Nedelju za nedeljom, naš blog „Defense en ligne“ izveštavao je o pitanjima koja su izazvala vojnu intervenciju zapadnih zemalja u Libiji, vođenu na juriš pod vođstvom francuskog predsednika Nikole Sarkozija u ime plemenite misije „zaštite stanovništva“, ali i s dvostrukim interesom da se zaborave kompromitujuće veze francuske desnice s konzervativnim arapskim režimima, kao i unutrašnji problemi Francuske. Ništa bolje od dobrog rata, pogotovo ako nije previše skup, a ima potencijal da mobilizuje… političke redove. Ovde vam predstavljamo neke izvode sa bloga:
Građanski rat i vojne opcije (25. februar 2011)
Mala armada kreće se prema libijskoj obali, u onome što bi na kraju moglo postati prava operacija, spajajući misiju odvraćanja i humanitarnu pomoć. Hilari Klinton, šefica američkog State Department-a, podržala je tvrdnju da je ovo pomorsko okupljanje motivisano „humanitarnim ili drugim razlozima“.
Prisustvo ove pomorske sile, čak i nepokretno, može doprineti smirivanju stanovništva koje se suočava s represijom režima i predstavljati sredstvo pritiska. Posade brodova bi mogle da dočekaju i obezbede eventualne izbeglice. U praksi, raspoređivanje ovih jedinica takođe može da predstavlja i sigurnosni kordon koji bi obeshrabrio masovno bekstvo Libijaca ili afričkih imigranata prema Evropi, dodajući više smisla operaciji nadzora „Hermes“, pokrenutoj (pod pritiskom posebno Italije, koja je prva na udaru) od strane evropske agencije Frontex.
Član vlade koja ima mnogo razloga da se izvini u vezi s ovim libijskim pitanjem – nakon što je srdačno dočekao pukovnika Moamera Gadafija 2007. godine i potpisao odmah zatim sporazum o odbrani s Tripolijem – francuski ministar spoljnih poslova Alen Žipe, možda će biti posvećen predstavljanju novog kursa francuske diplomatije koja želi da ubedi da je (napokon!) shvatila razmere zemljotresa koji predstavlja „arapsko proleće“. Ali i sam sumnja u opravdanost vojne intervencije koju bi „arapske mase loše shvatile“ kao i sami Libijci, i koja bi se svodila na „vođenje rata“, sa „posledicama kojima treba upravljati“.
Režim u Libiji, koji je izgubio kontrolu nad Kirenaikom, na istoku, posebno nad gradovima Bengazijem i Tobrukom, ali i nad nekoliko gradova na zapadu i nekim četvrtima Tripolija, nije oklevao da bombarduje područja sa civilima i da puca na demonstrante pravim mecima. Kao i u Egiptu, vojska je osnova trenutnog režima, nastalog 1969. godine zahvaljujući pobuni mladih „slobodnih oficira“, naslednika Gamal Abdel Nasera. Gadafi, koji je preuzeo vođstvo pokreta, postao je pre svega, četrdeset godina kasnije, neka vrsta Kralja Ibija, poput vojnih diktatora Latinske Amerike 1950-ih (ako već nije neka vrsta „generala Tapioka“).
Libijske oružane snage, prema kojima je Gadafi uvek bio nepoverljiv, bile su pročišćene tokom dvadeset pokušaja vojnog udara koje su, kako se tvrdi, izvele od 1969. godine. Generali, koji im komanduju, direktno su povezani s „Vođom“, vrhovnim vođom vojske, ponekad i njegovim sinovima ili unucima, i sa nekim od plemena koja su podržavala režim. Režim je, čini se, angažovao plaćenike da obave deo „prljavog posla“: Tuarezi iz Nigera, iz severnih delova Čada ili iz Sudana – borce regrutovane u raznim oslobodilačkim frontovima koji kruže regionom, trenutno nezaposleni, a mogli bi da budu zainteresovani za nagrade i opremu koje su im obećavali libijski poslodavci.
Ulozi zone zabrane letenja (7. mart 2011)
Suprotstavljajući se bombardovanju Gadafijeve avijacije, da li bi uspostavljanje zone zabrane letenja (no-fly zone, ili NFZ) bio čarobni napitak, koji bi mogao da naiđe na najveći međunarodni konsenzus, bez preuzimanja fizičkog i političkog rizika invazije na kopnu? Da li bi bilo dovoljno da se zvaničnoj Libiji zabrani njen vazdušni prostor, da se umesto nje bude „policajac na nebu“, kako bi ono što preostane od libijske države bilo onemogućeno da bombarduje, posmatra, prenosi bilo šta putem vazduha? Da li bi to značilo da ta država ne može više da prima pomoć u oružju, municiji, pa čak i plaćenike iz inostranstva? I da li bi se, naprotiv, olakšao zadatak branilaca „oslobođenih zona“ na istoku zemlje, koji bi bili „pokriveni“ (bar što se tiče onoga što dolazi s neba), snabdevani i lečeni?
