Retrospektivna izložba vajara i slikara Radeta Markovića, obuhvata period od 35 godina plodnog stvaralaštva i odvija se u nastavcima, jer je imala već nekoliko epizoda u različitim izlagačkim prostorima u Beogradu i Srbiji. Postavka koja je pred vama plod je Markovićevog likovnog putešestvija od 1996. godine do danas.
Akcenat izložbe je na univerzalnoj, angažovanoj umetnosti i socijalnom diskursu, koji se manifestuju kroz atipične slike, drvene skulpture i objekte („sklepature“), motivski potpuno različite, a opet skladne – od predstava glava, preko geometrijskih formi do kofera i trobojnih „političkih dela“.
Moram da primetim da ciklična veza između pojedinih etapa ima kontinuitet u intrigantnosti novog života odbačenih objekata. Naime, Rade vešto sintetizuje reciklažne, „neprimetne“ predmete i plemenitost i teksturu drveta (lipe, trešnje i oraha).
Iako su neka od ostvarenja organizovana u grupne kompozicije, izazivaju utisak opšte otuđenosti, kojom smo svakodnevno suočeni.
Kofer je čest motiv u Radetovom opusu. Taj „živi predmet“ i simbol migracija je tihi saputnik naših uspona i padova – melanholična veza s prošlim, čuvar uspomena koje je umetnik, određenim intervencijama, različito artikulisao. Neki od njih su krajnje svedeni, dok drugi pobuđuju pažnju netipičnim modifikacijama sa šakama, glavama, časovnicima, žicama ili betonom, koje asociraju na nesrećne životne okolnosti vlasnika.
Deo postavke su i „politička dela“ – Markovićevo specifično viđenje egzistencijalnog preispitivanja, koje se ogleda kroz umetnikov osvrt na društvene anomalije, dela puna provokativnih rešenja i preovlađujuće trobojke. Negativni aspekti društvene stvarnosti predstavljeni su transformacijama utilitarnih predmeta (kuhinjskih i dekorativnih) u intimistički odnos prema ideologiji i religiji, koji je nekada brutalan, a često sarkastičan.
Još jedan od bitnih motiva su portreti ili, kako sam autor kaže – „glave“. Oni su raznoliki i inventivni, od stilizovanih predstava, preko antropomorfnih do krajnje neobičnih determinacija, različitih ekspresija lica. Novu dimenziju daju im i dodati reciklažni elementi. Blagorodnost drveta u sintezi sa atraktivnim rešenjima, od arhetipskih do modernih… pobuđuje pažnju svakog posmatrača.
Glave su grupisane i u skulpture, čija su tela sazdana od harmonika, cevi i kutija, sa neizbežnim šeširima (znamenjem slobode, ali i prestiža) i šlemovima (simbolom zaštite).
Izdvojila bih i figuru modernog Davida, zamišljenog i zagledanog u budućnost, mirne mimike i sa retro kravatom.
Na retrospektivi je prikazano i nekoliko slika svedenog kolorita iz ranijeg perioda Markovićevog stvaralaštva. Neke od njih, dominantne umbre, omaž su Velaskezovim infantkinjama, a imaju paralaele i u skulpturi, dok su druge zaustavljenog pokreta i akcentovane plave boje.
Iako je svaki rad promišljen, Rade Marković je večiti „Homo ludens“, jer smo samo u igri zaista svoji, bez obzira koliko godina i iskustva imali. On nije pobornik formalnog, no impulsivnog. U vremenima borbe razuma i hipokrizije, ovaj oštri, ali i satirični kritičar savremenog – stvaralac je koji se konsekventno bori za autonomiju umetnosti u najizvornijem obliku.
Tagovi
