga 1870. izgradili sami, bez dotacija vlasti. U blizini je i moderna zgrada biblioteke. A kada se uđe u stoleća posložena u kamenu, brzo se podlegne lepoti ovog mesta.

Kišobran na suncu

Prođe li se najpre Zagrebačkom ulicom, od mnoštva senzacija oko neće imati mira: Zidovi palata i očuvanih zdanja te – ponovo – pravoslavna Saborna crkva podignuta na reprezentativnom mestu 1810. Ona svedoči o usponu te zajednice u 19. veku. Ulazimo da zapalimo sveće i za sve ovdašnje mrtve, jer su oni u gradu sada daleko brojniji od živih članova zajednice.

Uličice su okićene dečijim radovima zakačenim na razapetu užad. To posetioce podseća da je još uvek u toku „Međunarodni dječji festival“ – i to šezdeset i drugi put. Po njemu mi je Šibenik još u detinjstvu zvučao važno, neka vrsta glavnog grada za moje tadašnje sunarodnike – sve devojčice i dečake sveta. Sada se starogradski kamen iznenađujuće dobro slaže sa šarenilom dečijih radova.

Na trgu kod crkve sv. Barbare u kojoj je smešten i Muzej crkvene umetnosti nailazimo na kip koji je već postao omiljeni motiv posetilaca iz sveta: Dečak sa kišobranom. Zašto sa kišobranom, kada je Šibenik jedan od najsunčanijih gradova jadranske obale?

Odgovor je dao kipar koji je stvorio skulpturu – Kažimir Hraste. Inspirisao ga je njegov unuk dok se, smejući se, na vetru borio sa kišobranom. Već dve godine ova skulptura pleni pažnju turista. Ona je već postala identitetna tačka u gradu dečijih festivala.

Uteha kamena

Približavamo se katedrali svetog Jakova. Gradili su je više od sto godina, počev od tridesetih godina petnaestog veka. Ona je bila simbol gradske nezavisnosti od biskupskog Trogira. U njen skladni obris ugradilo se više generacija.

Jedan oficir umiruće države je septembra 1991. naredio da se sa brodova nasumice gađa Šibenik. Tri hica su oštetila kupolu građevine koja je deo svetske kulturne baštine. Ožiljci na opravljenoj crkvi se više ne vide, ali ljudska osionost i siledžijstvo imaju moć da u meni izazovu gađenje i posle više od tri decenije. Dodirnem kamen do portala kao da želim da utešim to lepo zdanje. U stvari, dodir toplog kamena je utešio mene.

Vraćamo se drugom uličicom ka parku nazvanom po Šibenčaninu italijanskog porekla Robertu de Visijaniju, vrsnom botaničaru iz 19. veka, čije je životno delo Flora Dalmatica sačuvano u Padovi. Park se terasasto spušta ka moru. U donjem delu je spomenik hrvatskom kralju Petru Krešimiru IV koji je pre devet vekova znao navraćati i u Šibenik.

Vreme je za predah u hladovini. A najdeblju smo našli u bistrou „Bava“, u prolazu kod hotela Jadran. Ništa više osim izvrsne riblje supe nije se ni moglo pojesti po vrelom danu. Za susednim stolom porodica govori ukrajinski. Svi plavi kao na filmu. Tako velika, prljava istorija ratova opet munjevito prodre u moje misli usred hladovine nadomak mora.

Pogled iskosa

Preostalo je još toliko vremena da pođem rivom, pa dalje, Obalom palih omladinaca i Obalom prvoboraca. Ulica naglo savija nalevo, nudeći mi platformu za poslednji pogled na deo grada koji se ugnezdio na brdu, ispod Tvrđave svetog Mihovila, pa kamenim slapovima pada ka moru.

Ta je okuka u svom laktu zagrlila osnovnu školu, koja je nazvana po Jurju Dalmatincu, koji je dobar deo svog graditeljskog umeća primenio gradeći katedralu. Zamišljam klince koji svaki dan dolaze u školu i kroz prozor vide plavetnilo mora i neba kako se nadigravaju, sve tamo do kanala koji ovaj prirodni fjord spaja sa Jadranom.

Ja sam sa svog školskog prozora video žalosnu vrbu. Ova obalska deca verovatno ne znaju koliko je mora i čempresa u njima, sve dok, kao Arsen Dedić, ne odu u svet – prugom, s Perkovića, preko Knina. 

Vraćam se obalom prema katedrali, žaleći što ne mogu da ostanem malo duže. Dogovorili smo se sa Ivanom Živkovićem Žikom, Šibenčaninom i autorom sjajnih televizijskih dokumentacija. Zadatak mu je da nas prebaci do jednog mestašca u blizini Šibenika gde nas čeka moj stari poznanik iz sarajevskih dana, takođe već dobro poznat hrvatski novinar Gordan.

Saznajem da je Žika, vedar i pametan momak, pre nekoliko godina snimio „Varoški amarkord“ – a jedan od četiri nastavka posvećen je Varošu iz Šibenika i trojici pevača iz Tesline ulice.

Žao mi je što nam Žika nije bio vodič kroz Šibenik. I u ovaj grad ćemo morati da se vratimo. Nismo stigli da se bavimo tragovima Dražena Petrovića, koji podalje od centra ima svoj spomenik. Ili da pitam Žiku gde je bila knjižara oca Igora Mandića, koju su nove vlasti posle Drugog svetskog rata nacionalizovale, pa se porodica preselila u Split.

Pozlaćena seta 

Dok izlazimo iz Šibenika, a Žika nam priča anegdote sa snimanja dokumentarca o tri pevača, meni pred oči iskrsava jedan krst na starom groblju u Varošu, bezimen, onaj koji se jedva drži na dve armature, kao bolesni galeb. I čujem Arsenov glas – Žika je naravno pustio njegove pesme – on u šansoni, koja je stara skoro koliko i ja, tužno konstatuje:

rijeka donosi jesen

dugo umire grad

i u nama toliko ljeta

mi smo siročad svijeta

Ćutim i slušam. Prepuštam se melanholiji rastanka sa gradom. U sudaru sa obilnim suncem ovog dana, ta seta poprima raskošnu pozlatu.

1 KOMENTAR

Comments are closed.