Vejn Vajt, istraživač u Middle East Institute, smatra da bi većina rezervi prema ovoj meri zabrane letenja nestala ako bi se zona zabrane letenja geografski ograničila, na primer, na „oslobođene“ sektore istoka zemlje: potrebna sredstva bila bi smanjena; uništavanje protivavionske infrastrukture Gadafijevog režima takođe bi bilo ograničeno; u takvom okviru, angažovanje [tada problematično] NATO ne bi više bilo potrebno; u ovako definisanom okviru, neke evropske zemlje, kao Velika Britanija ili Francuska ne bi se mogle povući…
Ali Amerikanci imaju mnogo kriza koje treba rešiti: Avganistan, Pakistan, Irak, Iran, nemiri oko Persijskog zaliva i Jemena, postrevolucionarna situacija u Egiptu i Tunisu, večita izraelsko-palestinska pitanja, piraterija uz obalu Somalije, terorizam u Sahelu ili drugde, da ne pominjemo Iran, Severnu Koreju…
Francuska „furija“ (19. mart 2011)
Ciljani vazdušni napadi, zona zabrane letenja i – dok smo već tu – konačno hvatanje Gadafija: lovački bombarderi Rafal su izveli svoje prve napade na nebu Libije, otvarajući sezonu bombardovanja koju su nastavili britanski lovački avioni i američki brodovi. Francuska, oporavljajući se od sitnih kompromisa i velikog slepila sa početka godine u vezi sa značajem „arapskog proleća“, konačno ima svoju veliku priliku da se nametne pred međunarodnom javnošću kao velika sila, ponovno otkriva svoje mantre o ljudskim pravima, može predstavi intervenciju kako to radi Bernar Kušner. I nije važno šta piše u rezolucijama, sve dok postoji… opijenost.
Savet bezbednosti dao je svoj blagoslov usvajanjem rezolucije br. 1973 o Libiji 17. marta, a sastanak na vrhu u Jelisejskoj palati organizovan je odmah sledećeg dana, potvrđujući neočekivanog „rušitelja“ Gadafija. Međutim, rasprave u Ujedinjenim nacijama (UN) već su bile daleko: iskustvo uči da se ne treba previše vezivati za slovo rezolucija, čija se primena često sprovodi na „klizavom“ terenu, u skladu sa namerama onih koji su zaduženi da ih tumače i sprovode.
Tako je i sa ovim stalnim pozivanjem na imperativ „zaštite civila“:
„Civilno stanovništvo“ samo po sebi bilo je meta tokom prve faze gušenja, kada su libijski policajci, a zatim i afrički plaćenici, pucali na demonstrante, prouzrokujući stotine žrtava. Međutim, iako su svi protivnici bili označeni kao „teroristi Al-Kaide“ ili „banditi“, nije bilo naknadne politike namernog masakra civila. Da je to bio slučaj, rezolucija UN-a verovatno bi bila usvojena mnogo ranije. Bez obzira na to da li je vlada Libije delovala iskreno ili ne, ona je više puta apelovala na civile da se povuku, polože oružje, pridruže se, iskoriste amnestiju, itd.
U regionu Bengazija ima milion stanovnika, ali deo tih civila takođe su… borci, koji sada pripadaju… armiji, iako izgleda da je privremena i malo efikasna. To su ponekad vrlo iskusni vojnici, posebno bivši vojni ili policijski zvaničnici (uključujući nekoliko generala) ili noviji regruti, civilnog porekla, ali koji već nekoliko nedelja koriste oružje, uključujući i ozbiljan kalibar (minobacači, mitraljezi, protivavionski topovi itd.) ili čak teško naoružanje (tenkovi, avioni). Nisu, ili više nisu, „nezaštićeni civili“ (klasično, žene, deca, stari, bolesni, itd.)
Dakle, cilj nije samo sklanjanje civila na sigurno: cilj je promeniti tok bitke omogućavajući pobunjenicima da je ne izgube; i nakon toga postići pad režima. To je pravi „ratni cilj“ ili „konačni željeni efekat“, kako kažu vojnici, koji vole da znaju kuda idu.
Pentagon na kormilu (23. Mart 2011)
(…) Do tog trenutka je međunarodna vojna intervencija na nebu iznad Libije uglavnom bila američka, pre svega iz tehničkih razloga: Francuska, koja je želela da ima vodeću ulogu zajedno sa Ujedinjenim Kraljevstvom, bila je slabo opremljena da hitno koordiniše (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
