Važio je za najvećeg filmskog glumca u Jugoslaviji, ali i još nešto više od toga – opstao je kao najbolji igrač pred kamerama. Zauvek će ostati nerazjašnjeno kako je u svetu glume, u kom sujeta nije najmanji porok, bilo uopšte moguće tako nešto kao što je pojava Pavla Vuisića. Zaključak da je reč o njegovom spontanom i neformalnom odnosu prema karijeri, popularnosti i ambicijama bio je sasvim ispravan, ali nije predočavao konačnu istinu. U slučaju Pavla Vu(j)isića pravilno ispisivanje prezimena na špici bilo je čisto akademska stvar.

Nikome nije bilo jasno zašto ga je nerviralo J u prezimenu. Pisao je latinicom i to slovo je identično u oba pisma, ali njemu je prosto smetalo.

Kada god se potpisivao, nonšalantno ga je izostavljao. Otišao je u staru crkvu Svetog Save, gde je bio kršten, trebalo je da izvadi krštenicu. Kada su uzeli crkvene knjige, nagovorio je, dosta lako, činovnika, da i on zaboravi njegovo omraženo slovo. Bio je ponosan, došao je kući i lakonski izjavio:

– Sada nemam veze ni sa kim. Pop je pogrešio.

Bio je srećan zbog tog hira.

Ipak, svi su ga znali i voleli jednostavno kao Paju. Ta prisnost je postala veća od života, baš kao što je to i sam film.

Zalutao je pred kamere i ostao pred njima do kraja. Bio je jedan od onih koji su stvarali tradiciju – njegove sto sedamdeset dve uloge su zalog za budućnost.

Nije navlačio masku, bio je živa slika. I kao statista, bez reči teksta, u filmu je bivao zapažen. Njegovi četnici i partizani više su bili obeleženi ljudskošću običnog čoveka zahvaćenog vihorom rata, a manje oznakom vojske kojoj su pripadali. Lekar, profesor, šofer i sekretar mesne kancelarije, bokserski trener ili partizanski komandant – bilo je svejedno.

Naslovna strana poklon knjige

Prvi „kino-igrač“ – ni u jednoj ulozi nije ispao smešan, neostvaren ili neopravdan.

Film u Jugoslaviji krenuo je sa pola veka zakašnjenja u odnosu na svet, ali kao i većina svetskih glumaca, Pavle je bio neverovatan poznavalac tehnike filmske glume koja se u njegovom slučaju vrlo jednostavno izražava formulom: savršenstvo je u ujedinjenju energije i brzine, a ako se ovome doda Vuisićeva zavidna masa, onda je jasno zašto je to dovelo do takvih rezultata.

Kada ga pitaju šta je to gluma, znao je da kaže:

– To je ništa, ja samo igram samog sebe. Više glume ima na ulici i u autobusu nego u najboljem filmu. Sve to zajedno, verujte, veća je gluma od moje glume.

To su mu često spočitavali.

Odlomak iz hit knjige o Pavlu Vuisiću koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik

***

Nedeljnik u rođendanskom broju donosi čak dva poklona – Knjiga iz nove poklon edicije “Veliki glumci: četvorica veličanstvenih” i Njujork tajms na srpkom jeziku.

Napravi svoju kolekciju

Svi čitaoci Nedeljnika od 8. oktobra na poklon dobijaju hit knjigu o Paji Vuisiću, a potom u narednim brojevima ćete moći da čitate nepoznate priče iz života Dragana Nikolića, Bate Stojkovića, Zorana Radmilovića.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.