Šetnja uz stihove: Mario Vargas Ljosa o Rubenu Dariju

0
Foto: Profimedia

Tokom jutarnjih šetnji, ove madridske jeseni koja po svoj prilici nipošto ne želi da se oprosti od leta, iznenada se prisećam dugih pesama Rubena Darija, koje sam naučio pre više od šezdeset godina. Gde li su se krile sve ovo vreme? U nesvesnom, sudeći po genijalnom otkriću (ili izumu) Sigmunda Frojda. U svojim dalekim mladim godinama mnogo sam čitao rodonačelnika psihoanalize, zahvaljujući podsticaju doktora Gere, našeg profesora psihologije na Univerzitetu San Markos, koji je frojdovske teorije ilustrovao romanima Dostojevskog i imao toliko tanak glas da smo ga jedva čuli, glas koji je ličio na pijuk neke ptičice.
Frojdu sam se vratio tek šezdesetih godina, u Londonu, kada mi je prijateljstvo s Maksom Ernandesom, koji se bavio profesionalnom analizom na Institutu Tavistok, iznova probudilo znatiželju prema njegovim knjigama. Naše plodotvorne londonske subote behu isprepletene psihoanalizom, antikvarnim knjižarama i anarhističkom revolucijom, jer smo se Maks i ja svake nedelje viđali s nekim britanskim anarhistima, odnekuda iskrslim i razočaranim zapadom, koji su maštali o tome da Bakunjinova i Kropotkinova Ideja, zamrla u Evropi, u nekom trenutku vaskrsne tamo daleko, između Amazona i Orinoka…
Rubena Darija sam otkrio na jednom predavanju koje je Luis Alberto Sanćes držao za doktorande Filološkog fakulteta, nakon što se vratio u Peru iz egzila, pred kraj diktature generala Odrije, 1955. ili 1956. Bio je izvanredan profesor; nimalo uštogljen, kao Poras Berenećea, koji je na časovima Istorijskih izvora uvek otkrivao podatke iz ličnog istraživanja, već prijatan, podsticajan, pun anegdota, tračeva i aktuelnih komentara, zbog kojih su njegova predavanja bila živa i odisala intelektualnim žarom. Posle njih smo uvek trčali u staru univerzitetsku biblioteku punu paučine, da čitamo knjige o kojima je govorio. Tokom tih godina mahnitog čitanja, Ruben Dario je bio pesnik čije stihove sam neumorno učio napamet. Njegovu pesmu kojoj se najviše divim, “Poslednja počast Verlenu”, morao sam da čitam s rečnikom u ruci, da bih razumeo reči kao što su “sistrum”, “propileji”, “kanefore”, “najade”, “akant”, ti čudni i tajanstveni pojmovi koji su tako lepo zvučali.


CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 24. OKTOBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NOVINARNICA.NET