Šest meseci protesta: Ni Borisa nije pobedio “naprednjački Majić“, ili da li su i članovi partija građani – Čitajte u Nedeljniku

0
Foto Igor Pavićević

Hajde da se još jednom vratimo u dva velika mitinga ispred Skupštine: onaj opozicije 13. aprila, i vlasti 19. aprila. I jedan i drugi bili su retro: u pretencioznom pokušaju da simulira motive i atmosferu 5. oktobra, opozicija nije bila dobacila ni do Vidovdanskog sabora, ali je ipak postigla brojnost o kojoj je samo mogla da mašta pre prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu. Ako je opozicija bila retro – nalik na DEPOS 3, Vučićev kontramiting bio je retro u smislu da je zaličio malo i na Miloševićeve „mitinge istine” iz „antibirokratske revolucije” koja očigledno još nije završena.

Ali oba prizora imala su nešto zajedničko i upravo to zajedničko pokazuje simbolički koliko je zapravo Srbija mimo prostora i vremena. Obratite pažnju na prizore s oba mitinga – ali snimane iz pravca Trga Nikole Pašića ka Bulevaru kralja Aleksandra: u kadrovima sa oba mitinga ne dominira ni „pobunjeni narod” ni „jedinstveni narod”, već ogromno devojačko lice (lice modela) sa bilborda za reklamu Huaweia.

Pa sve otuda izgleda nadrealno kao u „Blejd raneru”. Estetika srpskih političkih borbi iz devedesetih (pa i osamdesetih) ispod stilizovanog, ali artificijelnog upozorenja iz 21. veka da smo u suštini samo poluperiferija globalnih „igara prestola”.

U bilansu šest meseci opozicionih protesta, oni su prošli kroz nekoliko faza – prvo je bio odvažni i relativno masovni, ali gandijevski, građanski i stranački otpor bahatosti režima, zatim pokušaj promene tempa i izlaska iz monotonije – radikalizacija (upad u RTS i opkoljavanje Vučića u Predsedništvu), pa onda operetska faza (kontekst mitinga od 13. aprila), da bi se stiglo do ponekad bizarnih „slobodnih zona”. Po Vučićev režim bila je najopasnija prva faza.

Na nju – „Stop krvavim košuljama” – nije imao pravi odgovor. Napuštanjem uspešne taktike „asimetričnog rata”, ishitrenim uvlačenjem u radikalizaciju, i pretencioznim ambicijama za promenu sistema, opozicija je izašla na čistinu, a tu – u konvencionalnom odmeravanju i prebrojavanju – Vučićevi resursi su veći, a logistika operativnija.

Sigurno da su se nakon šest meseci mnogi građani „oslobodili straha” – kako se to popularno kaže – sigurno i da su razotkrivene svinjarije režima od Grocke do Brusa, pa verovatno i predupređene neke druge, ali je tužna konstatacija da šest meseci kasnije i dalje postoji dilema da li su i članovi partija građani.

Tenzije na relaciji građanski i stranački deo protesta razjedale su ga, neurotizujući i sužavajući politički prostor. Šest meseci kasnije dodatno su usitnjeni poslanički klubovi opozicije, nastale su i nove partije, ali se scena nije bitnija ukrupnila.

Čak je i projekat „ujedinjene DS” ostao na pola puta, pa se tek čeka „konačno ujedinjenje”, a do tada članice „unije” funkcionišu kao „jedinstveni subjekti”, i to, kako smatra Boris Tadić, „u svakom smislu”…

CEO TEKST ZORANA PANOVIĆA PROČITAJTE U AKTUELNOM NEDELJNIKU, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA
NOVINARNICA.NET

U aktuelnom broju Nedeljnika koji je na kioscima čitajte o podvlačenju crte posle šest meseci protesta: Šta je (u) Srbiji danas opozicija

Dragan Đilas: Vučić je čovek koji maše praznoj ulici 

Bane Trifunović: Zašto sam se povukao sa protesta

Analiza Zorana Panovića: Ni Borisa nije pobedio “naprednjački Majić”, već Toma

Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime