Saša Đurović: “Beograd više nije metropola. Ljudi ovde dolaze da se provedu na splavovima”

U izdanju "Zepter book international" nedavno je izašla nova knjiga Saše Đurovića "Šrederove stepenice" koja se bavi odrastanjem na beogradskim ulicama devedesetih godina

2

U romanu „Šrederove stepenice” kao da se obračunavate sa prošlošću, sa onim što su iznedrile devedesete. I sami, pretpostavljam, znate da se na dnevnom nivou relativizuje taj period, da li je zato utisak da ste ovaj roman pisali “uprkos”?

Nije to obračun sa prošlošću baš, tim pre što je moja prošlost te vrste, na beogradskim i ulicama drugih metropola, prilično za respekt, ma koliko to pretenciozno zvučalo. Živeći tako, prava veština je bila izvući živu glavu. No, moguće da postoji “tajna vještina” kako kaže onaj Džiboni. A bilo je delikatno, nije bilo lako to preživljavati. Pa je bilo nužno, tamo s kraja istih, odseliti se u neku drugu geografiju, a da to ne bude Centralno groblje. Te devedesete godine u Beogradu su bile rovovska borba. Ne samo borba za egzistenciju. Sećam se da sam jednom kad sam se vratio iz Nemačke platio hotel sa torbom punom para. Pa čika Brana kaže, crnogorskim akcentom: “Saša, koju si banku orobio?!”. Sećam se zelene novčanice od nekoliko milijardi dinara. Bila je zelene boje, sa Pupinovim likom… Bilo je to za vreme one inflacije o koju su se mnogi “fini” lepo okoristili. A ja sam sve zaradio na krv, suze i znoj. Ne umem drugačije.

Da li ste skloni da upoređujete devedesete sa aktuelnim trenutkom?

Ironija je da kad bih upoređivao devedesete sa aktuelnim trenutkom, tas na vagi bi prevagnuo u korist devedesetih. Tad je bilo makar nekog reda u haosu generalnom.

Kivni ste, takav je utisak, na palanački duh i mentalitet, istovremeno pišete i o tome da su se u palanke pretvorili i gradovi. Da li biste i za to mogli da okrivite devedesete, i šta smo mi, na našim mikroplanovima, uradili da nam gradovi i njihov duh danas ne budu takvi?

Nisam kivan na palanku, ali je fakat da je palanački duh hendikep za one koji su u posedu istog. Konstantinović je o tom pisao, nisam ga čitao osim na nivou citata i mislim da je prilično pogodio. Palanka je dušegupka. Ja se, u jednom delu, bavim provincijom u kojoj sam rastao koja je u međuvremenu “evoluirala” u palanku. I ne raduje me ta negativna evolucija, ali to su fakti.

Pa ako smo realni lako ćemo ustanoviti da Beograd koji je oduvek bio metropola, na žalost, to više nije. Da u njega dolaze Bugari, Slovenci i ini da se provedu. Na splavovima… Nije to metropola, na žalost nas koji ga volimo… A koji smo pobegli glavom bez obzira iz istog. Mada gde god da sam, ja sam u “mom Beogradu”. Na Dorćolu, u Sibinjanin Janka, na Kosančićevom vencu, ili na Voždovcu u Vojvode Stepe ili u nekoj od ulica “sa strane”… u Nestora Žučnog, na primer.

Kako vam danas kao nekome ko živi u Trstu izgledaju srpsko-crnogorski odnosi?

Srpsko-crnogorski odnosi su nikad bolji, na tom tzv. visokom nivou ali je zabrinjavajuće da su odnosi među tim bratskim narodom “pobrkani”. Kao da neko mora da provede nečiju nakanu remećenja tih odnosa. U crnogorskoj vladi nema jednog jedinog Srbina koji je ministar. A Bošnjaka ministara je 6. To je negde na nivou humoreske, ali je to realnost. Kao što je u ravni vica realnost da prof. Lompar i Bećković nisu dobrodošli u Crnu Goru. To je prosto zabrinjavajuće.

2 KOMENTARA

  1. Ja nisam neko ko je obisao svet bila sam u Vavilonu u Bagdadu pre rata u Gracu Minhenu Budimpesti Aradu u Skoplju pre dve godine na putu u Grcku Ljubljani Zagrabu Sarajevu Podgorici. Nisam imucna zavrsila sam fakultet radila sa srednjom skolom sef mi bio predratni krojac. Uvek sam zelela da vidim Prag najposeceniju destinaciju u Evropi i nekako sam uspela da platim aranzman od 60 evra tri nocenja i da odem . prvog dana smo se divili astroloskom satu mostu prekrasnim dvorcima i zdanjima a sutradan smo vec bili jako umorni pa smo kad vec imamo dnevnu kartu za gradski prevoz seli u tranvaj da se malo odmorimo . i gle cuda stigosmo do Slavije vidimo stadion izadjemo i razgledamo kad ono ko da smo u Zemunu nista narocito na drugom kraju zadnje stanice tranvaja obicno selo kao i svako prigradsko naselje u Beogradu. Nedugo posle toga zurim kroz moj Beograd i primetim grupe ljudi koji nesto slikaju! Opet neki protest prodje mi kroz glavu ,pogledam i vidim slikaju fasadu zagledam se i ja u tu fasadu i ostanem zatecena lepotom i posramljena sto godinama samo prolazim pored zgrade SKC a ne vidoh kako je to prekrasno zdanje.
    U Pragu su nas zvali na kobasice i rebarca i bili smo da li je Prag zbog toga manje metropola ako tvrdite da u Beogradu idu turisti na splavove?
    U mom gradu turisti imaju sta da vide jedu i dozive i neka im je prijatno. Problem je izgleda sto neki ljudi nikad zadovoljni i srecni zavide obicnim ljudima koji se raduju i vole svoj grad i zemlju.Mozete samo da mi zavidite ja se ponosim i volim svoj grad i zemlju i volecu je do smrti.

  2. “Konstantinović je o tom pisao, nisam ga čitao osim na nivou citata i mislim da je prilično pogodio.”

    Kako coveka ozbiljno shvatiti nakon ovakve gluposti koju je izjavio.

Comments are closed.