Rusko selo u Norveškoj, sankcije i rat: “U ovom gradu se sve vrti u krug. Kada izađeš, uvek vidiš ista lica…”

0
EPA-EFE/Jan-Morten Bjoernbakk NORWAY OUT

Ruske zastave vijore se u Barencburgu na Špicbergenu u Norveškoj – jer, jednoj ruskoj kompaniji je dozvoljeno da ovde kopa ugalj. Posledice sankcija se osećaju, ali malo ko želi da priča o ratu u Ukrajini, prenosi Dojče vele.

Arhipelag Svalbard ili kako ga mnogi nazivaju Špicbergen, po najvećem ostrvu – nalazi se na pola puta od Norveške do Sevenog pola – nema drveća, ni jednog jedinog stabla. Svako ko se kreće van naselja mora da nosi oružje – zbog polarnih medveda.

Barencburg je sa oko 300 stanovnika – drugo po veličini neseljno mesto na arhiplegu, posle glavnog grada Longjarbijena koji ima oko dve ipo hiljade stanovnika i koji je udaljen 55 kilometara. Između ta dva mesta nema puta. U Barencbrugu se nalaze – ruska arktička misija, rudnik uglja i konzulat.

Barencburg – kratka istorija

Norveška kompanija Stavanger je 1910. prva počela sa kopanjem uglja. Zemljište je potom 1920. kupila holandska kompanija Nespiko, koja je osnovala naselje i nazvala ga u čast poznatog moreplovca Vilema Barenca. Zbog ekonomske krize u Evropi, kompanija je zatvorila rudnik, a 1932. je njen vlasnik postao sovjetski Arktikugolj Trust u prevodu – arktički ugalj.

Iako je arhipelag pod suverenitetom Norveške, jedinstveni sporazum iz 1920. reguliše njegov status i daje građanima svih država potpisnica (ima ih nekoliko destina, među njima i Kraljevina Jugoslavija)  jednaka prava na korišćenje prirodnih resursa, ali bez davanja prava eksteritorijalnosti. Uz Norvešku, trenutno je Rusija jedina država, koja održava svoje ekonomsko prisustvo na Svalbardu. Generalni konzulat Ruske Federacije nalazi se u Barencburgu.

Sankcije i problemi sa plaćenjem

Na Svalbardu se nigde ne plaća gotovinom, a otkako su sankcije EU stupile na snagu, Rusi više ne mogu da koriste svoje kreditne kartice. Plaćanje za mnoge funkcioniše samo sa internim Barencburškim karticama. Svi koji rade u Arktikugolju, ruskoj državnoj kompaniji koja upravlja lokalnim rudnikom uglja i svim drugim objektima – dobili su takve kartice.

Ali snabdevanje je sve gore. Do Barencburga se može samo vodenim putem. Norveška od 29. aprila zadržavala brod koji prevozi ruske kontejnere. Konačno je stigao 18. jula uveče.

Ovde niko ne govori o ratu

Ugalj se kopa već čitav vek i rudnik polako presušuje. Četvrtina godišnje proizvodnje od 120.000 tona potroši se u Barencburgu – za grejanje tokom cele godine u velikim montažnim zgradama. Trenutno tamo živi skoro 300 ljudi – iz Ukrajine, Rusije, Tadžikistana ili Sirije. Nikada ih nije bilo tako malo, kaže jedan radnik Arktikugolja.

Ukrajinci koji su protiv rata, nestali su – kaže Timofej Rogožin, bivši menadžer turizma u Barencburgu. Sada živi u Longjarbijenu, glavnom gradu Špicbergena.

„Pisao sam mnogo na društvenim mrežama o greškama u turizmu, greškama na Arktiku i nedostatku slobode izražavanja”, kaže Rogožin. Do 2020. niko za to nije mario. Nakon toga je bilo pritužbi, pa je 2021. podneo ostavku.

Visoke zarade i bezbedan dom

Rogožin kaže da su mnoge njegove kolege učinile isto. Ukrajinci koji i danas ovde žive često dolaze iz Donbasa ili iz oblasti Luganska. Ovde mogu više da zarade, da imaju siguran posao i, pre svega, bezbedan dom.

Mnogima su navodno ponuđeni ruski pasoši kako bi ovde mogli udobno da žive kao Ukrajinci ili Rusi. Našli su posao u rudniku uglja, u vrtiću, u školi ili u turističkom birou.

Ovde niko ne govori o ratu, koji se u Rusiji može opisati samo kao „vojna specijalna operacija”. Jer kažu – svi bi videli ko razgovara sa novinarima.

Pad turizma i osećaj nepravde

Dve radnice u turističkoj agenciji oštro se žale na strane novinare koji su istraživali u Barencburgu – kažu, lagali u svojim izveštajima. Ali ne mogu da nam odgovore pitanje – o čemu se konkretno radi.

Osim toga, ostali turistički operatari na Svalbardu ih bojkotuju, kažu one. To je pogrešno, jer ovde na kranjem severu moramo da se držimo zajedno. Nikoga ovde na Špicbergenu nije briga za Ukrajinu, radi se samo o tome da ih eliminišu kao konkurenciju, kaže jedna od njih dve vrlo jasno.

Činjenica je da je turizam ovde u problemu. Ranije je dolazilo mnogo Rusa. Onda je došla pandemija, a ruska vakcina Sputnjik dugo nije bila priznata u Norveškoj. Nakon ruskog napada na Ukrajinu, vazdušni prostor je zatvoren za ruske letelice.

Dakle, već duže vreme, ruski turisti jednostavno ne mogu da dođu u Barencburg. Turisti iz drugih zemalja i dalje stižu, ali malo ih je. U jedinom hotelu popunjeno je samo deset od 43 sobe. Neki dolaze na jednodnevni izlet brodom iz glavnog grada Špicbergena.

Lekar Sirijac

Stanovnici Barencburga su uglavnom prijateljski raspoloženi, ali povučeni. Ipak, ne baš svi.

Sirijski lekar Abdulkader al Said ponosno pokazuje bolnicu u kojoj radi. Ovde ima samo nekoliko vrsta povreda koje treba lečiti, ponekad neki pijanac.

On problem Barencburga ne vidi u sankcijama, već u tome što je mesto tako malo:

„U ovom gradu kao da se sve vrti u krug. Kada izađeš, uvek vidiš ista lica. To je kao utvrđenje, krug iz kojeg ne možeš da izađeš.”

Čini se da se mnogi mladi ljudi to vide drugačije. Oni ostaju godinu-dve, rade kao konobari ili vode turiste na obilaske – i pri tome dobro zarađuju. Pojedince možete sresti na recepciji hotela tokom dana, tokom turističkog obilaska, a uveče u Domu kulture. S divljenjem pričaju o prirodi, o mogućnostima koje ovde postoje.

Ali ni oni ne govore o ratu u dalekoj Ukrajini.

Direktor rudnika kojem smo poslali upit – ćuti, kao i ruski konzul. Obojica moraju da prihvate da strani novinari mogu da dođu i rade bez akreditacije, na kraju krajeva, oni su u Norveškoj.

Ali svako ko se kao novinar kreće po Barencburgu mora bude spreman da će biti stalno posmatran. Bilo u prodavnici, na farmi haskija ili u bolnici – svuda neko izjavljuje da je sve u redu u mikrokosmosu Barencburga – veoma posebnom mestu na rubu civilizacije gde Rusija mora da se prilagodi određenim pravilima.