“Sačuvajte živote, operite ruke”, porodilište više ne mora da pozajmljuje inkubator i vežbanje osmeha jer maske neće skoro pasti: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Danas je Svetski dan higijene ruku. Nikada nije globalno ovaj dan obeležen u dramatičnijim okolnostima upravo povezanim sa higijenom ruku.

Globalna kampanja SZO u čak 182 zemlje sveta pod sloganom “Sačuvajte živote – operite svoje ruke”. E stvarno, ako još uvek to moramo sa tolikim naglaskom da ponavljamo. A još davno čika Jova Zmaj je spevao da:

Pre i posle jela treba ruke prati,
nemoj da te na to opominje mati.
Prljavim rukama, zagadi se jelo,
pa se tako bolest unese u telo.

Ove godine je to i dan medicinskih sestara i babica kojima je takođe poručeno kroz kampanju “Čista nega je u vašim rukama”.

Imao sam to u vidu kada sam danas išao u Bolnicu za ginekologiju i akušerstvo KBC „Dr Dragiša Mišović“ da uručim inkubator, donaciju Komerijalne banke, pa sam za babice i sestre kupio kreme za negovanje ruku, onih od kojih zavisi i zdravlje i dobrobit beba i mama.

Na samom početku pandemije, dobili smo apel da je ovoj bolnici neophodan inkubator, zbog toga što imaju deficit i u regularnim uslovima, ali posebno sada kada je ovo porodilište postalo jedino u Srbiji u kojem se porađaju trudnice pozitivne na kovid virus.

Do sada je ovakvih porođaja bilo 34 i zahvaljujući dobroj strategiji, pažnji i brizi babica, lekara i medicinskih sestara, ni u jednom slučaju beba nije zaražena od strane pozitivne mame.

Inkubatori u ovoj strategiji igraju važnu ulogu i dok nismo ovaj nabavili, pozajmljivali su iz druge bolnice.

Dočekali su me upravnica bolnice dr Slađana Mihajlović, dr Snežana Zdjelar, načelnica neonatologije, i dr Đorđe Lalošević, načelnik Službe za radiološku dijagnostiku KBC-a.

Načelnica neonatologije Bolnice za ginekologiju i akušerstvo dr Snežana Zdjelar, predsednik UO Fonda B92 Veran Matić, upravnica Bolnice za ginekologiju i akušerstvo ass. dr Slađana Mihajlović, načelnik Službe za radiološku dijagnostiku dr sc. med. Đorđe Lalošević

Inkubator je već u upotrebi, “ugošćuje bebu” u kovid zoni, gde nisam hteo da zalazim da trošim opremu.

Uvek me oduševi neka posebna posvećenost koju zateknem u porodilištima. Iskustvo svih koji su se direktno suočili sa pandemijom izuzetno je važno i sada i za budućnost.

Ovaj virus je za sada bio dobar prema bebama i trudnicima, kaže doktorka Slađana. Ali koliko vidim, ne veruje mu previše na “dobroti”. Bolnica je odlično organizovana. Ne samo kada je reč o bebama i mamama, već i o zaštiti osoblja, procedurama, prilagođavanju prostora novim izazovima.

Da ne zaboravim, potreban je još jedan transportni inkubator. Često ima komplikacija kod beba koje se moraju rešavati u Tiršovoj ili na Institutu za neonatologiju.

Prijatno me iznenadio “Mišović magazin” koji uređuje doktorka Slađana Mihajlović, dakle koleginica. Baš ima veliki izbor saradnika među lekarima ove bolnice. Dogovoramo saradnju, da prenosimo tekstove na javniservis.net

Inače, magazin je besplatan i veoma čitan, naročito po čekaonicama ove bolnice. Mnogo bolja opcija od sveprisutnih tabloida.

***

Za danas sam izdvojio poeziju iz knjige „Pesme za žive i mrtve“ Milene Marković, koja nam je poznatija preko sjajnih scenarija pozorišnih drama i filmova, ali i sa bogatom poezijom.

Na kraju ovog teksta ću preneti pesmu za koju sam ranije nameravao da bude jedina, ali zbog raspoloženja vezanog za porodilište odabrao sam i ovu „Uspavanku“ da podelim.

Uspavanka

hoću da budem malo dete

mala da budem hoću

i hoću da budem mala

kod svoje mile majke

ida mi ona stavi ruku na čelo

i tako je tamodrži

dok sve ne prođe

dok sve ne prođe

i hoću svi da budemo mali

i ja i moja braća

i da sedimo na terasi bez ograde

preko puta smokve

da budemomali

i da nam ježiv ujak

i jedan drugi ujak da je živ

mala da budem hoću

i da oni pođu da kupe kravu

pada kupe automobile

umesto krave sa divnim očima

i onda svi da se smejemo

mala da budem hoću

hoću da budem mala

i da mi se ništa još nije desilo

i da mi tata bude mlad

i da se smeje onim belim zubima

i da mužari cigareta

i da se kladi u dva jagnjeta

da će za jednu noć da završi posao

mala da budem hoću

i da vidim mamu kakoskače

kako skače sa grane u vir

i da vidim njenu crnu kosu

mala da budem hoću

i da mama ubije zmiju

da raspoluti zmiju

i da mi ne može zmija ništa

mala da budem hoću

i da mi niko ne može ništa

mala da budem hoću

a moja majka mlada

i moj jedan brat dečak

pa da me zasmejava

i moj drugi brat momak

i da šetamo preko mosta

sad se smejemo samo nismo mali

nego je došo račun da platimo.

mala da budem hoću

i neću da platim, neću.

 

Meni je ovo čitav film. Tako sam se nekako osećao danas.

***

Završio sa čitanjem knjige jednog od najpoznatijih svetskih uzbunjivača Edvarda Snoudena “Trajno zabeleženo”. Njegovo spektakularno dokumentovano otrkiće o sveobuhvatnom nadzoru svih u svetu od strane Vlade SAD preko Centralne obaveštajne agencije (CIA) i Nacionalne bezbednosne agencije (NCA). Sada sve to izgleda kao ništa novo, jer su to počeli mnogi da rade, tako da je to postala naša svakodnevica na koju smo se privikli, bez ikakve pobune, da nas posmatraju sa svih strana sa najrazličitijim obrazloženjima, alibijima.

Globalni preokret dogodio se posle terorističkih napada na Ameriku pre skoro 20 godina. Sopstveni poraz ovih agencija da obave svoj posao kako treba, predvide i spreče napade, pretvoren je u krunski argument da se radi najširi mogući nadzor svih komunikacija na celom svetu. Apsolutno nedopustivo. I sa ogromnim prostorom za zloupotrebu koja se događa a da toga nismo najčešće svesni.

Nekako mi se čini da neke zemlje na sličan način reaguju na pandemiju, sveobuhvatnim merama zatvaranja, sprečavanja kretanja, sa kontrolom van neophodnog obima, bez razmišljanja o ranjivim grupama i njihovim potrebama, bez organizacije koja bi zadovoljila i potrebu borbe protiv pandemije i neophodnim minimumom za održanje vitalnosti i zadovoljavanja minimuma životnih potreba. Ta pokazana nemoć, nedostatak kapaciteta, ne bi smeo da postane navika za pribegavanjem najjednostavnijeg a najbrutalnijeg načina suočavanja sa pandemijom, elementarnom nepogodom…

Apsolutno je neophodno urgentno formirati tim, službu, eksperte za osmišljavanje odgovora na sve moguće urgentne situacije, sa jasnim neophodnim koracima, kapacitetima, edukativnih programa, vertikalne i horizontalne linije upravljanja odgovorom na krize.

Očigledno je da nam se sve češće događaju neočekivane pošasti, poplave, zemljotresi, pandemije… Očigledno nam je potrebna ozbiljna organizacija za delovanje u urgetnim situacijama, i sva oprema u zdravstvenom sistemu, brzom i sigurnom transportu, ravnomerno raspoređenim institucijama širom Srbije za brzi ali i trajni odgovor.

Verujem da bi se pametnim odgovorima na ove teme mogli postići i uspesi na izborima ili u stvaranju javnog mnjenja neophodnog da se natera sistem da stvori sve preduslove za uspešan odgovor. I naravno, sve ovo je neophodno da bismo uspeli da nabavimo sve što nam treba na vreme, jer kada se kriza desi, onda je često to nemoguće uraditi. A i prikupiti neophodnu pomoć. Preventiva je majka svih bitaka.

***

Snoudenova knjiga mi nije bila nešto naročito. Nemam želju da je sačuvam pa ću je donirati. Doživeo sam da još sredinom osamdesetih budem prisluškivan i svestan da mi se to dešavalo celog života, gradio sam bezbednosnu kulturu u kojoj najveći deo mojih stavova nisam krio niti me je opterećivao odnos vlasti prema tim stavovima. U situacijama u kojima je bilo potrebno zaštiti saradnike, vodili smo računa i na razne načine štitili komunikaciju. Ali smo uvek bili svesni da je to sve dostupno na jedan ili drugi način.

I kada sam bio pod policijskom zaštitom, bilo mi je jasno da sam pod totalnim policijskim nadzorom. Onim koji je opravdan podacima da mi preti veća opasnost.

Valjda sam već sve što sam čitao preživeo u određenim formama.

***

Obično čitam više knjiga različitih žanrova u isto vreme. I kada sam prelazio preko dela u kojem Snouden piše o tome da je svoje bekstvo iz Amerike planirao u potpunoj tajnosti i od svoje životne saputnice, i realizovao tako što joj je ostavio poruku “pozvali me s posla. Volim te”, i onda je nestao na nekoliko meseci, a potom i dodatno bio nedostupan za Lindsi, pomislio sam na još jednu pesmu Milene Marković.

Govno jedno

pričam sa golubovima usranim

pričam sa pacovima velikim

što žive u bloku oko doma zdravlja

pričam sa papagajima

pričam sa vrapcima gadnim

pričam sa ribicama

tri su mi uginule

jedna je iskočila iz tegle

druga je htela biti nešto drugo

ja sam je bacila kroz prozor

pružila sam joj priliku

treća mi je upala u slivnik

pričam sa cvećem koje mi ne uspeva

pričam sa mutnookim

samo neću sa tobom da pričam

govno jedno.

 

Ipak, u pitanju je hepiend, Ed i Lindsi su zajedno u Moskvi.

***

Ono što sam danas želeo da podvučem kao neko saznanje kaže novinar Politiko magazina: “Prestanite da sagledavate stvari sa svetle strane, u godinama koje dolaze pandemija će nas sjebati. Vežbajte osmeh jer maske neće skoro pasti.”

Mislim da je ovo veoma važno saznanje, naročito zbog toga što već vidimo da maske padaju, da se opuštamo i tom opuštanju prepuštamo, kao da ništa nismo naučili u proteklih nekoliko meseci.

Ali sva sreća ima puno onih koji su se i ranije smejali i očima, a i onih koji su naučili ili će tek učiti.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime