Pred sam kraj 2020. Centar za promociju nauke i Fond za nauku Republike Srbije pripremili su izdanje „PROMIS“, posvećeno izvrsnim projektima mladih istraživača koje će u naredne dve godine Fond finansirati sa gotovo devet miliona evra. Izdanje sadrži opise svih 59 projekata, podatke o najperspektivnijim istraživačkim timovima iz Srbije i naučnim institucijama obuhvaćenim ovim programom, kao i kraće tekstove o glavnim ciljevima, očekivanim rezultatima i metodologiji istraživanja. Međutim, što ovom nesvakidašnjem izdanju daje poseban šarm jeste 59 originalnih ilustracija koje je za ovu publikaciju pripremilo 19 najuglednijih ilustratora iz Srbije i regiona. O ideji i realizaciji ovog ambicioznog izdavačkog poduhvata i neophodnosti otvaranja dijaloga između nauke i društva razgovaramo sa urednikom izdanja Ivanom Umeljićem iz Centra za promociju nauke.
Šta se krije iza naziva publikacije PROMIS?
Reč je o akronimu skovanom prema punom nazivu programa koji je 2019. godine raspisao Fond za nauku Republike Srbije: Program za izvrsne projekte mladih istraživača. Međutim, na jednom širem planu, PROMIS je i metafora koja opisuje i samu prirodu naučnih istraživanja. Naime, u nauci, kao uostalom i u svakodnevnom životu, obećanja imaju svoje posebno mesto. Kada je o nauci reč, najranije svedočanstvo u prilog tome nalazimo još u prvoj polovini 17. veka, na početnim stranicama nikada dovršene „Velike obnove“ (Instauratio Magna), koju je utemeljivač modernog naučnog metoda Frensis Bekon napisao sa ambicijom da na sasvim novim osnovama rekonstruiše celokupno ljudsko znanje. Na uvodnim stranicama njegove knjige naslikani su Herkulovi stubovi za koje se verovalo da leže u Gibraltarskom tesnacu i označavaju kraj poznatog sveta. Na ovoj čuvenoj ilustraciji prikazani su i brodovi kako prolaze između stubova, uputivši se u neistražena prostranstva Novog sveta, a pri njenom dnu stoji ispis: „Mnogi će proći i znanje će se uvećati.“ Dakle, na samom početku moderne nauke, istraživači su bili zagledani u budućnost i ono što je ona obećavala.
Ako se osvrnemo na savremenu nauku, možemo da vidimo da i današnje istraživačke timove, ništa manje nego u Bekonovo vreme, pokreću vizije budućnosti i ideje koje obećavaju otvaranje horizonata i kreiranje novih šansi. Takva obećanja nisu naprosto retorička strategija istraživača uz pomoć koje će „progurati“ svoje ideje i planove, već su po svojoj prirodi stvaralačka i pokretačka i igraju ključnu ulogu u procesu legitimisanja inovativnih istraživačkih projekata, afirmisanju novih naučnih oblasti i razvoju društva.
Stiče se utisak da je uloga nauke u društvu nedovoljno prepoznata i vrednovana. Pandemija kovida-19 je to u potpunosti razotkrila ukazavši na neophodnost boljeg razumevanja nauke i većeg ulaganja u naučnoistraživačke projekte.
Savremena društva su zapravo društva znanja koja svoj razvoj temelje na nauci. Od istraživača se očekuje da pruže odgovore na mnogobrojne izazove sa kojima se svi suočavamo, a to je postalo sasvim očigledno u poslednjih nekoliko meseci, kada su sve oči bile uprte upravo u naučne timove koji su tragali za vakcinom koja će zaustaviti pandemiju. Ovakva očekivanja u prvi plan su istakla i važnost komunikacije između naučne zajednice i javnosti, iz više razloga.
Najpre zbog dobrobiti građana. Nova saznanja o prevenciji zaraznih bolesti, obnovljivim izvorima energije ili o bezbednosti hrane unaprediće kvalitet naših života jedino ukoliko dopru do relevantnih činilaca koji mogu da ih upotrebe na pravi način – za razvijanje novih tehnoloških rešenja i proizvoda.
