“Prvi je imao famoznog Juga 45. Kad dođem u Beograd, ostavljao mi ga je ispred hotela sa ključem u bravi, da imam…”: Dino Rađa i Vlade Divac – prijatelji od detinjstva do Kuće slavnih

0
Foto: Profimedia

Postoji nešto posebno u odnosu Vlada Divca i Dina Rađe.

I kada je tokom govora pred inauguraciju za novog člana Kuće slavnih Divac govorio o tome da je ljubav pobedila mržnju koju su mnogi želeli da imputiraju u odnose njega i njegovih prijatelja, to se verovatno, najvećim delom, odnosilo upravo na Rađu. Jer on je bio tu, u publici, u čast svog prijatelja koji je i zvanično proglašen košarkaškim svecem.

Dino je takođe član Kuće slavnih, a pre nego što je to postao, među brojnim blogovima o ljudima koji su obeležili njegovu karijeru, Rađa je u tekstu posvećenom Divcu predvideo da će njegov saigrač iz reprezentacije Jugoslavije, da mu se pridruži u večnom košarkaškom domu.

“Od prvih kontrolnih okupljanja perspektivnih igrača pod vođstvom Rusmira Halilovića kliknuli smo on i ja, a tako je ostalo do danas. Uvek mi je bio neko merilo od koga moram biti bolji i zbog njega između ostalog sam sebe gurao napred…

Na kraju balade, mislim da smo obojica napravili veličanstvene karijere i da mu je mesto u Kući slavnih. Samo je pitanje koje će godine on i Toni doći na svoje mesto, a ja ću se veseliti najviše iza njih samih”, predvideo je tada Rađa.

On je uz najlepše epitete tada pisao o Divcu kao igraču.

“Veliki talenat za kojeg su se svi tukli. Dolaskom u Partizan nastaju legendarni dueli s nama u Splitu. Inače je uvek bio veliko dete i samo su mu zajebancije bile na pameti. Proveli smo na pripremama mesece i mesece svake godine. Od 1986. do 1991. sami više vremena proveo sa njime nego sa svojima kod kuće…

Famozni Bormio – briljirali smo u finalu. U stvari, sve šta smo igrali skupa je bilo vrh. Znali smo se u dušu. Jedan skače, a drugi trči. U kombinaciji s Tonijem i Draženom, nazakucavali smo se do mile volje. Obojica smo bili prototipi modernih centara koji trče kao bekovi. Utakmice kao protivnici su uvek bile bez milosti, ali fer. Jedino smo u NBA znali jedan drugome progledati kroz prste…”

I uz još lepše o Divcu kao prijatelju.

“Prvi je među nama imao auto. Famozni ‘jugo 45’. Kad god bih došao da igram u Beogradu, ostavio bi mi ga ispred hotela sa ključem u bravi da imam. Jednom smo na pripreme u Pirot kasnili nas dvojica iz nekog razloga, 18-19 godina. Auto škripi za popizditi i ja ga pitam šta je, a on kaže da nema pojma. Vozimo tako par sati do Pirota i ja ga nagovorim da ode u neki servis (čitaj prvu garažu) i da neko to pogleda.

Dođe majstor do nas i kaže vi niste normalni. Kočnice uopšte ne postoje. Mogli ste poginuti.

A šta smo mi znali tada? Gore na pripremama na Staroj planini nakon ručka i ode on u WC i zapali cigaru. Ja nešto čitam na krevetu i uleti Pešić u kontrolu. Pita ljut kao pas: Ko puši ovde? Očekivao je valjda nisam ja, nisam ja. Ovaj iz WC-a viče: Ja sam. Pešić valjda šokiran okrene se, ode i nikad nije spomenuo ni slovo.

Diki hvala na svemu. Uživao sam igrati zajedno sa tobom i zbog tebe sam bio bolji igrač.”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime