“Saundtrek naših života”, ili čuveno pitanje “Ko mu je radio muziku?”: To je mnogo više od zabave… – Čitajte u Nedeljniku

0
Profimedia

U „kameno“ doba (početkom osamdesetih godina) bilo je i ovih epizoda. Slobodan, tada dvadesetogodišnji stanovnik Konjarnika, išao je dve nedelje svaki dan u bioskop da gleda film „Mi deca sa kolodvora Zoo“. I to ne zbog opčinjenosti filmom već zato što se u uvodnim minutima prikaza života džanki klinca sa železničke stanice kod berlinskog zoološkog vrta nalazio nastup Dejvida Bouvija.

Sećam se da smo tog druga sačekivali ispred bioskopa iz koga je izlazio posle Bouvujeve pesme. Bilo je to doba pre spotova, pre MTV-ja, a kompjuteri su stvarnost iz SF filmova.

Nekih godinu dana ranije, na jednom FEST-u, bila je premijera filma „Rude Boy“ o roudiju benda Kleš. Na premijeri se sve crnelo od kožnih pank jakni jer su publiku u sali činili gotovo svi pankeri grada. Oni sa kompletom ulaznica ili slučajni posetioci otišli su već na polovini uvodne špice. Nekoliko godina pre toga, desio se fenomen „Travolta“ i film „Groznica subotnje večeri“. To je objektivno možda i najbolji saundtrek.

Muzika iz filmova i serija nije samo zabava. Neko je uz saundtrek učio da igra, provodi se, gledao svoj omiljeni bend ili pevača… Od „Groznice subotnje večeri“ do danas, kada se za snimanje albuma koji prati scene specijalno angažuju muzičari (kao Grem Kokson za prvu i drugu sezonu „The End of the F**n World), saundtrekovi su ono o čemu se priča. Jedan već utihnuli muzički pravac eksplodirao je sa pojavom Kventina Tarantina, naročito sa njegovim filmom „Džeki Braun“. I svaki njegov novi film nosio je pitanje „Ko mu je radio muziku?“

Ceo tekst Branka Rosića čitajte u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 21. novembra

Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici