Psihologija, radno mesto i korona

    Piše Nevena Radovanović, Chief People Officer I&F Grupe

    0

    Mislim da se iz ugla svake struke može reći da nismo mogli da živimo u „izazovnije“ vreme. Promene sa kojima smo suočeni kao svet neminovno sa sobom nose šira društvena pomeranja koja mogu i da ubrzaju evoluciju. Dosta ljudi sada govori o realnosti 2.0, i o tome da stvari više nikada neće biti iste. Što je tačno. Ali tako je sa svakom promenom, bila ona ovako pandemijska ili na manjem nivou, jer promene su jedina izvesnost sa kojom se i kao civilizacija, ali i kao pojedinci suočavamo.

    Šta nam se dogodilo, i šta nam se događa, i šta bi moglo da nam se dogodi? Na ta pitanja je teško dati tačan odgovor. Kao i u svakoj krizi, prošli smo kroz njene određene faze – fazu šoka i negacije, fazu sumnje i neverice, depresivnih osećanja i na kraju njenog prihvatanja. Međutim, da li ćemo na individualnom nivou imati osećanje krize ili ne, zavisi od raznih faktora, a ponajpre od karakteristika samog događaja i od naše subjektivne procene tog događaja. Iz tog razloga, a i mnogih drugih, neki su na korona-krizu mogli da reaguju šaljivo, dok su se drugi povukli u sebe, i/ili počeli da veoma intenzivno brinu o higijeni i dezinfekciji, ili nešto sasvim drugo.

    I svaka od ovih reakcija, i bilo koja druga koju smo imali tokom prvih dana epidemije, jeste normalna. Jer sve su to zapravo normalne reakcije na „nenormalnu situaciju“. Dodatna otežavajuća okolnost, što će takođe biti procena nekih budućih psihologa i drugih profesija, jeste da sa ovakvom epidemijom nemamo neposredno iskustvo. Jer ovo se nikada nikome od nas nije dogodilo. Imamo samo iskustvo iz knjiga, prethodnih epidemija (ali ne pandemija), filmova i naučne fantastike. Ovo se dešava celoj planeti u isto vreme, i zato je posebno teško razumeti razmere i naći adekvatan način da se sa ovime nosimo.

    Na početku epidemije, bili smo „gladni“ za informacijama, upijali smo nekritično skoro sve na šta smo mogli da naletimo, i kao u fudbalu – svi smo smatrali da možemo da budemo selektori, odnosno stručnjaci za koronu. Međutim, kao psihologu, meni je bilo veoma važno da razumem i šta se dešava ispod, na emotivnom nivou. Jer pojavili su se bespomoćnost, plakanje, strah, problemi sa spavanjem (previše ili premalo), neka stara ponašanja su se vratila, potreba za aktivnošću je bila ili smanjena ili pojačana, neki su iskusili teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, samokritičnost je bila ili jako izražena ili je nije bilo.

    Naravno, ovo su ekstremne situacije, ali njihove nijanse su nam se svima dešavale… To su situacije u kojima rečenice „treba ovo, treba ono – mora ovo ili mora ono“ ne funkcionišu, jer mogu da stvore dodatne strahove i do toga da se ljudi osećaju loše i neadekvatno. Iz ovih razloga, ali uopšte i održavanja kvaliteta života, psihološka / psihoterapijska pomoć i podrška se pokazala kao važna. Adekvatna pomoć i podrška su se pokazale od velikog značaja, i to ne samo od strane struke nego i od strane prijatelja, porodice, kolega… Ljudi su se viđali na „zoom/viber/skype“ kafama, roštiljima, ručkovima… Jer ono što ovu krizu čini specifičnom, to je da se svima dešava, u isto vreme, i da smo joj svi jednako izloženi. Što sa jedne strane može da probudi veću solidarnost, ali i razumevanje drugih. A to je dragoceno.

    Iz svih ovih razloga, ali i brojnih drugih, važno je da kolege koje rade u kompanijama i koje se bave ljudskim resursima imaju sve ovo na umu. Jer važno je da znamo sa čime se kao ljudi suočavamo, kako to utiče na naše svakodnevno funkcionisanje, da li smo i u kom kapacitetu jednako efikasni i efektivni u radu od kuće, kao i iz kancelarije. Kada ovome dodamo prvu fazu doživljaja krize, značaj i sadržaj komunikacije sa zaposlenima ima dodatnu vrednost. Tome u prilog govori i interno istraživanje koje smo sproveli u 12 zemalja u kojima poslujemo, sa preko 650 zaposlenih.

    Značaj komunikacije i informacija koje su dobijali na nivou kompanije, ali i neposrednih menadžera se pokazao kao izuzetno bitan, i preko 80% naših ispitanika je bilo zadovoljno kvalitetom sadržaja koje su dobijali. Pored toga, gotovo 74% zaposlenih je kao važno procenilo brigu kompanije o njihovoj psihološkoj dobrobiti i mentalnom zdravlju. I najvažnije, gotovo svim zaposlenima je od velike važnosti bezbednost i higijena radnog mesta, način i briga oko korišćenja gradskog prevoza i briga o svom zdravlju i uticaju koji možemo da imamo na bliske osobe. Veliki značaj bih pripisala i kvalitetu i kontinuitetu dvosmerne, ili čak višekanalne komunikacije koju imamo sa zaposlenima, jer nije poenta samo u slušanju i klimanju glavom, već je suština u „čuti, razumeti, prilagoditi i uraditi“.

    Značaj i razumevanje ljudi, brige o njihovom zdravlju u najširem smislu te reči, poznavanja psihologije rada, i strateško opredeljenje kompanije u kojoj radite – može sasvim relevantno da utiče na angažovanost zaposlenih, i da na dugi rok samim tim dovede do veoma dobrih, ako ne i odličnih poslovnih, ali i ličnih rezultata.