Račun za ćufte koji Erdogan nikada neće platiti (i malo Nade Topčagić za spoljnu upotrebu)

„Ko pobedi u Istanbulu, pobeđuje u državi“, ne kaže se u Turskoj uzalud. Ova poznata izreka dobila je svoju potvrdu – udarac koji je u Istanbulu 2019. Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja (AK) zadala glavna opoziciona stranka Republikanska narodna partija (CHP) – bio je predznak za njihov poraz na ovogodišnjim lokalnim izborima.

Iako je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pred lokalne izbore, koji su održani 31. marta, tvrdio da je došlo vreme za njegovo „finale“ i da su ovo njegovi „poslednji izbori“, u šta je uspeo da ubedi svetsku, ali ne i domaću javnost, ovo glasanje je bilo i te kako važno za njega. Na kampanji je radio kontinuirano, godinama, trudeći se da diskredituje opozicione partije, što medijskom propagandom, što sudskim tužbama. Sve to zbog toga što bi mu pobeda osigurala učvršćivanje vlasti i vraćanje Istanbula.

„Nije valjda da opet odlazi“ i „već je najavljivao svoj odlazak dosta puta od 2009. godine“, pisali su na društvenim mrežama građani Turske aludirajući na to da je ovo samo još jedna od Erdoganovih dobrih starih strategija. A mnogi analitičari smatraju da su te njegove izjave, bile samo pokušaj da kroz emocije mobiliše što više glasova.

Erdogan jeste na vlasti već 22 godine, ali temelj na kojem se drži ta vladavina, u poslednje vreme poprima stakleni oblik i postaje nestabilan. Iako je prošle godine osvojio svoj treći predsednički mandat, i ojačao podršku na parlamentarnim izborima, nestabilnost u Turskoj se dokazala time što je u poslednjih nekoliko godina održano više glasanja, što referenduma, što lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih izbora. A skoro je prošla i godišnjica od velikih zemljotresa u Turskoj, za koje se odgovornim smatraju direktno on i njegova vlada.

Osim što se verovalo da bi mu pobeda na lokalnim izborima dala vetar u leđa u nameri na koju tamošnji analitičari već dugo ukazuju – promeni ustava – za Erdogana je, ako želi da se sam održi na vlasti, ili da je prenese na svoje naslednike (što se u ovom trenutku pomno prati), bitno da ima većinu u velikim gradovima, kao što su Istanbul, Ankara, Izmir i Antalija. To su metropole koje imaju više miliona stanovnika i ekonomski i privredno su najrazvijenije.

Upravo zato, a u kontekstu one izreke „Ko pobedi u Istanbulu, pobeđuje u državi“, dobro mu poznate, jer je i sam tamo započeo vladavinu – Erdogan je ciljao na vraćanje tog grada, koji je od 2019. godine u rukama Republikanske narodne stranke (CHP) i Ekrema Imamoglua. 

Za razliku od Erdogana, koji je u politiku ušao sa islamističkom strankom i preoblikovao sekularnu državu došavši na vlast 2002. godine, Imamoglu je iz tvrdokorne sekularističke partije. Njegov uspeh je u sposobnosti da svoju socijaldemokratsku stranku učini privlačnom konzervativnom delu biračkog tela, piše Gardijan. Dolaskom na vlast, Imamogluova administracija otkrila je više afera korupcije i stranačko zapošljavanje, i krenula u reforme, čime je, čini se, osvojila građane.

To se pokazalo i na izborni dan – onaj ko je odneo pobedu u Istanbulu pre četiri godine, učinio je isto i na ovogodišnjim, pobedio je Erdoganovog kandidata – bivšeg ministra Murata Kuruma. Birači su CHP-u potvrdili podršku u Istanbulu, ali i u Ankari, Anadoliji i Izmiru. Ekrem Imamoglu je postao novi-stari gradonačelnik Istanbula. A ono što je iznenađujuće, CHP je uspeo da pobedi i u konzervativnim gradovima i selima gde se tradicionalno glasalo za Erdoganovu stranku.

I dok su u pojedinim gradovima opozicioni birači izlazili na ulice i slavili pobedu, na ulicama Istanbula se i ove, kao i 2019. orilo slavlje uz „Kad te nema bolje da se nisam ni probudila” od Nade Topčagić (tada je prokomentarisala – kako ja da čestitam opoziciji, pa da me Erdogan zatvori)  I opet se u masi crvenih zastava sa belim polumesecom i zvezdom našla i poneka zastava Jugoslavije. Za vreme tog proslavljanja pobede opozicije na ulicama, glasne muzike, plesanja, aplaudiranja, analitičari su na televizijama pričali da su se „Imamogluu sada otvorila sva vrata za predsedničke izbore koji će biti održani 2028. godine“.

A Erdogan je, s druge strane, tiho priznao poraz. Prisutni kažu da je novinarska sala bila u potpunoj tišini.

„Poštovaću odluku nacije. Birači su odlučili da promene lice Turske. A rezultati izbora su prekretnica za nas“, govorio je Erdogan u pauzama.

Onda su stigle i vesti o incidentima koji su se dogodili na glasanju, za koje su svi znali da je visoko konkurentno, da je trka bila tesna i napeta, ali se baš ovo nije očekivalo. Ovogodišnje lokalne izbore u Turskoj obeležilo je veliko nasilje, tuče motkama, gađanje kamenjem, napadi oružjem i noževima – a sve se završilo smrću troje ljudi.

Turski mediji javili su da je na jugoistoku zemlje ubijena jedna osoba, zatim u Afjonkarahisaru i na zapadu zemlje i u Bursi još po jedna. Troje poginulih i nekoliko desetina povređenih.

Da bismo pričali o budućnosti opozicione partije CHP i samog Imamoglua, moramo da se vratimo u prošlost, gde ne možemo, a da ne primetimo sličnosti i nekakve uzočno-posledične odnose njega i Erdogana.

Obojica su vodili Istanbul,  imaju porodične korene u istočnom crnomorskom regionu i igrali su fudbal za lokalne klubove. Zatim to da je Imamoglu diplomirao poslovnu administraciju 1994. godine, iste one kada je Erdogan došao na vlast. Ili to što je sredinom 1990-ih, na početku vođenja Istanbula, Erdogan posetio restoran u jednoj istanbulskoj četvrti, kojim je, u mladosti, silom slučajnosti upravljao sadašnji gradonačelnik tog grada.

„Kada je tek postao gradonačelnik ugostio sam ga u svom restoranu. Jeo je ćufte i častio sam ga. Neće platiti taj račun dok je živ“, priseća se Imamoglu.

Bitniji deo je onaj što su obojica, došavši na vlast u Istanbulu vodili bitke sa sudstvom. Isto kao što je Imamoglu 2019. dobio dve i po godine zatvora, kada je osuđen za klevetu koju je navodno izgovorio u obraćanju nakon što je postao gradonačelnik Istanbula – isto se po dolasku na vlast desilo i Erdoganu. Na kratko je završio u zatvoru 1999. kada je recitovao pesmu za koju je sud procenio da izaziva versku mržnju.

Potpuno isto ono što se Imamogluu danas dešava, Erdoganov prethodnik je njemu radio. Pokušavao je da ga diskredituje pokretanjem višestrukih sudskih postupaka protiv njega i kritikovanjem u medijima.