Razgovori sa Fehmijem Aganijem i spasavanje otetih Srba na Kosovu, čuveni duel Šešelja i Đinđića, i neki sasvim (ne)obični ljudi koji su činili Demokratsku stranku: Sećanja Čedomira Antića na “žutu stranku” (3)

Čedomir Antić seća se poznanika, saradnika, aktivista Demokratske stranke koje je upoznao poslednjih godina prošlog veka dok je bio na dužnosti porptarola Demokratske stranke...

1
Foto: Profimedia

Tokom godinu dana koliko sam obavljao dužnost portparola DS-a upoznao sam mnogo ljudi. Većina njih bili su čestiti građani koji su zabrinuti za budućnost Srbije stali uz ime i vođstvo DS-a. Mnogi su u stranku upisali svoje ideale, neki su uspeli da deo uzvišenih ideja i ostvare.

MOMCI IZ SRBIJE

Sećam se Josipovića, mirnog čoveka iz Bajnine Bašte, koji je tamo sa SPO-om vodio opštinu. Pojedinci iz vođstva stranke su mu se podsmevali zato što zaustavlja otvaranje par uličnih prodavnica insistirajući na punom poštivanju zakonske procedure, a istovremeno je od centrale tražio novac za benzin kada je jednom dolazio na sednicu Glavnog odbora.

Sećam se Petkovića iz Malog Zvornika koji je u Glavnom odboru bio uvek u opoziciji. Sretao sam ga često na raznim skupovima u prilog demokratije tokom sledećih decenija. Jednom prilikom je na sednici neodlučnim i na vlast naviklim protivnicima, sa govornice pokazivao svoje od šetnji probušene cipele koje je za tu priliku doneo u kesi.

Priča o Milošu Formanu iz Aranđelovca

I danas sam prijatelj sa Milošem Rosićem Formanom iz Aranđelovca. U to vreme tridesetogodišnjak, Miloš je radio kao noćni čuvar u jednoj lokalnoj fabrici. Već tada prosed, nerazumljivog govora, sa uzrečicom „brate“ ili „baki“, uvek nemirne kose, hodao je gegajući se, a kao vid najboljeg oblačenja birao je crno odelo sa belim štraftama. U stranačkoj administraciji su mi, kad me je treći put posetio, rekli da je reč o mentalno bolesnoj osobi. Meni je ipak već tada bilo jasno da je reč o izvanrednom čoveku. Živeći kao dečak bez oca, sa majkom koja je radila najteže poslove, kod Miloša je sasvim rano odgovor na sve nedaće postala želja da učini nešto dobro i uzvišeno. Bio je tinejdžer kada je gledao film Amadeus. Toliko je o tome govorio, radio je za nadnicu kako bi kupio video-plejer i svim svojim poznanicima pokazao taj film. Oduševljenja mu nije manjkalo, o imenjaku Formanu koji je režirao film znao je malo, ali je prezime velikog Čeha postalo njegov nadimak. U svom kraju, visoko urbanizovanim Lamelama, važio je za demijurga koji stalno nešto pokušava da učini za opšte dobro, kao i za osobu koja živi za solidarnost. U DS-u je pokazao inicijativu. Leta 1998. je plastio seno za nadnicu kako bi opremio skromni lokal koji je vlasnik fabrike, na njegov obraz, ustupio stranci. Kada je predao dužnost kafedžije, Miloš je sa ponosom izjavio da ostavlja hiljadu litara pića razvrstanih pod čak 48 različitih etiketa. Posle bombardovanja, dok su trajale demonstracije Saveza za promene, Đinđića je dočekao pokazujući mu plakat na visokom zidu, zbog koga se penjao na merdevine visoke šest metara. Kasnije će kao jedan od upravnika komunalnog raditi mnogo na trotorarima, ivičnjacima, a izgradio je čak i manje fontane.  Kada me je posetio dvehiljaditih doneo mi je na poklon obrađeno parče mermera kojim je ukrasio jednu od fontana. Jednom su komunalci započeli štrajk, nije vredelo što je promišljeni Miloš uvek bio u sporazumu sa nekoliko najsnažnijih među njima. Tokom nekoliko dana Miloš i njegovi prijatelji su sa jednim kamionom sami odnosili smeće iz grada. Miloš je razumeo da državu i stranku treba da vode školovani ljudi, hvalio se da učlanjuje samo osobe sa fakultetskom diplomom. Od toga nije odustao ni kada su ga dvojica njih smenila, a jedan, u vreme Borisa Tadića, i izbacio iz stranke. Miloš je srcem i instinktom bio uz Đinđića. Voleo ga je kako se vole višnja bića.  Pored ikone Svete Petke uvek je bila Zoranova slika. Koloritan čovek, u vreme vlada DOS-a nije se libio da grdeći DSS dâ gnevu oduška i kaže: „Onaj Šami, Jevrej!“. Istovremeno, priznavao je prava svih manjina i borio se za njih. U vreme najveće pravovernosti i tuge nakon Đinđićeve smrti pitao se šta će nam spomenik Karađorđu sa kuburama, treba da podignemo spomen nekome ko nosi knjigu! Širokogrud, sâm ali nikada usamljen, Miloš je uoči Đinđićeve smrti dobio od njega ponudu da pređe na neki posao u Beograd. Nije mu se selilo, ali dužnost… Dovoljna za sreću. Kada je Đinđić poginuo smatrao sam za potrebno da ga pozovem i izjavim mu saučešće, čuo sam samo nerazgovetan šum na drugoj strani veze. Iako pomalo razočaran u naslednike – Tadić ga je izbacio iz stranke, a Jovanović je dozvolio falsifikovanje skupštine opštinskog ogranka LDP-a – Miloš je ostao na braniku svojih ideja a sa mesta u komunalnom ga nisu pomerali čak ni „povampireni radikali“. 

Gari iz Kruševca posekao petokraku

U DS-u sam upoznao i neumornog Garija. Mršavi čovek dugačke brade iz Kruševca nije bio mnogo mlađi od Đinđića. Razuman i miran, snažnih uverenja i velike radne energije. Nenamentljivo je organizovao stranku po Srbiji, vremenom davali su mu sve „gore“ i komplikovanije krajeve. A 1997. godine ispostavilo se da je Gari i planinar, pa se popeo na toranj iznad Starog dvora i posekao metalnu petokraku koju je uz sev stotina bliceva predao novoizabranom gradonačelniku Đinđiću. Nije se retko dešavalo da me sretne u autobusu i izvadi iz torbe neki dokument, deklaraciju ili strategiju, da mi je preporuči ili me konsultuje oko njenog sadržaja.

Srđa Popović i duh očeva-osnivača

Govoriti o stranci iz tog razdoblja, a ne spomenuti Srđu Popovića Mlađeg ne bi imalo mnogo smisla. Srđa je bio klasičan partijski posvećenik. Među mlađima su Žika Anđelković, Vesić i on bili simbol stranke gotovo i više nego Đinđić. Većinom, bar kad je reč o glasovima koji su dolazili do mene, po zlu. Popović je nešto duže studirao, ako se ne varam biologiju. Proteste iz  1996. i 1997. organizovao je izvan univerziteta. Moje imenovanje na mesto portparola doživeo je kao uvredu, koju mu nije naneo Đinđić, već upravo ja. Nismo se formalno poznavali i kada je konačno došao u informativnu službu razgovarali smo o nekim svakodnevnim temama, a na licu mu je neprekidno bio izraz gađenja, glas je bio ljut a oči čudnovato nasmejane. Taj mršavi, špicast čovek, napeto ljut, doživljavao je stranku kao neku poslednju modu koja ima značaj kiseonika – mog poznanika koji je 1990. tamo obavljao administrativne poslove, koga je tada prvi put video, pitao je: „Kako si se ovde uvalio? Nije ti loše, a?“. Nezadovoljan napredovanjem u stranci upravo je 1998. uzeo učešća u organizovanju „Otpora“. Na univerzietu ova organizacija nije imala uspeha, ali se Srđa trudio da me sa svakog skupa, pred što vrećim brojem ljudi, pozove i posavetuje me šta i kako da o tome prenesem medijima. Samo me jednom prilikom zaista zvao radi medijskog nastupa, i to da mi prosledi novinara Vremena,  koji se zanimao za temu legalizacije “lakih” droga. Kao kroz šalu rekao je da bi sa novinarem mogao da „zapali džoint“, a ne da raspravlja o zakonskoj regulativi. Osećao sam se prilično glupo kada je koji mesec kasnije Popovićev auto pretresen od strane policije. Tada je pronađena izvesna količina nekog narkotika. Popović je pre zvaničnog izveštaja objavio da očekuje da će mu nešto podmetnuti. Stranka ga je podržala, a Boris Tadić ga je uporedio sa advokatom Srđom Popovićem. Zanimljivo je da ni policija, ni režimski mediji kasnije nisu insistirali na ovom otkriću. Inače, Demokratsku omladinu tog vremena vodio je Dušan Dinčić, veoma ozbiljan i pristojan student poslednje godine Pravnog fakulteta. Radio je što je bolje mogao, ali duh očeva-osnivača bilo je teško  isterati iz organizacije. Omladinici su stalno raspravljali o tome koga su na putu ka “moći i uspehu” „skenjali“, a Dinčiću su na neki od skupova doneli grobljanski venac sa njegovim imenom i prezimenom ispisanim na traci.  

Jagodina, najveselije mesto srpske demokratije

Sećam se i Svetozara Fišića iz Prizrena. Dobričine svetloplavih očiju. Održavao je povereništvo u gradu u kome je već tada živelo sasvim malo Srba. U vreme kada su naše sunarodnike ubijali po gradovima i otimali na putevima, on je prolazio kroz pobunjenu zemlju kako bi se sastao sa stranačkim vođstvom u Peći, Istoku ili Prištini. 

Vođi stranke po gradovima bili su različiti: otmeni advokat Milija u Svilajncu izbacio je krajem 1998. sa tribine Srbina sa Kosova koji je rekao da Albance treba pobiti sve odreda, pa i decu. Žalio se na slabi odbor u Paraćinu, koji je pokušavao da zaradi od stranačkog kluba, a tražio je novac sa svih strana. On im je dao hiljadu maraka, a preduzimljivi Feman iz Jagodine kupio im je grejalicu. Iz nekih razloga Paraćinci su na okružnom nivou glasali za Femanovog čoveka.

Jagodina je oduvek najveselije mesto srpske demokratije. U to vreme na vlasti u ovom moravskom biseru bila je opoziciona koalicija. Na čelu SPO-a, predsednik opštine lekar, na čelu DS-a – predsednik opštinske vlade, Miodrag Nikolić Feman. Ovaj Palmin dvojnik bio je ugledni poslovni čovek, vlasnik fabrike koja je preoizvodila nekakve delove za elektro opremu. Ujedno, držao je i televiziju, koja je nosila njegov nadimak. Femanu nije bio dovoljan Palma, na koga je sumnjao da je kao “tv konkurencija” stajao iza miniranja njegovih predajnika, ni lekar iz SPO-a sa kojim se prepirao podmećući mu da ode da otvori javne toalete koje je opština izgradila. Uz Slobodana Gavrilovića i Zaharija Trnavčevića, on je vodio i najoštriju opoziciju u Glavnom odboru stranke. Mada, više je radio nego što je govorio. Gordi beogradski intelektuaci iz stranačkog vrha ismevali su ga zato što je navodono rekao: „Mi smo u Jagodini na vlašću“. U Jagodini, bio je u sukobu i sa vođom druge struje DS-a, izvesnim Vulićem, dvometrašem povećeg trbuha, koji je bio na čelu gradskog komunalnog preduzeća. Vulić je pokušavao da uzdrma Femanovu vlast. Kada je u Jagodinu došao potpredsednik stranke Vuksanović, Vulić ga je prvo odveo da vidi kakav je odnos grada prema stranci. Komunalno preduzeće je bandere ofarbalo u plavu, a kontejnere u žutu boju. U kancelariji javnog preduzeća, usred živog razgovora, Vulić je čuo nekakve zvuke. Istrčao je u hodinik i doveo čistačicu Radmilu, koja je pred Vuksanovićem izdeklamovala da su „u Vulićevu stranku“, sva njena punoletna deca, njen čovek i ona lično. Svako malo, Vulić je dolazio u stranku i donosio svežanj pristupnica, obišao bi sve kancelarije i mahao njima kao najvrednijim državnim obveznicima. Uoči skupštine opštinskog odbora, Jagodina je bila najveći odbor DS-a u Srbiji sa više od 1.400 članova. Đinđiću su, kada je posetio opštinu dali mali kalendar na kome je pisalo: „Acu Koka-kolu za predsednika DS“, gost je u šali pitao da li je ugrožen, odgovorili su mu kako je reč o lokalnoj stvari. Uoči skupštine, koja je za toliko članstvo orgaizovana na otvorenom, ispostavilo se da je potrebno da tehnički tim iz Beograda montira binu i obavi određene poslove oko organizacije, budući da je celokupnno članstvo bilo zauzeto “lobiranjem” po selima. Na skupštini je prevagu odneo Femanov kandidat. U prvom trenutku neprijatelji su jedan drugom čestitali, a katarzičnu scenu podsticali su povici sa obe strane protiv centrale u Beogradu, koja ih je, je li, „posvađala“. Kasnije su Vulić i njegove pristalice osetile oštricu pobednikovog gneva. Najureni su iz stranke. Na lokalnoj televiziji je objavljeno da je Vulić nešto izjavio protiv Đinđića. Još uvek se nadajući u podršku centrale, ljutiti džin otrčao je u kancelarije televizije gde je tokom rasprave, živo gestikulirajući, zakačio neki prozor koji je razbio posekavši se. Lukavi domaćini pozvali su hitnu pomoć, ali su udesili da dođe ekipa sa psihijatrije.

Đinđić je govorio da se nikada ne žesti niti grize zbog stranačkih intriga i abrova. “Pozovu me usred noći i kažu kako se neko sastao sa nekim i da su odlučili da… Zahvalim se, spustim slušalicu i legnem, ali na drugi bok…”. Kosa koja mu je tokom nekoliko godina potpuno posedela ga je, međutim, donekle demantovala. Jednom prilikom su se u stranačkoj centrali okupili stranački vođi iz središnje Srbije. Feman je vezao raznobojnu, živopisnu kravatu na kojoj su bile i nekakve note… Silazeći niz stepenice, Đinđić im se javio i onda osmehnuto pitao: “Femane… Pa ti imaš nemačku himnu na kravati!”

Iznenađeni kapitalista, smirenog lika sličnog mačku Gargfildu, reagovao je neočekivano, kao da se opekao: zgrabio je kravatu za širi kraj i počeo da je zagleda. Prekinuo ga je predsednikov zvonki smeh. 

Taoci (prošlosti,vlasti, režima, kosovski…)

Čedomir Jovanović je bio u pravu. Slobodan Vuksanović nije bio budućnost DS-a. Ipak, u ovoj oceni pokazala se Jovanovićeva vidovitist, a ne racionalna procena. Na mene je Vuksa ostavio utisak blede i mlitave ličnosti, bez čvrstog stava i izgrađene političke ideologije. Ipak, u stranci on je bio izuzetno poštovan, sa svega 32 godine postao je doktor nauka. Iako vredan u delovanju po Srbiji, u stranku je poput Đinđića dolazio oko podneva i po pravilu do tada nije ni čitao novine ili slušao vesti. Đinđić je, možda zato što je bio najmlađi, voleo da ga šalje na zadatke koje je sam po svaku cenu želeo da izbegne. Tako je jedne subote Vuksanović bio na čelu delegacije koja se sastala sa izaslanstvom Demokratske partije Rumunije. Iako je DP Rumunije u to vreme bila u vlasti, davala nekoliko ministara u zemlji koja broji više od 20 miliona stanovnika, dok je njen predsednik bio prvi demokratski premijer posle revolucije iz 1989. godine, Đinđić je na vest da Petre Roman ne dolazi prebacio obavezu Vuksi. Za svaki slučaj, pridodat mu je Ilija Đukić, član stranke, šef diplomatije Panićeve vlade i ambasador SFRJ u Pekingu. Ovaj susret umnogome objašnjava neuspeh reformi u Srbiji. Gosti su uvedeni u malu salu kuće u Krunskoj 69, ispod slike tajanstvenog sredovečnog čoveka sa brkovima u odelu iz međuratnog razdoblja. Da razbije led, Đukić je odlučio da ispriča jednu od priča iz svoje bogate diplomatske karijere. Po nesreći, odabrao je baš jedan od susreta Broza i Čaušeskua na brodu “Galeb” kome je prisustvovao. Posle nekoliko rečenica, nema zatečenost gostiju pretvorila se u gnev. Čuli su se dobro poznati uvredljivi izrazi koji su iz latiniteta otišli u svetsku jezičku baštinu. Ustali su da idu, jer nisu hteli da sede sa saradnikom diktatora-zločinca. Stvar je jedva nekako izglađena.

O otetim građanima…

Nisam bio dobar portparol. Nisam imao ni dovoljno interesovanja ni dovoljno iskustva za taj posao. Nastojao sam da radim što sam bolje mogao, ali nisam zapostavio studije. Tek kasnije, u relativnoj demokratiji, stariji i zreliji, mogao sam da stvorim poznanstva i kontakte i postanem autor tekstova koji su objavljivani u mnogobrojnim  novinama i političkim časopisima. U to vreme, bio sam prilično izolovan, možda i zato što je društvo u kome je internet bio novost, bilo još u većoj meri zatvoreno za nove ljude.

Kao važan uspeh smatram aktivnost DS-a u vezi sa otetim građanima. Jednog jutra zvao me Milivoj Ribač, član Izvršnog odbora DS-a iz, koliko se sećam, Kline. Bio je očajan. Dan ranije, propadnici OVK oteli su mu zeta, sestrića i još jednog rođaka. Prezivali su se Mikić. Znao je da ih je oteo komandant Sulejman Seljimi Sultan, znao je selo u kome se nalaze i kuću u kojoj su zatočeni. Policija nije reagovala, širom Kosova nalaženi leševi otetih Srba i Albanaca. Baš tih dana OVK je otela i pogubila grupu poslovnih ljudi, Albanaca. Miloševićeva vlast se time nije bavila na način na koji su to radile policije demokratskih država. Umesto da pod opsadom drže kulu Adema Jašarija i da njegovu porodicu predstave kao taoce, da obaveste javnost i svet o Jašarijevim brutalnim ubistvima policajaca, oni su odgovorili prekomernom silom i pretvorili Jašarijevu porodicu u civilne žrtve a njega u nacionalnog mučenika. Ribaču se niko od stranačkih vođa nije javljao. Zvao sam Đinđića, on mi je naložio da kod Borisa Tadića proverim ko je Ribač (da nije „fijuk“) i da tek potom obavestim medije o slučaju. Kada je Tadić potvrdio da je reč o ozbiljnom čoveku, započeli smo našu kampanju za oslobođenje otetih. Đinđić je jedini primetio i podržao ove moje napore. Uzalud sam objašnjavao stranačkim funkcionerima da pored ljudskog i patriotskog odnosa prema ovom pitanju, na taj način pokazujemo javnosti da Milošević nije dobar državnik, ni iskreni borac za narod. Stranku pritom predstavljamo kao nešto više od prozapadnog političkog preduzeća koje samo želi da svrgne Miloševića. Vuksanović je govorio na nekom skupu tog dana i ništa o tome nije rekao, iako sam ga zamolio da to učini. Đinđić je pristao da potpiše jednu izjavu. Ja sam za to vreme svaki dan plasirao nekakve nove vesti. Tih dana sam bio na prijemima u dve ambasade. Posebno je uspešan bio moj pokušaj da stvari pokrenem u ambasadi SAD. Imao sam podršku mladog diplomate Nikolasa Hila koji je u to vreme bio zadužen za kontakte sa albanskim političarima na Kosovu. Pošto sam mu objasnio o čemu je reč odveo me je kod Fehmija Aganija, Rugovinog zamenika. Ja sam govorio o otetim Ribačevim rođacima, Agani uz lukavi osmeh govorio o uhapšenim Albancima. Ja sam onda rekao kako oni znaju gde su uhapšeni Albanci i da to zna i ambasada SAD, dok mi privatno znamo gde su oteti ali oni nisu nigde registrovani i niti jedno pravo im nije zaštićeno ni zagarantovano. Naposletku, pozvao sam ga da zajedno pozovemo na njihovo oslobođenje. Prihvatio je načelno i time mi možda i nevoljno dao mogućnost da delujem u javnosti. Hil me je predstavio i Abduli Karadžuu koji je navodno bio Demaćijev saradnik. Demaći je, kao stari disident, u to vreme tvrdio da je „politički predstavnik“ OVK.  Karadžu me je slušao napeto a na posletku je dao oduška gnevu: „Odakle to znate?! Vi radite za UDB-u!“, škrgutao je zubima. Hil ga je upozorio da bude ozbiljan i da govori odgovorno. Sutradan su Mikići, Ribačevi rođaci, oslobođeni. Meni se međutim javilo još četvoro građana da me zamole da se javno založim za njihove otete ukućane ili rođake. Nastavio sam da vodim kampanju i čak sam na osnovu analize medijskih navoda tvrdio da je oteto više od 500 ljudi. U stranci su ove aktivnost smatrali za glupost. Jedan funkcioner mi je rekao da prave taoce na kraju ubiju, tako da ovi oslobođeni nisu mogli biti pravi. Ljilja Lučić je svaku aktivnost u vezi sa Kosovom smatrala za besmislenu pošto „Milošević je to stvorio, pa on treba i da izgubi“. Uporno sam sve do decembra 1998. insistirao na ovome. Đinđića, međutim, to više nije zanimalo.  Kada se vratio sa odmora rekao mi je: „Teško da tokom leta, kada su Frenki i Legija preuzeli čitavu teritoriju Kosova, nisu pobijeni svi preostali zatočeni Srbi.“ Uzalud sam mu dokazivao da je u pitanju princip i da, ukoliko ni princip nije važan, ovo neprijatno pitanje za Miloševićev režim, svakako ima veliku važnost za Demokratsku stranku. Zanimljivo, tada nisam znao ko je Milorad Ulemek Legija, mislio sam da je „Legija“ naziv neke egzotične paravojne jedinice, koju je možda predvodio Franko Simatović Frenki.

