Pruži se onoliko koliko si dug: Kako je reprezentacija Srbije prijatno iznenadila protiv Norveške

Ove reprezentacije su se poslednji put sastale na EURO 2000 i nijedna od njih se više nije domogla Evropskog prvenstva. Podsećanja radi, najveća zvezda na terenu, norveški fudbaler Haland, rođen je upravo u godini kada je Savo Milošević presudio Norveškoj, a Kežman zaradio najbrži crven karton u istoriji reprezentacije...

0
Foto: Profimedia

Fudbalska reprezentacija Srbije ostvarila je pobedu na Ulevol stadionu u Oslu – Norveška je savladana rezultatom 2:1, uz dva gola Sergeja Milinkovića-Savića. Sada je do Evropskog prvenstva ostala još samo jedna prepreka, a od toga više imponuje način na koji je Srbija igrala.

Obično jutro posle utakmice pišemo o tome zašto nam se dogodilo nešto što nismo želeli, pa da ne bismo menjali tradiciju nakon jedne pobede, potražićemo odgovor na pitanje zašto nam se dogodilo nešto što smo želeli.

Posle nekoliko godina, Srbija je odlično iskoristila resurse kojima raspolaže i to sinoć nije primetio samo neko ko je opravdano odsutan sa utakmica reprezentacije. Reprezentacija ima deficit na nekoliko pozicija. To je pre svega mesto centralnog defanzivca gde nema mnogo (ni dvojica) igrača koji bilo kome, pa i saigračima, ulivaju poverenje. Nema ni bekove – desnog nema godinama, a Kolarov gubi hitrinu i slabije brani brze igrače. Zato je izbor da se igra sa tri pozadi (što je više nego sa četiri pozadi) u centru odbrane i sa dva wing beka, bio logično rešenje. U formaciji 3-4-2-1 svako je bio na svom mestu i samo je stvar izbora bila da li će utakmicu početi Gaćinović ili Lazović kao desni wing bek. Izbor Tumbakovića ispostavio se kao najbolji.

Prvi put posle ko zna koliko utakmica, nije bilo eksperimentisanja, iako je pojavljivanje Ristića u prvoj postavi tako izgledalo. Mnogi navijači reprezentacije kojima uši i dalje zvone od one 22 godine stare prečke i oči im i dalje bodu one visoko podignute ruke u šesnaestercima širom Južne Amerike, skeptični su i nazivaju se optimistima sa iskustvom. Svi se sećaju i eksperimentalnog tima u poslednjoj utakmici naše reprezentacije na Maksimiru.

Utakmica u Oslu nije bila slučaj još jednog pokušaja selektorske alhemije i pametovanja – Lazović u svom klubu igra tačno na poziciji na kojoj je potreban reprezentaciji, Milivojević ne igra u Kristal Palasu i pitanje je da li bi modao da startuje, a sa klupe je uneo sigurnost. Đuričić iako igra krilo u Italiji, na svakoj utakmici ima jasne defanzivne zadatke i to je preneo i na Ulevol stadion.

Oni kojima su Lazović, Đuričić, Gudelj ili Ristić nedovoljno zvučna imena, moraće da se prilagode činjenici da mi u ovom trenutku nemamo bolje igrače na tim pozicijama. I to uopšte nije loše.

Šta se događalo na terenu?

Srbija je nominalno izašla u formaciji 3-4-2-1.

U odbrani se transformisala u 5-4-1 (kada se bekovi povuku u zadnju liniju), ili u 5-3-2 kada jedan od zadnjih veznih, u zavisnosti od toga sa koje strane norveškog napada je lopta, izađe skroz do Mitrovića u presing.

Norveška je imala veći posed, ali su se Orlovi vrlo disciplinovano branili i oduzimali veliki broj lopti – Gudelj i Đuričić najviše.

Transformacija je bila brza i precizna. Tadić, Mitrović i Đuričić su uspevali da sačuvaju veliki broj lopti, a kada se u napadu po desnom boku pojavljivao Lazović – a pojavio se previše puta po norveškom ukusu – Srbija je već imala polupriliku.

Bilo je jasno da će desna strana imati više napadačkih zadataka jer je Tadić ulazio skroz u sredinu, Đuričić se izvlačio na krilo, Ristić ostajao pozadi, a Lazović je imao mnogo prostora. Da je Mitrović imao bolje veče, jedan od nekoliko odličnih centaršuteva spojio bi sa mrežom.

Kada je trebalo da se gradi napad iz poslednje linije, Srbija takođe nije imala problem, iako je na nekim od prethodnih utakmica bilo mnogo muke. Kolarov je delio lopte kroz linije, pogađao dijagonale ka Lazoviću i tako ulivao sigurnost ekipi.

Italijanski fudbal

Srbija je imala dve stopostotne šanse, jednu pogođenu stativu, primila je gol u najgorem trenutku i nije klonula. Možda je u ekipi bilo dovoljno fudbalera iz Serije A. Svakako se mnogo trčalo, igrači nisu bežali od duela i iz polukontre su stvarane šanse.

Dve veoma dobre promašili su Đuričić i Mitrović. U prvoj je srpski centarfor bio na sedam metara od praznog gola, ali je dobar centaršut poslao preko prečke. Druga je bila još bliža golu, ali je Đuričić iz okreta šutirao direktno u golmana.

Ipak, važnije od toga je da je navala reprezentacije Srbije tokom čitave utakmice izgledala opasno. Uprkos tome što Dušan Tadić nije odigrao utakmicu koje će se rado sećati.

Istina je da svaki tim igra onoliko koliko mu protivnik dozvoli i istina je da je Norveška delovala bojažljivo, ali je ova utakmica bila samo dokaz da je Srbija kada svoje resurse koristi kako treba, tim za nešto više od C lige nacija.

Norveška je imala jednu priliku, nju nije iskoristila jer je na gol liniji intervenisao Maksimović i postigla je gol iz situacije kada se dvostruki strelac nije vratio, tačnije, kada je odustao od trka za Normanom. Gudelj nije izašao u blok, nije preuzeo, iako je Norvežanin ušao u njegovu zonu i to je jedna od tri gluposti srpskog tima u Oslu.

Jedna je bila nepravilno izveden aut. Druga u završnici utakmice kada je Lazović umesto da pusti loptu u aut nastavio da igra, pa su Norvežani izašli u presing. Sitnice od kojih je jedna koštala tim primljenog gola.

Pažljivo, bez eksperimentisanja, direktno unapred. Sa Mitrovićem i Tadićem van forme i nekim igračima čiji talenat daleko prevazilazi dosadašnje karijere, Srbija je ostvarila važnu pobedu.

Ipak, ne bi trebalo da nas iznenadi ako već u sledećoj utakmici resursi ne budu korišćeni ni blizu optimalnog nivoa.