***
U jednoj emisiji BBC-ja kao i u tekstu koji je napisao novinar Charlie Warzel za The Atlantic govorilo se o nečemu što mnoge porodice počinju da primećuju, a to je da pripadnici starijih generacija (naši roditelji, bake i deke) koji su nekada sa velikom skepsom gledali na telefone i društvene mreže sada provode sate na njima. I možda baš tu počinje mala ironija našeg vremena, pa generacija koja je godinama govorila da su telefoni „pošast“, da su društvene mreže gubljenje vremena i da su mladi „stalno na tim ekranima“, danas često skroluje kroz iste te aplikacije. Nije neuobičajeno da mnoge porodice počinju da primećuju nešto pomalo paradoksalno. Deca, gorepomenuta Gen Z, koja su nekada slušala kritike o preteranom korišćenju telefona sada pokušavaju da objasne svojim roditeljima – ili bakama i dekama – da možda i oni provode previše vremena na telefonu.
U razgovorima sa prijateljima neretko čujem slične priče, mada mi često ostaje nejasno da li se na to žale ili se pomalo hvale. Dakle, kada odu u posetu roditeljima sa decom, očekuju nekadašnju sliku porodičnog okupljanja, međutim sve češće ih dočekuje drugačiji prizor, baba ili deda zamišljeni nad ekranom, sa telefonom u ruci.
Otkrili su društvene mreže, gledaju mimove, kratke video-snimke i viralne klipove. Sve češće se sa unucima raspravljaju o tome da li je nešto na internetu stvarno ili generisano veštačkom inteligencijom. Deca pokušavaju da objasne da je u pitanju AI ili GROK, a oni su uvereni da je snimak autentičan, sve dok im se uz blago razočaranje ne razbije ta početna fascinacija.
U nekim porodicama to postaje i mala komična scena: baka ili deda greškom objave story na Instagramu ili Facebooku, često nešto što su zapravo hteli da pošalju privatno. Unuci se crvene, pokušavaju da objasne šta se dogodilo, dok oni pokušavaju da razumeju gde su tačno pogrešili.
Moram priznati da imam i lični primer. Kada moja deca odu kod bake i deke, često se desi da je deda duboko uronjen u telefon. Komunikacija se tada svodi na dve stvari: ili treba nešto „popraviti“ na telefonu, ili se potpuno izgubi u novootkrivenom digitalnom svetu.
Ova slika je zanimljiva jer ruši jednu dugo prisutnu pretpostavku: da su digitalne tehnologije problem ali i privilegija, isključivo mladih generacija.
Psihološki gledano, to zapravo nije iznenađujuće.
Digitalne platforme dizajnirane su tako da privlače pažnju svih korisnika. Algoritmi koji nude beskonačan niz sadržaja, kratki video-formati i stalno cirkulisanje novih informacija aktiviraju osnovne psihološke mehanizme radoznalosti i nagrade. Drugim rečima, oni su podjednako privlačni i za šesnaestogodišnjaka i za sedamdesetogodišnjaka.
Istraživanja poslednjih godina pokazuju da stariji korisnici sve brže usvajaju digitalne tehnologije, za razliku od ranijeg perioda kada je prema novinama postojao izražen strah i oprez. Prema podacima istraživanja Pew Research Centra, upotreba društvenih mreža među osobama starijim od 65 godina u poslednjoj deceniji gotovo se udvostručila. Facebook i YouTube posebno su popularni među starijim korisnicima, dok sve više njih otkriva i kratke video-sadržaje poput TikToka ili Reelsa.
Za mnoge starije osobe internet predstavlja i nešto drugo, a to je otvaranje jednog novog prostora za socijalni kontakt. Društvene mreže mogu imati važne benefite za starije, omogućavajući im da ostanu povezani sa članovima porodice, prate aktivnosti unuka ili pronađu zajednice ljudi sa sličnim interesovanjima.
Ali postoji i druga strana ove priče.
S obzirom na to da starije generacije (babe i dede Gen Z) nisu odrastale uz digitalne tehnologije, često nemaju razvijene veštine virtuelne pismenosti koje mlađe generacije spontano stiču. Zbog toga im je ponekad teže da razlikuju pouzdane informacije od dezinformacija, ili realne snimke od sadržaja nastalog uz pomoć veštačke inteligencije.
Psihologija starosti ovde nudi još jedno zanimljivo objašnjenje.
Nije neuobičajeno da se u određenim fazama života pojavljuje fenomen koji psiholozi nazivaju regresijom – blago vraćanje na obrasce ponašanja koji podsećaju na ranije razvojne faze. To ne znači da stariji ljudi postaju „kao deca“, ali ponekad mogu pokazivati sličnu radoznalost, impulsivnost ili fascinaciju novim stimulacijama kakvu vidimo kod dece koja tek otkrivaju svet. Na neki način, digitalni svet za mnoge starije ljude jeste upravo to, potpuno novi svet.
Zato ne iznenađuje što ga oni otkrivaju sa mešavinom fascinacije, zbunjenosti i oduševljenja.
Istovremeno, evidentne su i promene u dinamici odnosa što porodice i primećuju. Kao što su nekada roditelji brinuli i opominjali decu da su „stalno na telefonu“, danas se čini da su se uloge malo zamenile pa deca prepoznaju slično ponašanje kod svojih roditelja (milenijalaca) ili baka i deka (Gen X).
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. APRILA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