“Daničin bager”

Đinđić je dozvolio da još jednom ambasadorima Kvinte odnesemo spisak otetih. Nije želeo da lično ide, pa su Miodraga Perišića i mene Amerikanci i Britanci primili na nivou drugih ličnosti ambasade, dok nas je u francuskoj amabasadi primio ambasador Stanislas Filiol. Perišić je važio za Đinđićevog zamenika, velikog intelektualca u stranci. Mrzeo je Čedomira Jovanovića, pa je taj odnos preneo i na mene. Kad god bi razgovarali, a neko se priključio ili ušao u kancelariju, on bi povisio ton i počeo da mi izdaje nekakva, bilo kakva, naređenja. Jednom je pijan, pred velikom grupom ljudi vikao: „On je ‘Čedo udaj se’, a ti si ‘Čedo oženi se’.“ Pijan je bio sirov i osoran, psovao je i vređao.  Trezan, trudio se da me stavi na mesto za koje je mislio da mi pripada. Kod ambasadora je na početku od mene glasno zatražio da beležim detalje razgovora. Kod Amerikanaca je molio vizu za ćerku predsednice opštine Vračar, svim ambasadorima uvalio bi pozivnice za otvaranje francuskog restorana Lion koji je tih dana trebalo da bude otvoren na mestu nekadašnje kafane istog imena (na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Zečevićeve ulice). Na povratku, nakon što se sit ismejao stepenu mog nepoznavanja slikarstva 20. veka, pitao me je koliko imam godina. Njegove ćerke su u to vreme možda tek stasale za školu. Saznavši, malo se uozbiljio i rekao: “Da sam bio pametan danas bi moj sin bio portparol…”.

Sa tim restoranom ispala je prava komedija. Pošto sam redovno išao na opštinski odbor stranke na Zvezdari, opštini gde živim, primetio sam da je predsedniku odbora, izvesnom Čoliću i njegovom pašenogu predsedniku gradskog odbora DS Draganu Kopčaliću, izuzetno stalo da renoviraju staru kafanu “Lion”. Uzeli su je za stranačke prostorije tvrdeći da će tu osnovati veliki internet  kafe (to je tada bila poslednja moda) i tako privlačiti mlade. Vremenom, nove stranačke prostorije su umesto internet kafe postale ekskluzivni restoran u koji je navodno uloženo bezmalo 200.000 maraka. Pošto sam živeo blizu, čuo sam gunđanje komšija. Narod je živeo sve teže, Milošević je bio sve nepopularniji a oni su gradili otmeni restoran na prostoru od 400 m2, koji su rentirali po ceni kirije koju je neki student plaćao za jednosobni stan.  Jednom me je ispred ulaza u “Lion” u prolazu zaustavio Čolić i pozvao me da uđem unutra. Hvalio se luksuzom. Na moje pitanje u vezi sa namenom slegao je ramenima. Unutra sam zatekao Gugla, kolegu iz studentskog protesta koji je kao mladi arhitekta unutrašnjeg dizajna, uređivao restoran. Zadivljeno su mi pokazivali prizemni i podrumski prostor, a Gugl je sa sadističkim zadovoljstvom, uz značajni osmeh, hvalio svoja identitetska rešenja: toalete za žutim i plavim pločicama, žute keramičke ve-ce školjke sa poklopcima plave boje. Bizarnost situacije nije promakla Čoliću koji je bio ozbiljan čovek, otac troje dece, stjuart po zanimanju. Na izlazu me je pitao da li mi se čini da im se Gugl podmeva.

Konačno smo pozvani na svečano otvaranje. Nisam mogao da odolim, pa smo Jovanović i ja zajedno otišli da vidimo čudo.  Kopčalić je hvalio lokal, posebno romantični separe sa providnim plafonom, kao i kuvara koji je bio šef jedne kuhinje u Francuskoj i po nesreći otvorio restoran u Vukovaru upravo u danima kada je počinjao rat. Pozvao nas je da dođemo sa društvom. Spominjao je kako kuhinja može da radi samo za nas: “Recimo, ako hoćete sarme, oni će kuvati samo sarme.” Razmišljao sam o tome kako Kopčalić, uticajni preduzimač živi i kako misli da mi živimo, kada očekuje da imamo toliki novac.  Kuvaru se nije dalo. Čim je počeo da radi na restoran je iz busije udarila Danica Drašković. Pošto je bila reč o privatnoj zloupotrebi opštinskog prostora iznajmljenog za stranku „slala je nekoliko puta bager“. Đinđića sam dva puta video očajnog i pesimističnog. Prvi put kada sam mu uz osmeh doneo novine u kojima je Milan Panić tvrdio da je registrovao Savez za promene i da smo stupajući u savez svi ustvari ušli kod njega u stranku (ispratio me je sedeći za radnim stolom i zureći bezizražajnog lica u naslovnu stranu, a dok sam zatvarao vrata video sam ga kako, možda upravo da bi me nasmejao, polako udara čelom po novinama) i drugi put, dok smo čekali Daničin bager. Vesić je predlagao da pošaljemo kamere da snime nasilje režima i SPO-a, ja sam rekao da me se to ne tiče, a Đinđić mu je rekao da ćuti.

Opozicija opozicije, a nije vlast

Odranije sam poznavao člana opštinskog odbora Zvezdara Dragana Šutanovca. Septembra 1997. policija ga je privela onda kada su nas tukli na Terazijama. Bilo mi je poznato da ima velike ambicije i da mu je Boris Tadić kum. On se dičio vlasništvom nad kafeom u ulici Osmana Đikića u koji je neprekidno pozivao poznanike i prijatelje. Jednom prilikom, dok sam ulazio u salu mesne zajednice “Lipov lad”, gde smo držali neki sastanak, neko me je zgrabio za okovratnik jakne. Bio je to Šule, koji je želeo da se uveri da je ispravno prepoznao marku ovog odevnog predmeta. Rekao mi je tačnu cenu jakne i zaključio izlaganje jednim: “Opa…”.

Opozicija Đinđiću u stranačkom Glavnom odboru bila je prilično neefikasna i nejasna. Predvodio ju je Slobodan Gavrilović, poslanik iz Užica, bivši radnik koji je uz rad završio, mislim, sociologiju (marksizam). Naizgled neotesan, ovaj čovek je bio stranački intelektualac, čitao je mnogo i pisao, a iz njegovog pera je izašla važna studija o komunističkom otpadniku Živojinu Pavloviću. Sa Gavrilovićevim sinom Mišom sam bio zajedno u studentskom protestu. Gavrilović je kritikovao Đinđića uopšteno, oko njega je bila jedan čitava grupa u kojoj su između ostalih bili i ekonomista Boško Mijatović i novinar Zaharije Tranvčević.  Razumeo sam da su bili ljuti na mene zato što su smatrali da je moje mesto trebalo da zauzme mlađi Gavrilović, koji uzgred formalno i nije bio član stranke. O tome su Mijatović i Trnavčević i otvoreno ponešto rekli na sednicama glavnog odbora. Trnavčević me je jednom na hodniku pitao: „Ko si ti uopšte i šta si…? Čiji si?“ Kada smo pronašli koga poznaje od pokojnih članova moje prodice odmah me je zagrlio. Dok je Gavrilović delovao iza kulisa, grdeći i kritikujući Đinđića, u razgovoru mu se žalio. Za to vreme, Trnavčević je vodio otvorenu opoziciju. Podsećao me je na radikalske bukače sa kraja 19. veka, Ranka Tajsića i Dimitrija Katića. Prkosan, neumoran, temeljan, inatlija, kontraš i rođeni bundžija, delovao je kao da ima dvadeset umesto sedamdeset godina. Stalno je predlagao, raspravljao, pretresao, pitao… Đinđić je pokušavao da se nagodi, jednom je čak sa njim ušao i u nekakav projekat političkog organizovanja seljaka, dao je novac, ali je na sledećoj sednici Zare bio još ljući i odlučniji.

Kao ilustracija neka posluži jedna sasvim obična sednica Glavnog odbora. Đinđić je bio odsutan, predsedavao je Perišić. Trnavčević je među prvima ušao u salu, prišao je predsedničkom stolu, predao prijavu za diskusiju i naglasio da bi želeo da govori među prvih petoro, pošto mora da ide na svadbu unuka nekog svog prijatelja. Perišić je sakupio prijave ne gledajući ga, a onda počeo da ih meša kao da su karte u špilu. Posle desetak govornika, čika Zare se unervozio, dobacivao je sa mesta i pitao kada će njega prozvati, dodao je i da ne želi da zakasni na svadbeni ručak. Perišić je na to pokušao da ga ućutka: “Gospodine Trnavčeviću… Vaše vreme, jagnjećih brigada i protekcija je prošlost. Čekajte svoj red.” Div se podigao tako brzo kao da su mu u nogama ogromne opruge. Sa mesta je sedom Perišiću oposvao majku i to balavu, a onda je pitao okupljenu demokratsku asembleju da li će neko smeti da ga zaustavi da govori sledeći. Perišić je ovu reakciju otrpeo hrabro, ćutke, nedugo potom je ustao i izašao iz sale. Zoran Živković nije stigao da prozove sledećeg govornika, a čika Zare je bio za mikrofonom. Prvo je analizirao Perišićev doprinos književnosti i politici (“… Nisam čitao, ali kažu mi da nema šta da se čita…”), onda je započela razorna kritika svega. Šeret Živković pitao ga je: „G. Trnavčeviću, a koliko ste plakata Vi zalepili?“. „Sve koje si odštampao!“, u hipu je odgovorio stari svat dok je na vratima sale opštine Stari Grad oblačio mantil.

Kada sam Đinđiću rekao da je srpska skupština vek ranije bila sastavljena sve od samih Zaharija koji su u proseku imali 28 godina, on je uzdrhato, pa se odmah i nasmejao. Naše vreme je ipak najbolje – znao je bez nepotrebnog udubljivanja u istoriju.

Momci iz Surčina

Mnogo pametnih ljudi, malo onih koji vrede za političku saradnju. Tužna priča Đinđićevog života. Jednom prilikom rekao je kako mu je teško da radi sa ljudima kao što su Velja Ilić ili Vuk Drašković, zatočenicima prošlosti – on bi, rekao je, radije sarađivao sa Dankom Đunićem. Đunić, ekonomista i privrednik bio je u to vreme potpredsednik režimske savezne vlade. Pitao sam ga: „Vi bi ste želeli da sarađujete sa njim, ali da li on želi da radi sa Vama?“. Ljude možeš ceniti po njihovim prijateljima. Đinđić se nije družio sa filozofima, njegovi prijatelji nisu bili stranački vođi koji su ga podržavali. Njegovi prijatelji bili su poslovni ljudi i oni među njima, koje je novinar Igor Spasov sa onolikom dozom semantičke diplomatičnosti, definisao kao „kontroverzne biznismene“. Miodrag Kostić Kole, hvalio se da je stranci dao dva miliona maraka. Đinđić ga je molio da mu pozajmi privatni avion da negde otputuje, ovaj je pristao na to, a kada mu je Đinđić u razgovoru rekao da bi želeo da postane premijer i da vodi konkretnu politiku, tajkun se zasmejao i, navodno, odgovorio: „Zorane, da si za to, ti bi sada meni pozajmljivao avion, a ne ja tebi. Drži se filozofije i budi predsednik republike.“

Jovanović se družio sa Đinđićem i jednom  prilikom pozvali su me da zajedno provedemo nedelju popodne. Pošli smo u audiju 6, koji je radnim danima vozio šofer. Pitao sam Đinđića kako je tako siguran u svoju vožnju kada dugo nije vozio. Nasmejao se: „Pa ja sam bio taksista u Nemačkoj. Nedeljom kada je bolja tarifa.“ Ta njegova preduzimljivost,  vrednoća, odlučnost, brzina koja je ponekad prerastala u brzopletost, zaista su plenili i meni se taj deo njegove ličnosti izuzetno dopadao. Posebno kada bih ga uporedio sa njegovim vršnjacima, među kojima su bili i moji roditelji. On je od svih njih najviše izašao iz senke generacije roditelja, neumrlih i za penziju (osim finansijskog dela) do smrti nespremnih pripadnika Brozove vojske. Putovali smo toga dana Đinđić, Ružica Đinđić, njihova deca, Jovanović i ja prvo u Surčin i potom u Banovce. Kod Dragoljuba Markovića, Đinđićevog porodičnog prijatelja. Marković je bio dobar domaćin i prijatan sagovornik. Za razliku od Kostića, koji bi svog starijeg zaposlenika sa prizemlja poslao da mu donese kapu koju je zaboravio na trećem spratu, Markovića sam jednom prilikom video kako zajedno sa šoferom unosi neke kutije u stranku.

Tek što smo ušli u dvorište Markovićeve kuće, Đinđić se malo promenio. Pričao je o Miloševiću, glas mu je postao oštriji i bahatiji, objašnjavao je kako su Marku Miloševiću u obračunu razneli jedan testis. Kasnije, dok smo sa Markovićem igrali bilijar govorio je o Šešeljevoj inicijativi da DS i SRS zajedno izglasaju nepoverenje v.d. predsedniku gradske skupštine Milanu Božiću. Šešelj je doveo sve svoje gradske odbornike, a Đinđića je napustilo nekoliko, dovoljno da akcija propadne. U jednom času rekao je kako su mu iz obezbeđenja predložili da neposlušne odbornike zatvori u pilićarnik. Izraz lica, koji je tada  napravio, me je zbunio i čak malo uplašio. 

“Ja se kumova ne odričem”

Šešelj je imao nekakav respekt prema Đinđiću. U javnosti je o njemu govorio najgore, ali kada je 1998. u organizaciji Radija B92 upriličen duel, vojvoda je bio u defanzivi. Ovaj događaj mi je ostao u upečatljivom sećanju. Đinđić je na sve imao odgovore, a Šešelj je bio čudnovato miran i promišljen u definisanju stavova.  Kada ga je Đinđić vezao u čvor oko rešavanja statusa Kosova, Šešelj je rekao kako posredovanje vatikanskog NVO-a nije kršenje referendumske odluke o nemešanju stranaca u pregovore o statusu Kosova.  Žeželj se dosetio, a ja sam doviknuo: “Hoću i ja da posredujem!”. Šešelj ga je podsetio kako je njegov kum Milan Beko u vladi, a Đinđić je odgovorio ubitačno: “Ja se mojih kumova ne odričem”, ukazujući na Šešeljevo kumstvo sa Vukom Draškovićem. Ipak, kada je spomenuo kako će posle pobede demokratije doneti Zakon o ekstraprofitu po uzoru na Kraljevinu SHS, Šešelj se podsmehnuo zastarelom rešenju.

Slika ovog duela bila je slika “dve Srbije”. Dve strane su dobile po pola ulaznica da ih podele. Radikali su odbili: njihova vojska je čitav dan čekala u redu pred kancelarijama B92 u Domu omladine. DS je delio ulaznice zaposlenima u centrali, pa jedan deo nisu podelili. Zato je pred kulturnim centrom u Jevrejskoj ulici ostalo bar pedesetak demokrata. Dok je sirotinjska vojska čiju su glavninu činili Zemunci svog vođu pozdravila na nogama, ovacijama, pa je vojvoda morao da ih tokom duela umiruje; demokrate su bile fine kao u teatru. Kada sam iznerviran time u jednom trenutku uzviknuo: “Zorane Srbine!” salom se prolomio smeh, većinom iz desnog, “demokratskog” dela gledališta. 

Gospodin T.

U opštinskim vlastima stranka je imala mnogo koloritnih ličnosti. Jedan od njih stajao je na čelu izvršne vlasti velike opštine u blizini Beograda. Sedokosi čovek poznih godina, zvaću ga gospodin T, pregovarao je o toplifikaciji grada i ugovorio posao vredan 20 miliona maraka. U stranci se znalo da je uzeo proviziju od 6 odsto (za 1.200.000 maraka se u ono vreme moglo kupiti deset većih stanova u beogradskom krugu dvojke). Gospodina T. posećivali su Čedomir Jovanović i Igor Žeželj. Objašnjavali su da to čine kako bi u opštinskom odboru sproveli stranačku disciplinu.

DS je sredinom jula 1998. održala izbornu skupštinu. Ta je skupština delovala nadrealno. Medijski blokirana i politički marginalizovana stranka okupila je oko 4.000 delegata i posetilaca. Đinđić je potvrđen kao predsednik, a u stranačko predsedništvo nije ušao Slobodan Gavrilović. U to vreme najpopularniji član DS-a, Boris Tadić je, zajedno sa Nedom Arnerić koja je u to vreme bila u kampanji zajedno sa njim, dobio čak nekoliko stotina glasova više od prvog sledećeg na listi za izbor Glavnog odbora. Jovanović nije dobio podršku da se na ovoj skupštini kandiduje za potpredsednika stranke. Izabrali su ga u stalni sastav Glavnog odbora. Bili smo prilično nezadovoljni takvim ishodom. Jovanoviću je posle dugog dana pozlilo, a ja sam sedeći na kraju četvrtog reda u sredini sale beogradskog “Sava centra” posmatrao svečanu ceremoniju na kojoj je bilo predviđeno da u jednom času na binu izađu „mlade nade“ Demokratske stranke. Među njima, listom mlađim od 25 godina ponosno je stranačkom zastavicom mahao gospodin T, u sedmu deceniju života zašli novobogataš iz susednog grada. Toga dana albanski ustanici nakratko su zauzeli Orahovac. Đinđić je sutradan otputovao u SAD, a zatim na more. Vratio se tek posle šest sedmica, u septembru.

Nastaviće se…

Prethodni nastavci:

1 KOMENTAR

  1. Totalno diskutibilan tip…bolje da ide sa politicke scene…ako ima struku…al izgleda da i tu slabo stoji…

Comments are closed.