Decenijama je jedan od najsmrtonosnijih karcinoma imao svoju Ahilovu petu — skriveno na vidnom mestu.
Rak pankreasa spada među najokrutnije dijagnoze, sa stopom preživljavanja od svega oko 13 odsto nakon pet godina. Još početkom 1980-ih naučnici su otkrili slabost — mutirani protein KRAS — koji pokreće agresivan rast i širenje tumora. U slučaju raka pankreasa, pokazalo se da je upravo on ključni pokretač gotovo svih slučajeva.
Ali postojao je problem. KRAS protein koji je trebalo blokirati bio je ravan i gladak, bez udubljenja i „džepova“ u koje bi lek mogao da se „uhvati“.
Naučnici su mu dali razna nadimke: kugla za kuglanje bez rupa, masna klizava lopta, „neizlečiv“. Slon u prostoriji onkologije — svi znaju da je tu, ali niko ne zna kako da ga reši.
Sve do sada.
U samo nekoliko nedelja, uobičajeno mišljenje o raku pankreasa i KRAS-u počelo je da se menja. U aprilu je biotehnološka kompanija Revolution Medicines objavila da je njihov eksperimentalni lek, daraxonrasib, postigao neviđen rezultat — pacijenti su živeli u proseku 13 meseci, dvostruko duže nego uz standardnu hemoterapiju. Potpuni podaci biće predstavljeni na sastanku Američkog društva za kliničku onkologiju u Čikagu, dok su regulatori već proširili pristup leku tokom evaluacije.
„Ovo je početak velikog talasa za ovu bolest“, kaže Ajlin O’Rajli iz Memorial Sloan Kettering Cancer Center.
Iza toga dolaze i drugi lekovi, kao i mogućnost da se sličan pristup primeni i kod raka pluća i kolorektalnog karcinoma.
Revolucija koja nije došla „niotkuda“
Javnosti je ovaj napredak delovao kao iznenadna revolucija, ali u stvarnosti je rezultat decenija sporog, mukotrpnog i nimalo glamuroznog rada.
Bivši američki senator iz Nebraske Ben Sas skrenuo je pažnju na lek u intervjuu za New York Times, o čemu je već pisao Nedeljnik.
Ali iza svega stoji i lična priča pacijenata poput Alison Lak, umetničke edukatorke i majke dvoje dece, kojoj je 2022. dijagnostikovan četvrti stadijum raka pankreasa.
Lak je učestvovala u ranoj kliničkoj studiji leka daraxonrasib. Preminula je 2025. godine, ali njen suprug Majkl Šafrir kaže da je godina koju su dobili zahvaljujući leku bila neprocenjiva.
„Kada gledam slike iz te godine i uporedim ih sa periodom hemoterapije, to su dva potpuno različita života. Tada se smejala. Mogla je da funkcioniše.“
Porodica je putovala u Dizni svet, Španiju i na obalu Džerzija. „Svaki dan kada je mogla da bude prisutna i da se oseća kao čovek — bio je poklon.“
„Lečenje neizlečivog“
Kada je hemijski biolog Kivan Šokat sa Univerziteta Kalifornija u San Francisku počeo da radi na KRAS-u 2008. godine, većina naučnika je godinama bezuspešno pokušavala da ga „napadne“.
Upozorio je studente da će raditi na tome godinu-dve:
„Ako ne nađemo ništa, moraćemo da promenimo projekat. Ništa u literaturi ne govori da će ovo uspeti.“
Ipak, 2013. godine njegov tim je napravio molekule koji su se vezivali za KRAS i prvi put otkrili „džep“ koji ranije nije bio uočen. To je bio veliki korak, ali još nije bilo jasno da li se „brana KRAS-a“ ruši ili samo puca.
Na drugoj strani, Gregori Verdajn sa Harvarda pristupio je problemu potpuno drugačije — inspirisan prirodom.
Razvio je ideju „molekularnog lepka“ — leka koji ne mora da se uklapa u džep, već da uz pomoć drugih molekula stvori kompleks koji može da blokira KRAS.
„Evolucija vam govori na šta treba da obratite pažnju.“
Nakon godina rada, timovi iz Warp Drive Bio i kasnije Revolution Medicines razvili su terapiju koja imitira upravo taj prirodni mehanizam — i koja može da „isključi“ KRAS čak i bez klasične mete.
Skeptici su to smatrali gotovo nemogućim. Ali rezultati kod pacijenata su pokazali produženje života i novu nadu.
„Ovo je tek početak“
Tajler Džeks sa Massachusetts Institute of Technology kaže:
„Ovo je vest koju smo čekali. Ovo je proboj — dugo je trajalo, ali se konačno desilo.“
Život između hemoterapije i nade
Alison Lak imala je 40 godina kada je dobila dijagnozu. Njena deca su tada imala 5 i 7 godina.
Prošla je kroz više ciklusa hemoterapije, pokušaje drugih lekova i ponovne terapije.
Kada je ušla u kliničko ispitivanje 2024. godine, lek je izazvao blage nuspojave, poput osipa na licu koji je nestao posle dva meseca.
Ali je doneo ono što hemoterapija nije — vreme koje je ličilo na normalan život.
Preminula je u junu 2025. godine. Na njenoj sahrani bilo je 900 ljudi.
„Nije kraj — tek početak“
Naučnici sada pokušavaju da odgovore na ključna pitanja: zašto lek prestaje da deluje, kako smanjiti nuspojave i kako ga koristiti ranije u terapiji, kada bi efekti mogli biti još jači.
Mark O’Hara iz Penn Medicine kaže:
„Imamo pilulu, imamo kontrolisane nuspojave i ljude koji žive duže. Možemo da im damo više slobode da žive, a ne da stalno dolaze na infuzije.“
Ali i dalje je jasno — ovo nije lek koji leči sve.
Čejning Der kaže:
„Nauka o lekovima nije za početnike. Moraš biti skroman. Dogme su se menjale iznova i iznova. Ovo je tek početak.“
Tagovi