S druge strane, otkrića o udaljenim galaksijama ili rezultati istraživanja društvenih fenomena možda ne mogu tako brzo da nađu praktičnu primenu, ali i njih treba komunicirati jer se tiču fundamentalnih pitanja koja svako od nas sebi postavlja.
Treba reći da je naučna komunikacija od presudne važnosti i za održavanje demokratskih procesa. Jer, kako će građani pružiti odgovarajući doprinos odlučivanju ukoliko nisu informisani o onome na čemu se zasnivaju mnoge odluke – o naučnim istraživanjima, ali i o njihovim posledicama i ograničenjima. Zbog toga bi glas nauke češće trebalo da se čuje i u javnim raspravama, kao i u demokratskim institucijama, kako društvo ne bi bilo polarizovano na one koji nauku razumeju, koriste je i donose odluke na osnovu nje, i onih koji to ne čine, ili, što je još pogubnije, zagovaraju pseudonaučne ideje, čemu smo nebrojeno puta mogli da svedočimo u poslednjih godinu dana.
Dodao bih i da se naučna komunikacija ne iscrpljuje u pojednostavljivanju teško razumljivih tema, iako je to vrlo rašireno gledište, čak i među mnogim istraživačima. Naučna komunikacija je, a to je i polazište ovog izdanja, integralni deo društva koji ima ogroman uticaj na dobrobit, demokratske procese i identitet građana – a čiji se značaj meri stepenom efikasnosti prevođenja nauke u rešenja za brojne društvene probleme i njenim udelom u dostizanju društvenog blagostanja.
Izdanje obiluje velikim brojem originalnih ilustracija. Osim što nas upoznaje sa perspektivnim naučnim timovima iz Srbije, „PROMIS 2020–2022“ je ujedno i svojevrsni presek likovne scene iz Srbije i regiona, u rasponu od umetnika koji potiču iz andergraund scene, do etabliranih dizajnera koji kreiraju korisničko iskustvo za mnoge komercijalne proizvode. Zašto ste se odlučili za takav pristup komuniciranju nauke? Šta nam ilustracije mogu reći o nauci?
Ilustracije su tu da demonstriraju relevantnost naučnih istraživanja. One su tu da artikulišu složenu poziciju u vezi sa nekim naučnim pitanjem, da pruže kontekst i da nauku predstave kao ljudsku aktivnost, a ne kao nekakav nepogrešivi proces. Lakše nego reči, slike mogu otvoriti vrata ka argumentima naučnika dopuštajući tako javnosti da ih ispituje i prosuđuje o njima. Bez ovog vizuelnog sredstva, publika ostaje autsajder, a upravo je vizuelizacija ta koja treba da joj omogući pristup istraživanjima.
Da bi bila svrsishodna, i da se ne bi svela na puku estetizaciju, vizuelna naučna komunikacija trebalo bi da ublaži podelu i jaz između nauke i društva, a ne da je dodatno naglašava. Mislim da su umetnici koji su učestvovali u pripremi izdanja primenili najbolje likovne postupke i prakse kako bi istakli najznačajnije detalje iz istraživanja mladih naučnika iz Srbije i tako skrenuli pažnju javnosti na to koliko su ona relevantna za rešavanje brojnih izazova sa kojima se svi mi kao pojedinci, ali i kao društvo u celini suočavamo.
Ilustracije u ovoj knjizi osmišljene su kao prozor u svet nauke za nedovoljno upućenu publiku – uprkos veoma različitim stilovima grafičkih umetnika, razlikama u tehnici izrade ilustracija, ciljnim grupama kojima se knjiga obraća, ali i veoma raznovrsnim naučnim disciplinama koje su u knjizi predstavljene.
Na kraju, istakao bih svakako i doprinos naučnih novinara iz Centra za promociju nauke koji su oblikovali narativne tekstove o svim projektima. Ovi tekstovi koji sa ilustracijama čine jedinstvenu celinu, upotpunjuju poruke koje su one nagovestile i smeštaju u kontekst pitanja koja su postavljena istraživanjima, otvarajući tako preko potrebni dijalog između nauke i društva.
